U Srbiji to ne postoji ni kao misaona imenica, jer sve sto neke „sudije” i „socijalne radnice” interesuje je - ko je majka.

Jedna srpska majka je tako ukrala svoju decu u Engleskoj, i dovela ih na silu u Srbiju. Majka je inače dokazano i jednostavno - luda. Boravi non-stop u ludnici posto je opasna i za sebe i za okolinu. Engleski sud na osnovu toga dodeli decu ocu. Nema veze, nasa neka sudija (žena, mislim da je nedavno postala predsednica vrhovnog suda valjda) dodeli decu majci koja je u ludnici. Decu samim tim nema ko da cuva, vise po ulici gladna i bolesna, ali sudija ostaje pri svome. Otac, strani državljanin, dolazi u Beograd, trazi svoju decu, neće da ih krade na silu, i socijalni radnici i sudije mu prete policijom i sličnim samo da se izgubi.

Situacija je slična u svim „socijalistickim” zemljama: Svedska, Norveska, Danska, Kanada, itd. U Kanadi je majci zakonom dozvoljeno da odvede dete bilo gde bilo kada i da nikada ne dozvoli ocu da ga vidi. Ali ne daj boze da otac to isto proba! Ovo naravno, od kada je predsednik vrhovnog suda bila žena (feministkinja u najgorem smislu te reci) koja je i napravila takav neverovatan presedan pre nekoliko godina.

Inače jedan poznat slučaj je i Yoko Ono, koja je imala dete iz prvog braka, pre braka sa John Lenonom, i nikada nije videla to dete sve do pre neku godinu (kada je Joko imala nekih 70 godina a cerka nekih 50)! Znaci, ceo zivot je prozivela kao teska bogatasica, ne zna se koliko miliona dolara potrosila na to da dodje do svog deteta, i nikada joj to nije poslo za rukom. Nije joj pomoglo ni to što je Joko Ono inače poreklom iz carske Japanske porodice, sa jakim vezama i uticajem u celom svetu. Cemu onda da se nada neko ko nema pare za privatne detektive, advokate, stalna putovanja i potplacivanja na svakom koraku da bi se doslo do informacije - „gde mi je dete”?

Inače roditelj koji na taj način sakriva svoje dete, uvek ima neko opravdanje za svoje postupke, isto kao sto i svaki ubica ili kriminalac ima opravdanje za svoje postupke, tako da bilo kakvo rezonovanje ne pomaze. Da su ti ljudi razumni tako nešto ne bi ni pomislili a kamoli uradili.

Jedini način da se izbegnu takvi problemi je jednostavno paziti za koga se zenite ili udajete. Naše vaspitanje i obrazovanje nas ne priprema ni najmanje na to da veliki broj ljudi koji izgledaju sasvim covekoliko i normalno to u stvari nisu. Stoga je potrebno skupiti dosta godina iskustva i opservacija pre nego što se stane na ludi kamen.

U svakom slučaju sudovi su nemocni jer svaki proces traje dovoljno dugo da dete odraste i nauci da mrzi roditelja pre nego što se proces zavrsi, a svet je dovoljno veliki da ako se roditelj koji ima dete kod sebe dovoljno seli, ne možeš ga nikada uhvatiti ni za glavu ni za rep. I na kraju -šta raditi sa presudom koja ne može da se izvrsi jer se ne zna gde je dete...

Postoje neke zajednicke osobine kod majki koje tako nešto rade pa ako ove osobine otkrijete kod svoje buduce ili buduceg, najbolje je okrenuti se na drugu stranu:

- Na prvom mestu prikrivena ljutnja prema svom ocu (kod žena, naravno kod muskaraca obrnuto). Recimo jedna majka koju poznajem je ceo zivot nesvesno bila ljuta na svog oca koji je ostavio svoju decu da ga vise nikada nisu interesovala. Jedno od te dece, cerka inače, je kasnije od svoje majke i na primeru svog oca, „shvatila” da su svu muskarci zli i da ne zasluzuju da budu roditelji. Osvetu za to što je njen otac njoj učinio je izvela na svom muzu od kojeg je odvojila njihovu decu tako da ih je on godinama tražio po svetu. Slično svim drugim kriminalnim slučajevima, žrtva najcesce ispasta za greške nekog drugog: kao sto je dzek trbosek ubijao prostitutke zbog neke žene koja mu je ko zna šta naudila, ili kao sto neki pobiju ljude koje ni ne poznaju po nekom mekdonaldsu ili posti, zato što su tog dana dobili otkaz... žrtve, u ovom slučaju dete i otac, nemaju nikakve veze sa istinskim uzrokom.

- Majcina majka je dominantna do nivoa sadizma, i takođe treba da gaji izrazitu mrznju prema muskom svetu. Određena doza neopravdanog osecaja superiornosti u odnosu na muski svet je jedan od potrebnih uslova. Na taj način, slično Hitleru, sve se može opravdati, jer „muskarci su niza rasa”. Da bi indoktrinacija bila uspesna, majcina majka najcesce prisvaja za sebe neke „specijalne” sposobnosti kao sto su vidovitost, isceliteljstvo, uticajne prijatelje, ili bilo šta sto bi je nametnulo kao neprikosnoven i iznad svega nezamenjiv autoritet. Slično je i Hitler radio kada je Nemce ubeđivao da su izabrana nacija a on njihov izabrani vodja... pored takvog „uzvisenog i nebeskog” roditelja, kome treba „običan, zemaljski” otac?

- Neodlucnost u dobrim stvarima ali odlucnost kada su negativne pojave u pitanju. Takva majka će biti lenja u svom poslu ili po kuci, ali će biti vrlo odlucna u svadjama, teranju inata, zelji da se razvede i sličnom. Takva će majka, posle ko zna koliko godina lenjosti, da „napokon odluci da uradi nešto za sebe”.

- Osecaj sramote. Ako se majka preuda, može da se desi da oseca suvise veliku sramotu da bi mogla da ostane u odnosima sa svojim bivšim muzem (i dobrim delom familije i zajednickih prijatelja), naročito ako je tu preudaju teško objasniti detetu. U tom smislu, majka ima ograniceno vreme dok dete izraste i potrebno je da ona nahuska dete da toliko zamrzi svog oca, da i kada dete sazna pod kojim okolnostima su mu se roditelji stvarno razveli, da „shvati” da je to bila mnogo bolja opcija nego biti sa „zlim ocem”.

Sve to nekako podseca na onaj slučaj dva jednojajcana blizanca koji su bili razdvojeni na samom rođenju u vreme Hitlera u Nemackoj... prvi put su se sreli tek kada su imali nekih 60 godina. Jedan je odrastao u nacistickoj porodici a drugi u jevrejskoj. Izgledali su isto i čak su imali identican ukus za garderobu (do najmanjeg detalja, ukljucujuci i tip ramova za naocare). Ali njihova ubeđenja su dovela do toga da se nisu podnosili. Isti geni, isti roditelji, u isto vreme rođeni, a potpuna netrpeljivost. Jevrejin nije mogao da smisli svog brata nacistu, a nacista nije mogao da smisli svog brata jevrejina... neverovatno ali istinito. Otudjenje je u stanju da pobedi i gene i krv i prirodu i razum.

Neka je Bog u pomoć takvoj deci i njihovim roditeljima koji jedino mogu da ih vole u mislima.

Već samo definisanje problema je korak ka rešenju. U Americi su koliko znam najdalje otisli po tom pitanju, i kada se ispostavi da je jedan od roditelja svesno i namerno odvajao dete od drugog roditelja, onda se dete oduzima po hitnom postupku, i mislim da imaju neki zakonski rok od mesec dana da se slučaj resi, inače na scenu stupa FBI i hapsi gde stigne. To predstavlja neki tracak nade da će možda i druge zemlje da ih prate po tom pitanju. Čak je bio jedan slučaj amerikanke koja je jurila svog bivšeg muza u Beogradu (srbina) zbog dece, i prokrijumcarila je skrivenu kameru u sudnicu da bi imala dokaze kasnije kako se prema njoj obracaju naše sudije. Ja sam snimak video i zgrozio sam se. Sudija je branio oca koji je ukrao rođenu decu, i odveo ih u tada zaracenu Srbiju pod sankcijama itd. I da zlo bude još vece, kada god bi ta žena ili njena advokatica pokusala da nešto kaže, sudija bi je prekinuo i razdrao se „shut up!” bez ikakve nade da će joj ikada dati reč. I naravno, presudio je u korist oca, kidnapera, tek tako, verovatno preko veze kao sto to kod nas i funkcionise.

U sustini, u velikoj meri mislim da se radi o tzv. „obrnutoj diskriminaciji”. Dok su se nekada muzevi i muskarci vrlo često ponasali krajnje bahato prema ženama i nametali se kao autorititeti nad svim autoritetima, danas je talas krenuo na drugu stranu i sada se žene namecu u okviru porodice i braka kao autoriteti nad autoritetima. Ali ostaje onaj problem definisan još u starom rimu: „A ko nadgleda nadgledace?” ili „ko cuva cuvare?” - u smislu - ko će da proverava kakve su majke te majke? Niko, jer onom roditelju kojem je povereno dete se a priori veruje da zna šta radi.

Nedostatak takvog reciprociteta je najveci problem i to ne samo po pitanju dece posle razvoda već se može primetiti i u mnogo cemu drugom. Recimo neka Britni Spears mora da placa izdržavanje sasvim zdravim i pravim mladicima samo zato što se nekoliko meseci zabavljala sa njima, čak i kada je ocigledno da je bivši muž bio sa njom samo zbog novca i odmah se razveo da bi opet bio sa svojom bivšom. Mnogi ljudi koji su svojim trudom zaradili novac moraju da placaju izdrazavanje nekome ko je lenj da zaradi za sebe, pod izgovorom da će im biti jako teško ako moraju da se odreknu lagodnog zivota. Gde je tu logika, to niko ne zna.

Slično tome, sudovi u strahu da deca ne padnu njima na teret, teraju oceve (najcesce) da placaju koliko god majke traže, sto bez izuzetka bude daleko vise nego koliko su trosili na dete kada su živeli svi zajedno, ali ne traže reciprocitet: da majka recimo pokaze šta radi sa parama. Onda imamo slučajeve da otac izdržava i svoje dete, i njegovu majku i njene ljubavnike i decu koju ima sa njima. O tome se skoro nikada ne prica, jer državi je najvaznije da svi imaju od čega da žive, nema veze da li je ispravno, samo da padnu državi na teret. Šta vise, mislim da kod nas zakon nalaze da otac placa izdržavanje i za decu koja nisu njegova, samo ako majka slaze da jesu. A posle dok on dokaze kroz DNK analize da je majka lagala (ako uopste ikada u tome uspe sa obzirom da ona ne mora da mu da da dodje do deteta i uzme uzorak krvi), prođe voz i on ili ide u zatvor ako neće da izdržava dete koje nije njegovo, ili ima da izdržava i nju i decu i ljubavnike...

Sve u svemu, ako hoćemo da vidimo vrhunac korupcije, onda ne treba dalje da gledamo od sudova koji se bave problemima razvoda i dece, naročito u Srbiji. Kada nekome ni deca vise nisu sveta, onda tu nema cemu drugom da se nadamo. Sto kažu - takvi ljudi bi za dorucak pojeli rođeno dete.

Nemas bas ispravne informacije o Kanadi.

Što se Kanade tiče, to sam napisao na osnovu nekoliko presuda donesenih u Kanadi u poslednjih 15-20 godina. Da li se od tada nešto značajno promenilo?