Upadljive analogije postoje izmeñu Dionisa i Apolonovog sina
A s k l e p i j a . I Asklepije je roñen nakon smrti svoje majke, u plamenu:
otac ga je izvadio iz njene utrobe dok je mrtva ležala na lomači; štaviše,
Asklepijeva smrt od Zevsovog groma ponavlja mitološki obrazac
Dionisovog roñenja. Sin je prvobitno bio istovetan ocu: vedski Agni je
tánūnápāt- „svoj vlastiti potomak”, jer se vatra raña iz vatre„. U Trakiji,
Apolon se javlja sa Asklepijevim atributima. Docnije se isceliteljska
funkcija, izvedena iz upotrebe vatre u obredima očišćenja, osamostalila pod
Asklepijevim imenom.
Pre pedeset godina Gusens (Goossens) je izneo na videlo podudarnosti
izmeñu maloazijskog Apolona ”Mišjeg„ (Σµινθεℵϖ) i jednog lika u
staroindijskoj mitologiji, ne Agnija, već Rudre: obojica su strelci iz luka,
čiji pogoci mogu izazvati bolest i smrt, a istovremeno iscelitelji,
poznavaoci lekovitog bilja; Rudri je posvećena krtica, sa kojom u istoj
studiji Gregoar (Grégoire) dovodi u vezu Apolonovog sina Asklepija,
izvodeći mu ime od grčkog naziva za istu životinju i pretpostavljajući da je
Asklepijev tolos u Epidauru bio izgrañen po modelu krtičnjaka. Ovo se
poreñenje ne kosi sa našim, jer je Rudra u najranijoj poznatoj fazi
staroindijske religije božanstvo tesno asocirano sa Agnijem, sa kojim se u
henoteističkom smislu i poistovećuje, tako npr. na gore navedenom mestu
Rigvede. Moguće je da se kod njega izvorno radi o personifikaciji jednog
specifičnog vida ”vatre„: groznice, tj. bolesti praćene povišenom telesnom
temperaturom, koju on i izaziva i leči. Za nas je, meñutim, važno da u
poznijem hinduizmu Rudra, pod imenom Šiva (Śíva-) – izvorno
eufemističkim epitetom ”milostivi„, koji u Rigvedi pored njega označava
Agnija i neka druga božanstva – izrasta, uz Brahmu i Višnua, u jedno od
tri vrhovna božanstva (Trimurti ”trojstvo„, dosl. ”troličje„), oličavajući
destruktivnu i istovremeno kosmotvornu silu koja na kraju velikih
vremenskih ciklusa (kalpa-) uništava svet vatrom i ponovo ga stvara. Tu,
na indijskoj strani, nalazimo, dakle, i pandan stoičkoj ”provali ognja„
vezanoj, u odlomku iz Plutarha navedenom na početku ovog predavanja, za
Apolona. Prva pomisao je opet odbojna: na obe strane ta, suštinski
analogna, predstava sreće se srazmerno pozno, te će svako pre reći da se
radi o meñusobno nezavisnim paralelnim razvojima, ili, u krajnjem slučaju,
o uzajamnom uticaju nekim teško prosledivim kanalima, a nikako o
indoevropskom prasrodstvu. Ali šta onda raditi sa zaključkom Mari Delkur
(Delcourt), izvedenim samo na osnovu materijala grčkih obreda i predanja,
izvan bilo kakve komparativne perspektive, po kojem je upravo za Parnas i
Delfe i obližnje planinske predele severne Grčke vezan prastar kult vatre,
po njoj još stariji od Apolonovog kulta u Delfima, izražen, izmeñu ostalog,
tradicijom, koja je očuvana samo fragmentarno ali koju francuska naučnica
ubedljivo rekonstruiše, o kosmičkom požaru: κπℵρωσιϖ, paralelnom i
komplementarnom sa propašću sveta u potopu (κατακλυσµϖ). Po mitu,
na vrhu planine Parnas, na čijim obroncima leže Delfi, pristao je kovčeg u
kojem su se od potopa spasli Deukalion, sin darivaoca vatre Prometeja, i
njegova žena Pira ”Riña„, čije je ime izvedeno od grčke reči za vatru
(Πℵρρα; πℜρ); isto ime u muškom rodu (Πℵρροϖ) nosi Ahilejev sin
Neoptolem, koga je po predanju Apolonov sveštenik ubio na samom oltaru
delfskog hrama ( στ°α) i koji je docnije u njemu imao svoj herojski kult.
Načinom smrti ovaj heroj upodobljava se ljudskoj žrtvi paljenici, ili
farmaku, kako su se u staroj Grčkoj nazivale ljudske žrtve bacane sa strmih 29
stena u more ili žive spaljivane radi očišćenja; značajno je da se ovaj
okrutni običaj, o kojem su u klasično doba postojala samo mutna sećanja,
vezuje za svetkovine Apolona-očistitelja. U Atini su farmaci bili spaljivani
uz Apolonu posvećene Targelije (Θαργ∠λια), a na krajnjem zapadnom rtu
ostrva Leukade, gde se nalazio Apolonov hram, bacani su osuñenici u
more, opet u sklopu Apolonovog praznika. Legenda kaže da se odatle bacio
i Deukalion (čije ime kao da je anagram od Λευκαδ°ων ”Leukadski„), da
ugasi plamen svoje ljubavi prema Piri. Pravi smisao mogao bi biti
spasavanje nebeske vatre – Sunca iz voda sveopšteg potopa. Na taj način
najbolje se da shvatiti naziv delfijske svetkovine posvećene uspomeni na
Deukalionov potop: Α÷γλ∠ ”Plamen„. Kult Apolona Α÷γλ∠τϕϖ-a na
ostrvu Anafi ustanovili su, po predanju, Argonauti nakon što su tu kročili
na čvrsto tle posle kataklizmične bure, što je situacija suštinski analogna
Deukalionovom i Pirinom izbavljenju od potopa na vrhu Parnasa. Istu
mitološku podlogu vezanu za uništenje grešnog sveta vatrom i njegovu
obnovu Delkurova pretpostavlja, čini se, s osnovom, i za paljenje
”Pitonovog dvora„ o delfskim Strepterijama. Mitske genealogije vezuju
Deukaliona za Faetonta, tragičnog junaka najpoznatijeg grčkog mita o
zamalo izbegnutoj propasti sveta u požaru. Stoga je verovatna Uzenerova
(Usener) pretpostavka, kojoj se priklanja i Delkurova, da se ime Πℵρροϖ
(tj. πυρρϖ ”vatrenocrveni, riñi„) izvorno odnosilo na samog Deukaliona.
Slično značenje: ”crven„ dobar deo stručnjaka pretpostavlja i za Rudrá-,
starije ime indijskog Šive. Sasvim nezavisno od ovoga mitološko-obrednog
kruga, Žorž Dimezil (Georges Dumézil), koji inače Apolona poredi sa
vedskom personifikacijom reči Vâć (Vāc-), naslutio je, na tragu Stiga
Vikandera (Wikander), u epskim tradicijama indoevropskih naroda
odbleske velikog eshatološkog mita, koji je uključivao i propast sveta u
plamenu: kada na kraju ”Mahabharate„ Šiva, posredstvom svoje
inkarnacije Ašvatamana, istupa u sličnoj ulozi, zapretivši da svojom
čarobnom strelom zapali ceo svet, to ne bi bio srazmerno pozan
hinduistički natrun, već odraz prastarog sižea, prepoznatljivog, izmeñu
ostalih, još kod starih Iranaca i Germana – pa i u srpskim epskim
pesmama, kako je to spoznao već Veselin Čajkanović.
Nadam se da je već i ovako sumarno izlaganje uspelo da predoči poreklo
Apolonovog kulta iz henoteističkog sistema koncentrisanog oko
obogotvorene vatre, bliskog najstarijem indijskom modelu, kao i 30
suštinsku analognost dvaju mitoloških likova, grčkog Apolona i vedskog
Agnija, a samim tim i da učini verovatnom starinu kosmoloških spekulacija
u vezi sa vatrom kod drevnih Helena. Pošav od zajedničke,
praindoevropske podloge, razvoj se na obe strane odvijao različito. Kod
starih Indijaca se očuvala svest o jedinstvu boga, svakako zahvaljujući
kontinuiranom postojanju svešteničkog staleža (brahmana), kakav Grci, bar
u istorijsko doba svoga etničkog života, nisu imali; osvajačke ratničke
družine koje su počev od kraja drugog milenija pre Hr. posele jug Balkana
uobličile su nasleñeni panteon po modelu svoga unutrašnjeg ureñenja,
namećući mu, izmeñu ostalog, Indoirancima nesvojstveni
antropomorfizam. Prelaz iz henoteizma vedskog tipa u klasični politeizam
grčkog tipa bio je uslovljen i geografskom razuñenošću i istorijskom
izdeljenošću zemlje na veliki broj polisa-država, koja je prirodno vodila
osamostaljivanju lokalnih hipostaza u posebna božanstva, da bi docnije
usledio reverzibilni proces njihovog uklapanja u širi (opštehelenski) sistem.
Samo ime ΗΑπλλων izgleda da se izvorno odnosilo na jednu od tih
lokalnih hipostaza. Kao što smo rekli, ono nema opšteprihvaćene
etimologije. U novije vreme najpopularnije je Burkertovo vezivanje za
naziv jedne dorske plemenske svetkovine π λλαι, koji izvorno znači
”torovi„. Sa gledišta naših saznanja, ako je ta etimologija tačna, ime boga
bi izvorno označavala posebnu vrstu kultne vatre kojom se kadila stoka
protiv bolesti, običaj koji se do danas održao kod balkanskih pastira.
Možda još primamljiviju alternativu predstavljalo bi Kukovo (Cook)
tumačenje u vezi sa grčkim nazivom za crnu topolu πελλν, koje nalazi
izvesnu podršku u slovenskom poredbenom materijalu. S jedne strane,
praslovensko ime crne topole *ogn'ędъ / *agn'ędъ može se protumačiti kao
složenica proistekla iz iste ie. formule kao i vedski naziv za sveštenika
”koji užiže oganj„ agnídh-, agnim-indhá-. S druge strane, na jednom delu
južnoslovenske teritorije koji se naslanja na severnogrčko-ilirski prostor ta
vrsta drveta i jedan mitološki lik, uveliko analogan Apolonu, označavaju se
jednom istom rečju jablan. Ta reč je, doduše, slovenska, ali se u drugim
slovenskim jezicima odnosi na jabuku, te se čini da je na promenu njenog
denotata kod Slovena uticao starobalkanski supstrat, u kojem su postojali
jedan teonim i jedan fitonim koji su u jezičkoj svesti bili meñusobno
povezani, a istovremeno sazvučni sa slovenskim nazivom za vrstu drveta. 31
Pomenimo da su topole prikazane uz Apolonov hram na novcu iz
južnoilirske Apolonije, a da se njegova ljubavnica Driopa po mitu
preobrazila u crnu topolu. U sličnim pričama figuriraju i druge vrste
drveća: tako npr. Apolonova ljubavna veza sa jasenovom nimfom Melijom,
rezultira osnivanjem dva nova Apolonova svetilišta u Beotiji gde su njihovi
sinovi vršili funkciju proroka. Skriveni smisao ovih mitova aludira na
širenje Apolonovog kulta iz Delfa prenošenjem njegove tamošnje vatre u
novopodignute hramove, gde je održavana raznim vrstama drveta (u
Delfima su to bili lovor i jela) i gde joj je, takoñe, pripisivana proročka
moć.
Možda i starije od ΗΑπλλων je ime Feb, Φο″βοϖ, koje se, najčešće u
spoju s njim, javlja već u Ilijadi. Osim toga, potvrñeno je i kao pesnički
epitet uz reči ”voda, sjaj, plamen„, u, svakako kultnom, značenju ”čist„; još
u Plutarhovo doba u Tesaliji se upotrebljavao glagol φοιβονοµε″σθαι da
označi održavanje kultne čistote od strane sveštenika (Plut. De E ap. Delph.
p. 393 C–D). Tako se čini da je Apolon nazvan Febom u potpunom skladu
sa svojom prirodom boga ognja.
Citat iz dela Aleksandra Lome, ”Mitski koreni filozofije„:
http://elibrary.matf.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/1041/AleksandarLomaMitskiKoreniFilozofije2.pdf?seq...”
