Реално гледајући:

1) Ми смо једна од најспоријих екипа не само на овом СП већ уопште.
2) Милинковић Савић је, по мени, највеће разочарење. Изгледа да је Муслин био у праву. Он није тимски играч. Дечко одигра три утакмице и... ... ништа! Ама баш ништа!
Није, наравно, Сергеј једини који није ништа показао али о њему се толико говорило да се једноставно морало очекивати да бар нешто учини.
3) У овој групи се могло па чак и морало проћи у други круг. Ми смо криви.
4) Тешко ми је рећи али, чини ми се, сам приступ наших најбољих играча и, рецимо, хрватских је као небо и земља. Ми би се нешто као да будемо лепи и фини, као онај манијак Вучић. Јбт, изгледа да је то тешка заразна болест!
5) Ево сада изведоше и Костића. Шта је, у ствари, Костић исто приказао на овом првенству? Одиграти толико минута а имати исти учинак као и Сергеј, дакле, никакав, је жалосно.
6) Од Крстајића нисам ништа ни очекивао. Да ли је он уопште и крив што се нашао у позицији у којој се нашао? Можда јесте због тога што је прихватио тај посао.
7) Били смо светски прваци за омладинце пре неколико година. Колико је тих младих играча данас у најбољој селекцији? Овај Сергеј, ушао Живковић, Грујић на клупи, дакле, таленат имамо али онда момци пожеле хлеба преко погаче па пожуре на Запад и онда стагнирају (као Грујић у Ливерпулу).
Иста прича се понавља из године у годину.

Најжалосније ће бити када опет будемо причали како нас је судија заје6ао против Полушиптарије иако након ове утакмице против Бразила где баш ништа нисмо показали мислим да је све јасно.

До новог фудбалског разочарања нека сте ми сви живи и здрави.