За мене је дерби одувек био светковина домаћег фудбала. Од клиначких дана кад сам бежао из школе да би гледао утакмице, преко тинејџерских кад сам са друговима из краја ишао на „Север”, па све до данас кад на дерби гледам као на празник.

Оно што ми недостаје је одлазак на киоск и куповина „Журнала” или „Спорта” (који се угасио након приватизације). То је за мене био као неки ритуал. Данима би тако куповао новине и исчитавао чланке, спремајући се за утакмицу. Данас је све електронски. Нема паприа који можеш додирнути, омирисати, сачувати у колекцији, итд.

Гледам ове Американце, играју фудбал а уопште га не прате нити гледају утакмице. Нема спонтаног окупљања, деце на улици, итд. већ је све организовано и шаблонски. Уместо игре на мале голове испред зграде, седе по кућама и играју игрице. Ни код нас стање није ништа другачије. Све празније улице, све већи број гајазне деце која се не одвајају од мобилних телефона. Нема аутентичног дружења као некада, глобализација је узела маха и у Србији.