Dok je Partizan bio Tempova briga, nije samo stadion bio problem. Veliko uzbuđenje izazvao je i pokušaj da Rajko Mitić pređe u vojni klub. Najbolji Zvezdin igrač bio je pozvan u Političku upravu Generalštaba JNA, gde mu je rečeno da se od njega očekuje da iz Crvene zvezde pređe u Partizan. Mitić, nemajući drugog izlaza, otišao je da se požali Vladimiru Dedijeru, vatrenom zvezdašu. Dedijer, inače plahe naravi, odmah je pozvao Tempa.U knjizi „Izgubljena bitka Josipa Visarionoviča Staljina” o ovom događaju piše: „Pozovem ja (i to specijalnim telefonom) druga Tempa, načelnika Političke uprave Generalštaba, kada on na mene osu vatru kako ja ne znam da Partizan treba da bude najbolji tim Evrope, da najbolji igrači moraju da budu u njemu, da to nije samo njegova želja, nego postavljeni politički zadatak.

I ja planem s druge strane žice:

–More, Tempo, nije fudbal petogodišnji plan ili bitka na Sutjesci, nego je to zabava. Ljudi se tu potpuno iracionalno opredeljuju za ovaj ili onaj tim. Tu je mnogo emocije.

Tempo onda dreknu na mene, a ja njemu sasuh:

–Slušaj, Tempo, ti si od treće godine već čitao ’Kapital’, a ja sam se rodio blizu fudbalskog igrališta. Ako Mitić pređe silom iz Zvezde u Partizan, napraviće se pravo političko pitanje... Narod to neće razumeti. Tu ti se mi posvađasmo, kao nikad u životu. Ali, Mitić nije prešao u Partizan.”

Posle nekoliko dana Tito je pozvao Dedijera i pitao ga za svađu s Tempom. „Objasnim mu lepo tu situaciju s Partizanom, da je to privilegisan tim prema drugima, da njegovi igrači odmah postaju vojni činovnici, da primaju plate a ne rade što bi trebalo da rade i, kao jedan od primera, navedem golmana Šoštarića:

–Njegova je jedina dužnost da navija satove u Domu armije.

Drug Tito je počeo da se slatko smeje...”, zapisao je Dedijer.

Priča o Šoštarićevom „radnom mestu” ima i svoju predistoriju. On je tokom rata nosio uniformu Pavelićeve države.U Domu JNA bio je nekakav referent, i najčešće sedeo u restoranu. Ali jednog dana pojavio se oficir, Zagrepčanin, koga je golman Partizana hapsio za vreme rata. Kada ga je ugledao „pao mu je mrak” i hteo je da se na licu mesta obračuna s njim...Generali su tada odlučili da njihov golman čuči u kuli Doma i navija sat da ga još neko ne bi prepoznao i da se ne bi dešavale slične scene.

O relaciji politika–sport, Dedijer u spomenutoj knjizi još piše:„Jednom mi se žalio Aleksandar Tirnanić, državni kapiten fudbalske reprezentacije:

–Zvao me jedan visoki funkcioner iz Ministarstva spoljnih poslova i kaže da je predstojeći susret naše reprezentacije od velikog državnog značaja i da ja treba njega da slušam prilikom sastava našega tima. Ne znam šta da mu odgovorim?

Tirnaniću Tirketu dao sam kratak savet:

–Kaži ti njemu, kada on bude idući put birao ambasadore za inostranstvo, neka tebe on priupita za savet. Taman se on toliko razume u fudbal kao ti u kadrovsku politiku našega Ministarstva spoljnih poslova.”