Из писања Љубомира Кљакића:

Топоним Тара, као име планине, једног од балканских „планинских
острва”, у данашњој западној Србији , идентичан је са хидронимом Тара, како се зове река и њен импресивни кањон у данашњој Црној Гори и Босни и Херцеговини. Порекло топонима и хидронима Тара доводи се у везу са Аутаријатима - Autariatae, који су, према Страбону, „једно време били највећи и најмоћнији илирски народ” (Stipčević, 1989). Област реке и планине Таре била је централно подручје Аутаријата који су зенит своје историје доживели око 5. и 4.
века п.н.е. (Benac, V, 1987).
Имамо ли у виду да се група народа прозвана Змијски народ - Илири,
појавила на балканској и светској позорници изгледа на крају 4. и на почетку 3. миленијума п.н.е., имало ли у виду да та појава означава почетак и убрзањепроцеса језичког издвајања различитих етничких заједница из истог пелашког амалгама (Kinder - Hilgemann, 1978); сетимо ли се раније наведеног закључка М. Гимбутас да су Филистејци огранак илирског или прото-илирског стабла, да су
најсроднији Пелагонцима из Македоније, те да се идентификују са Пеластима; сетимо ли се, такође, увида до којих је дошао Будимир истражујући пелашки корпус и његове деривате; онда је теорија о Аутаријатима, као онима који су названи по заједничком имену своје главне реке и планине, потпуно утемељена.
Исто тако, вероватно је да су настанивши области две Таре, Аутаријати наследили и религијско-култна и магијска својства тих места, својства која су препозната и артикулисана унутар богатог корпуса пелашке баштине њихових предака...
Такође, занимљиво је и то да ова двострука балканска Тара има блиске рођачке односе са бројним другим Тарама на различитим крајевима света. То су богиња Тара и њен култ у Индији (Hirananda, 1977), култ две Таре на Тибету; река Тара у области Омска, у Сибиру, итд.Од посебног значаја за нашу основну тему, јесте однос пуне лингвистичке идентичности између имена балканских Тарâ и неолитског станишта, мегалитске опсерваторије, светог места, храма и резиденцијалног седишта легендарних краљева Ирске северозападно од Даблина. То место такође се зове Тара, сасвим прецизно Тарино Брдо, Тhе Hill of Tara. Ова ирска Тара је Ri Raith - Краљевска Тврђава, која се још зове и Temuir или Temair, а у старом ирском рукопису о Великом краљу Кону (Conn) од Стотину Битака и Краљевској Тврђави, због њених мегалита, култних својстава и функције коју је имала у астрономији, називају је и Магични Камен Таре - the Magical Stone of Tara (Harbison, 1992). Најстарији неолитски слојеви ове ирске Таре датовани су у 4. милнијум п.н.е. Почетком 20. столећа ирска Тара коришћена је као аргумент за теорију да је управо у њој сакривена Мојсијева Арка, библијски Заветни ковчег који је нетрагом нестао 587. п.н.е. пошто је Набукодоносор II (604 - 562. п.н.е.) освојио Јерусалим и пошто је разорен Соломонов (970 - 931. п.н.е.) храм (Macalister, 1931).

Митолошки циклус Tuatha Dé Danann:

Данин народ, садржи и приповест о најстаријим познатим боговима Ирске у коме се они описују као „натрприродна раса чаробњака и мага, која се спустила с неба и населила Ирску пре доласка Келта. Они се помињу као 'Господари Светлости'”.
Најпознатије станиште ових чаробњака и мага јесте Њугренџ - Newgrange, неолитска астрономска опсерваторија и светилиште, споменик који се налази недалеко од Даблина, на север. Њугренџ је датован у период између 3700. и 3200. године п.н.е. У ирском предању, Њугренџ се још назива Brú или Brú na Bóinne
(Harbison, 1992). Главна личност ових Господара Светлости, личност разумљиво божанских својстава, била је Dé Danaan - Дана, мајка богова. Јављајући се и под именом Anu, Дана је богиња мајка тог народа божанских својстава који се по њој и зове Tuatha
Dé Danaan - Данин народ. Њихов врховни старешина био је Dagda - Дагда. Његово име тумачи се као добри бог, али је такође познат и као Ruad Ro-fhessa - Господар Великог Знања, као Eochaidh Ollathair - Свеопшти Отац, и најзад као Aedh - Ватра.
Дагда је бог Сунца, соларно божанство. Он је Данин син и отац свих богова. Као Господар Великог Знања, Дагда је и заштитник друидизма и братства свих друида. Mathen - Међедовић, друид саме мајке богова Дане, узор је за све касније друиде. Доцнија келтска митологија сматра да Данин народ није створио људе,
него да су ови Господари Светлости бесмртни претци људског рода (Ellis, 1987). Занимљива паралела може се направити између келтског Дагде и Дабога, соларног божанства из предхришћанске словенске и српске митологије. Као Дагда, и Дабог је еманација пелашких хероја и њиховог божанског статуса у најстаријој балканској митологији. Не постоји општа сагласност о месту са кога су у данашњу Ирску стигли они њени први домаћи богови, ти чаробњаци и маги предвођени Даном и Дагдом. Ипак, захваљујући археологији, геолошкој историји, математичкој климактологији, палеонтологији, антропологији и историји културнееволуције уопште, на располагању нам је велики број аргумената на које се можемо
позвати када то место идентификујемо као матично подручје Пеласта. Реч је о простору цивилизације Винче.
На такав ток догађаја указују бројни ауторитативни истраживачи (на
пример: Еванс, 1876, 1878; Child, 1929; Renfrew, 1973, итд.), па тако и Џ.Б.С. Холдејн (John Burdon Sanderson Haldane, 1892 - 1964). У есеју „”Was England a Yugoslav Colony?„ - ”Да ли је Енглеска била југословенска колонија?„, који је објавио 1951. у књизи својих огледа Everything Has a History - Све има историју, Холдејн заступа теорију да су британска острва током неолита била колонизована
из централне области тадашње Европе, из подручја цивилизације Винче (Haldane, 1951). Следимо ли импликације ових налаза и увида, онда следи и то да је она ”натприродна раса чаробњака и мага, која се спустила с неба и населила Ирску пре доласка Келта„, у 4. и 3. миленијуму п.н.е., када су ударени темељи Таре и Њугренџа, могла бити само нека од заједница старобалканских Пеласта пристиглих
из подручја цивилизације Винче.”

Као што смо видели, име Lugh - Луг, као име соларног божанства, С.
Џејмс изненађујуће и неуверљиво доводи у везу са лат. lugos, односно гавран или птица злослутница. Овде није на одмет скренути пажњу на чињеницу да луг, например на српском језику, има значење које у потпуности одговара симболици Луговог соларног празника као аграрне светковине у част жетве. Према Вуковом Српском ријечнику, „1. лŷг, м.” значи: „1) der Hain, lucus.
[гај, берак] – 2) (у Ц. г.) vide рит (по блату)”; и „2. лŷг, лŷга, m. vide пепео” (Караџић, 1818,1851 - 1935)„. Уз помоћ Дивковићевог Latinsko - hrvatskog riječnika, видимо да Вуково лат. lucus значи ”луг, гај, посвећен којему божанству... шума„. С друге стране, у сваком стандардном српско - немачком речнику налазимо да
Вуково der Hain, такође значи гај, луг. На истом месту код Дивковића, наћићемо и значење Џејмсовог лат. lugos, односно појма за који овај аутор, користећи га недовољно прецизно, каже да значи гавран. Дивковић, дакле, каже: ”lūgūbris, adj. [lugeo] 1) tužan, žalostan, lamentatio, za mrtvim...2) meton, a) jadan, crn, tužan, bellum;
ales, crna ptica, zlokobnica. b) tužan, žalostan, plačan...„ Иста су значења и лат. lūgeo (Divković, 1900 - 1980).Тако произилази да је семантичко и симболичко значење појма Lugh - Луг у пуном складу са соларном и аграрном улогом божанства које се именује овим
именом тек у релацији са значењем срп. луг, и лат. lucus. С друге стране, уколико би Џејмсова етимологија била тачна, и ако би Lugh - Луг заиста значио исто што и срп. гавран, црна питица злослутница или лат. lūgūbris, односно lugos како кажеЏејмс, онда име Lugh - Луг никако не би могло бити име соларног и аграрног божанства које се празнује у августу. Видимо, међутим, да се Lughnasadh - Лугов
празник прослављао као аграрна светковина, у августу и у славу соларног бога заштитника жетве (или првог воћа), а видимо и то да је до данас сачуван у истом облику у Ирској, Шкотској и на острву Ман. Следи да име Lugh - Луг има функционално значење нашег луг, гај, млада шума, нарочито ако је ова млада шума посвећена неком божанству, например самом Лугу.”
Под именом Uelster Cycle, сакупљена су сва сачувана народна
предања Ирске. Централни део овог корпуса зове се Táin Bó Cualinge и најстарији је сачувани народни еп у овом делу Европе. Ibar- Ибар је име једног од хероја тог епа. Ибар је, такође и један важан хидроним са централног Балкана – наиме, река Ибар значајна је притока Западне Мораве у Србији. Хидроним Ибар је исто што и
хидроними Ebro на Пиринејском полуострву – Ιβηρ, Hiberus, Iberus, или данашња Марица у Тракији – која је у античким изворима забележена као Ηβρος. Старо име Западне Мораве, како га је забележио Херодот, било је Αγγρος, што је идентично са
Anigros, именом реке на западној обали Пелопонеза. Ови хидроними су пелашког порекла. Истражујући тај проблем лингвистичке дисперзије и дисперзије културних образаца, Нико Жупанић је дошао до следећег закључка: „У сливу Мораве, тј. у Србији треба да су живели пре доласка Хелена и Трачана Пелазги, који су установили Ниш и дали име Ибру, Морави и Босни. Пелазги су, по свој прилици обитавали 'Словенију' (труп Балканског полуострва) између Понта и Адрије.” (Županić, 1922, подвл. Љ.К.)