Forums : Istorija

Comment
Secanje na Crnu Ruku
tulkas
2013-06-26 05:53 PM
Пред отвореним гробом (јуна 1917.)

„Свршена је ствар... Од Војног суда осудили су ме са другим
на смрт... Тако ја сада стојим пред отвореним гробом и не
знам колико ћу још часова бити на овом свету... Ја умирем
невин... Уверен да је моја смрт м смрт мојих другова потребна за добро Србије”.
Апис, Милану Живановићу, 25/12 јуна 1917.

Официрски затвор у Солуну, 25/12 јуна, увече: Апис је био страховнто напет у очекивању одлуке принца регента. Те вечери, како је записао командант затвора капетан Милан Стојковић, Апис га је звао у своју ћелију неколико пута и распитивао се о пресуди. Пошто је завршио свој тестамент, Апис се узбуђено шетао по ћелији, али Стојковић ништа није могао да му каже: „Ноћас неће стићи никаква одлука”, закључио је Апис. „Вечерао је мало и рано легао, тако да кад сам са свештеником ушао код њега, у једанаест сати ноћу, већ је чврсто спавао. Пробудио сам га, и он се подигао и сео у постељи.”
Апис се прво изненадио, видећи да је отац Здравко Пауновић дошао заједно са капетаном. А онда му је одједном постало све јасно. Његове најцрње слутње су се обистиниле: регент Александар му је потврдио смртну пресуду. Али Апис је топло стегао руку староме свештенику, и Стојковић их је оставио насамо. Све до тог часа Апис се надао да ће принц регент преиначити смртне пресуде које је Нижи војни суд у Солуну изрекао њему и његовим пријатељима и које је, највећим делом, Виши војни суд потврдио, И да ће их осудити на робију. Он се већ исповедио оцу Макарију па зашто је онда отац Пауновић тако касно дошао у његову ћелију?
Зар ће пресуда бити извршена већ ове ноћи? Апис није знао да је организаторима Солунског процеса било преко потребно да добију признање кривице од тројице осућеника на смрт: пуковника Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и Радета Малобабића. Али отац Макарије, који их је исповедио, оштро је одбио да ода оно што је чуо на исповести. Српски Кривични закон је налагао да пре извршења смртне пресуде свештеник мора да исповеди осућенике, причести их, прати их до губилишта и одржи службу на њиховим гробовима. Пошто се отац Макарије показао тврдоглав пуковник Милан Дуњић, командант солунског гарнизона, по наредби је послао старог Пауновића, који је пристао да о свему извести власти.
„Отац Пауновић почео је свој извештај о посети Апису: Соба је велика,отворених врата, добро осветљена лампом насредини. Драгутин (Апис) није приметио да смо ушли. Лежао је на постељи, лица окренутог према таваници. Један официр (Стојковић) ишао је испред мене, пришао његовој постељи и рекао: Господине пуковниче!”'
Нагло скочивши, пуковник Апис је свештенику стегнуо руку обема својим, припео му столицу и замолио га да седне. Зашто је Пауновић дошао тако касно? Када је свештеник објаснио, Апис му је топло захвалио:
„Значи, осудили су пас, алн не знам какве ће користи имати кад нам узму живот и главу. Знате ли да ли је Круна потврдила наше пресуде, и да ли ће нас стрељати све и када, и да ли су бар неки од нас помилованн?”
Пауновић се правио да не зна.
„Али, свакако”, успротивио се Апис, „пресуда је морала бити потврћена пре него што су вас пустили да ноћас дођете к нама. То значи да ће нас сутра стрељати... Да ли сте већ посетили остале?”
„Само Вуловића и Малобабића,” одговорио је Пауновић. „Значи да смо нас тројица пропали'”, узвикну Апис.
Пауновић је знао да је неколико других официра које је солунски суд био осудио на смрт помиловано, али му је поверио да ће посетити све осуђене официре. Знајући колико је Апис потресен што ће његови пријатељи „црнорукци” бити стрељани због њега, српске власти су хтеле да га до краја држе у неизвесности. Међутим, Пауновићева изјава да је посетио само Вуловића и Малобабића убедила је Аписа да ће само њих тројица стати пред стрељачки вод. „Што мање, то боље; ето, тако ја рачунам”, рече Апис, ,,Дакле, смрт је ту!... То значи да је требало да погинем у рату, али Бог то није дозволио, него је хтео да овако изгубим главу, вероватно у интересу Велике Србије и Југославије. Па, добро, кад је већ тако, умрећу мирно и драге воље. Верујте ми, господине„, наставио је, хватајући снажно свештеника за руку, ,,наше су намере, жеље и деловања биле докраја родољубиве, али говна су нам се увукла у организацију... И тако је све пошло наопако”. Неки чланови „Црне руке” су заиста били згрешили. ,,.. Кад су ти ђаволи умешали прсте, све је кренуло наопако и ево како смо завршили...„
,,Да су вам намере биле искључиво родољубиве”, бунио се Пауновић, „дела би вам била велика и светла. Зашто сте, онда, све радили тајно, побуђујући страх и сумњу? Зашто је ”Уједињење или смрт!„ још од свог постанка било страшило и вукодлак? Зар та тајанственост није многе навела да уђу у мрачни лавиринт, руковођени себичним и недостојним циљевима, претворивши тако родљубиве снове у прах?”
Апис је покушао да објасни:
„Али друкчије није могло да буде... Већ смо били пролили крв и спровели преврат од 29. маја (1903). И кад смо видели да смо погрешили, мислили смо да убудуће све радимо тајно. А пошто је ствар готово пропала, јер су нас неки другови издали, још важније је постало да све буде тајно и опрезно. Али никада нисам веровао да ће нам се супротставити (Никола) Пашић и Стојан Протић и Радикална странка”
Зашто су се вође радикала окренуле против завереника? Питао је Пауновић. И зашто их Апис осуђује?
Радикали, казао је пуковник, у почетку су одобравали мајски преврат 1903, Њиме је срушена власт Обреновића и супарничка династија Карађорђевића је дошла на српски престо а радикали на власт. Затим су се посвађали са завереницима из 1903. године, прогањали их и покушавали да их уклоне на сваки начин. ,,Пошто нису били у стању да смисле нешто друго, морали су да нам припишу покушај убиства и тако проузрокују нашу смрт. Зато највише осуђујем Пашића и Протића, јер од њих тако нешто нисмо очекивали. Они су дуго патили и били прогањани у време Обреновића, требало је да нам помогну и да нас оправдају пред судом„. Апис и његови пријатељи су веровали да су министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић Патак и његова полиција закували читав Солунски процес.
Зашто је Раде Малобабић доведен у везу са ”Црном руком„ упитао је свештеник. Апис је објаснио да је Раде био одани тајни агент Србије у Босни и Аустрији; власти су га оптужиле да је пуцао на регента Александра да би могле да осуде на смрт вође ,,Црне руке”.
tulkas
2013-06-26 05:57 PM
,,3ато ми је савест чиста и могу мирно да умрем. Ја сам добар у души, као и моја покојна мајка, Бог да је прости, и зато никада никоме нисам нанео зло. Умрећу мирно, нарочито ако и када то захтевају интереси Велике Србије и Југославије.„
Пауновић је приметио да мора посетити и друге осуђене официре. Понудио је Апису да се први исповеди и причести. Апис је одвратио да се одавно није причестио и да неће ни тада. Ником није нанео зла. Ућутали су и Апис се замислио. Као свештеник пријатељ његовог ујака Пауновић је мислио да ипак треба да га исповеди? Свештеник је, како каже, тада одржао читаву проповед; не би ли убедио Аписа да се исповеди и причести.
Апис је замолио свештеника да његовом сестрићу уручи његово опроштајно писмо и записник његових изјава на суду. Свештеник је прихватио да му испуни ту жељу ако дозволи капетан Стојковић. Позвали су капетана и Пауновић му је прочитао делове Аписовог опроштајног писма. Рекавши да нема потребе да све чита, Стојковић га је вратио Пауновићу и дозволио му да га преда Аписовом сестрићу, Милану Живановићу. Свежањ листова са белешкама Стојковић ће предати солунском команданту, пуковнику Дуњићу. Апис је свој тестамент и остале личне ствари оставио на столу.
Писмо пуковника Аписа Милану открива шта је осећао када је сазнао да је Виши војни суд потврдио смртне пресуде за њих седморицу. Преостало му је само неколико сати живота:
”Све те часове ја посвећујем нашим милим у Србији и теби, моје мило дете. У мислима сам са Вама и све Вас грлим. Опраштајући се с тобом, а преко тебе са свима нашима у Србији, ја те молим, да их све кад дође тај сретан тренутак да их поново видиш, загрлиш и изљубиш и да их увериш, колико сам их све силно волео и колико сам им желео сваку срећу и добро.„
Мислећи на смрт која му се ближи и оне који су за њу криви, Апис је писао:
”Ја умирем невин. Нашли су да смо криви и да смо заслужилн смрт. То је политика и из разлога чисто унутрашње политике ми морамо да идемо са овога света. Ја ћу умрети мирно и чисте савести. Нећу осећати никакав бол пошто умирем од српске пушке, уверен да умирем само зато што су надлежни нашли да је моја смрт и смрт мојих другова потребна за добро Србије, а за то добро ја сам увек био готов да свој пролазни живот земаљски дам. И најзад доће моменат да се и тај живот да и ја га радо дајем.„
Уверавајући сестрића да се може поноситн својим ујаком, Апис је нагласио и Миланове тешке породичне обавезе:
”Надам се да ме ти добро знаш и познајеш, па да ћеш бити и уверен да је твој ујак био исправан човек, добра срца, добре душе, и неизмерно одушевљени Србин, који је веровао у бољу будућност Српства и Југословенства. Тако је веровао и са том својом је вером и отишао са света, И ти буди и остани увек добар и честит човек и исправан Србин. Уверен сам да ћеш ти живети у срећнијим данима и да нећеш имати потребе да се бориш онако како смо се ми борили за Српство. То ми даје наде, да ћеш се у свом животу моћи посветити више нашим милим и да ћеш моћи мирније радити за добро своје и наше породице.„
Милан мора да чува и брани њене жене и децу док се сам буде спремао за плодоносан животни пут. Да ли је можда овај део писма навео оне који су испланирали Аписову смртну пресуду да га његовом сестрићу не уруче:
,,Ја заиста умирем невин. У будућности, ако будеш сматрао да треба, можеш потражити начина да то и потврдиш. Кад услови буду опет у реду и страсти се смире, можеш покушати и законским путем да потврдиш нашу невиност. За нас то неће имати значаја, али ти, ако будеш желео, моћи ћеш да покушаш. У дворским документима има трагова и лако ћеш моћи да нађеш пут којим треба да кренеш да би потврдио нашу невиност. Не остављам ти ово у аманет као обавезу, већ само да ти скренем пажњу, тако да знаш.”
На неки начин је млади Милан открио ујакову жељу за рехабилитацијом, иако су је они који су га осудили љубоморно крили. Милан ће велики део свог живота посветити напорима да скине љагу са ујаковог имена.
Апис је опомињао Милана да „загрли моју драгу сестру која ме је очувала и однеговала” и да се захвали осталим члановима породице ,,на неизмерној њиховој љубави према мени... Да пољубим нашем драгом тати руку и да га замолим, да верује, да сам га увек волео и поштовао као свога оца.„
Сада ће и он кренути путем којим је пре њега отишла његова мајка, Јованка, ,,која ме је научила да будем добар”. Сигурно ће на оном свету срести све своје преминуле рођаке и пријатеље „који су ми живот на земљи учинили милим и који ме радо чекају поново у своје друштво. Мој овај пут у вечност много ми је лакши кад знам да идем тамо, где су сви они још раније отишли.” Али је ипак страшно патио што оставља живе, нарочито „зато што немам могућности да вас све лично још једном видим и загрлим
Апис је завршавао:
,,Ја дубоко потресен нашим растанком тебе, моје мило Миланче, грлим и љубим свом љубављу, свом душом својом и свим срцем својим. Последња моја жеља за све Вас је жеља да будете срећни и да моју трагичну смрт примите мирно, као што ја мирно и чисте савести идем са овога света.
Отац Пауновић је ово значајно писмо задржао и није га предао, што оставља гадну мрљу на његовом имену. Због страха, сервилности или слабости, тек он је послушао оне који су му дали тај недостојни задатак, а не своју савест и Бога у кога је веровао.
Напустивши Аписа, Пауновић је отишао у канцеларију дежурног официра толико уморан и несрећан да се једва држао на ногама. У тренутку кад је излазио из те канцеларије, остали осуђеници су напуштали другу просторију у којој их је солунски командант, пуковник Дуњнћ, управо обавестно да су им смртне казне преиначене у казне затвора.
23:55 ч. У просторији за затворске чуваре декрет принца регента, којим су пресуде Вишег војног суда преиначене, саопштене су осталнм осуђеницима на Солунском процесу. Сазнање да су помиловани, изазвало је велико узбуђење међу помилованима. Неко је викнуо: ”Живео престолонаследник!„ Мајор Велимир Вемић, првобитно осуђен на смрт, гласно је изјавио: ”Желим да живот који ми је преостао искористим да бих доказао своју невиност и да сам заслужио помиловање.„ Помиловани су обавештени да сутрадан могу своју захвалност послати принцу Александру. Након шест месеци заточеништва могли су да разговарају, да се слободније крећу и да примају посете. ”
tulkas
2013-06-26 05:58 PM
Апис о помиловању осталих осућеника није био обавештен. Око 23:30 ч. позвао је капетана Стојковића, а овај му је послао свог заменика, поручника Јосифа Протића, који је још раније био под Аписовом командом. Протић је затекао пуковника како седи за столом и пуши. ,,А, ту си, драги Протићу!„ узвикнуо је љубазно Апис и понудио га цигаретом. ”А где је драги Стојковић, хоћемо ли га видети?„
”Капетан је заузет„, одговорио је Протић, ”али ће ићи с вама до губилишта.„
”Е, па, драги мој соколићу, ја сам игру дефинитивно изгубио. Свршено је.„ Апис је узбуђено наставио: ”Ето, видиш, ја сам миран... као дете, нимало не стрепим. Молим те, запали. Ја много пушим, јер ово ми је последњи пут.„ Пошто је Протићу запалио цигарету, Апис настави:
”Још ћу нешто да те замолим, да ми учиниш... Поздравићеш Љубу Патка (министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић) и рећи му да сам ја поручио и казао да признајем да је добио игру. .. Али нека пази, ако је погрешио, испаштаће и његова деца и његови унучићи. Ја се на њега, Протићу, не жалим... Није мене он изневерио. Не. Мене су моји стари пријатељи напустили и заборавили.„
Апис је замолио Протића да његовом сестрићу преда његову последњу вољу и свежањ писама и докумената. ”Знам да све то мораш показати (властима). Оно што остане, дај мом драгом сестрићу да се сети ујака. Ја другог потомка немам.„ Затим је Апис дао Протићу и своје најмилије ратно одликовање, Карађорђеву звезду:
”Ја знам да ће ме пре стрељања деградирати, скинути чинове, кокарду са капе, поскидати ордење. . . али нећу да идем на погубљење са овим орденом. Ви сте официр, и зато вам ово дајем за успомену, јер не желим да оде мојој породици. Часно сам тај орден зарадио и часно сам га носио, али пошто сам се касније почео бавити овим несрећним политичким и забрањеним стварима, недостојним стварима по њиховом мишљењу, мислим да ме сада не сматрају више достојним официра, и зато не желим да ово носим на своје последње путовање. Задржите га.„
Аписова торба за акта и табакера остаће капетану Стојковићу. Протић је обазриво обавестио Аписа да ће кренути на губилиште око један час по поноћи. Затим је изашао, јер није више могао да издржи у присуству осуђеног Аписа.
Тек што је прошао један час по поноћи, Стојковић је пошао по Аписа и затекао га како хода по ћелији. Рекао му је да је време да крену. Уместо да обуче горњи део униформе, пуковник га упитно погледа. Командант Дуњић и остали их чекају у приземљу, обавестио га је Стојковић. Узевши летњи копоран, који никада није обукао у затвору, Апис неодлучно упита: ,,Хоћете ли ви бити са мном? Кад је капетан климнуо главом, Апис је брзо обукао копоран и закопчао га. Одједном је променио своје несигурно понашање. Смешећи се замолио је за дозволу да се опрости од другова који остају у затвору и од стражара. Док је то радио, Апис је деловао одлучно, љубазно и сасвим природно. Али онај ко га је добро познавао могао је да запази да је та мирноћа помало усиљена. Стојковић је схватио да се пуковник још увек нада помиловању у последњи час. Доле су их већ сачекали аутомобили. Апис и капетан уђоше у друга кола, мајор Вуловић и Протић у прва, а Малобабић и свештеник Пауновић у трећа, сви у пратњи жандарма. Док су улазили у кола, Апис показа на командну таблу: ,,Нешто вам је ту поломљено.” Стојковић седе поред Аписа, заједно са водником страже, а здесна му је био капетанов ордонанс. Апис се окрену к њему: А, то си ти, Вуле! Поштено је да се и ти сад мало одмориш.„ Али упозори војнике: ,,Гађајте добро!” Палио је једну цигарету за другом, али пушио је веома мирно: „Да ли ћемо далеко? Где је то? Зашто идемо ноћу, кад војници неће моћи добро да виде и неће добро нишанити? Требало би да сачекају док се не разданн.”
Стојковић упита: ,,3ар ни сада нећете некога грдити?„
Смејући се, Апис одговори: ,,3нате и сами да сам вам често говорио о тим људима; ето како ми се захваљују после четрнаест година, а били би просјаци да није било мене. Али ако ће то користити Великој Србији, нека буде. Погледајте ме, сасвим сам миран и ничега се не бојнм. Није ово први пут да стојим пред пушкама; стајао сам пред њима и 29. маја (1903).” А онда, одједном оштро, иронично; „Поздравите Вемића; срамно се понео. Већ са вам испричао шта сам све за њега учинио. Посвађао сам се са пријатељима због њега, зато што сам веровао да је частан човек.”
Док су излазили из Солуна, ништа се није видело. Малобабић, везан лисицама, тужно је гледао пред себе, држећи руке склопљене пред лицем, као да се моли. ,,Добро познајем Солун,„ рече он, и настави: ”али не знам куда идемо, иако ми се чини да смо на путу за Микру.„ Био је у праву. Поворка скрену са пута за Микру ка једној усамљеној ували. ”
tulkas
2013-06-26 05:59 PM
Кад су стигли на раскрсницу код Бејас куле, Апис упита: „Колико нас је? Ово је заиста велика пратња.”
Капетан Стојковић објасни: „Ви, Вуловић и Малобабић; остали су помиловани.”
„Што мање, то боље”, одврати са олакшањем Апнс.
Мало касније Стојковић примети: „Чуди ме да нисте ништа написали.”
Апис одговори: „Жао ми је што нисам имао времена да напишем историју свога деловања, али за то би ми биле потребне две године, Утрошио сам своју снагу и енергију у свој рад.” Нагнувши се ка Стојковићу, пуковник полако рече:
„Једном сам вам већ казао да сам можда погрешио што сам у оном писму и на саслушањима рекао да сам планирао атентат у Сарајеву. Сада бих рекао да је то главни узрок моје смрти.”
Осврнувши се на поворку аутомобила, он иронично примети: „Тако вам је то ноћас. Ипак, видите да је тај циркус званичан и свечан, ја и Радојловић!”
Поворка се зауставила у близини губилишта. Осуђеници су са пратњом наставили пешице још двадесетак минута мрачном увалом. Поручник Протић је ишао први, за њим Вуловић, храмајући болесном ногом, а за њима Апис и Стојковић. Апис упита да ли може да разговара са Вуловићем, и кад Стојковић климну главом, он се нашали: ,,Како напредујеш, Љубо? Хоћеш ли моћи? Ово ти је као ратна ноћна служба.„
Мајор Вуловић се пожали: ”Ама, Протићу, куда нас то водиш кроз ову пустару?„
Апис додаде: ,,Гледај, живи одлазимо у црни понор.”
Апис опомену Стојковића да исприча његовој породнци како је изгледао у тим последњим часовима. „Немој рећи да си ти командовао, већ само да си био присутан. Требало је нешто о теби да им напишем, али,..” он ућута у пола реченице, као да је желео да се пожали на некога у вези са суђењем и блиским погубљењем. „Све је то дело Љубе Јовановића”, настави Апис. „А покушај убиства је истраживао и уредио Сотир Аранђеловић. Тако кажи ако те буду питали кад реше да нас рехабилитују. Кључ је код Темељка и Ђорђа.” Затим Апис додаде: „Поздравите Туцу и реците му да поведе рачуна о мом сестрићу. Жао ми је тог детета. Тако је суђено, шта могу?”
Кад су стигли на место одрећено на погубљење, Вуловић упита Аписа: „Али, Драгутине, изгледа да смо само нас тројица?”
„Тако је, Љубо, остали су сигурно помиловани, и ако је тако, добро је.”
Чекали су на месту, одређеном за губилиште. Први зраци праскозорја појављивали су се на истоку. Протић погледа на сат - било је око 3:20 ч. Вод војника је обављао припреме при светлости три фењера. Петнаесторо војника, одређених да изврше стрељање, пунило је пушке. Пуковник Дуњић прегледао је три раке које су биле ископане на брзину и невешто. Осуђени официри стајали су на око пола метра од тих рупа које су зјапиле претећи. У средини сваке био је пободен колац од шест стопа. Апис приђе потпуковнику Дабићу и упита га да ли је дошао као представник војног суда. Дабић одговори да ће он гласно прочитати пресуду. Апис и Вуловић су неколико пута захтевали да се причека до зоре и да војници пажљиво нишане да им не би унаказили лица. Уверавали су их да ће им ту жељу сигурно испунити. Апис рече Дабићу дрхтавим гласом: ,,Видиш ли, Љубо, каква ме је несрећа снашла? Веруј ми, невин сам!„
Дабић одговори да га жали као пријатеља и официра који је далеко корисније могао да служи својој отаџбинн, али да мора умрети, јер закон то тражи. Очигледно обрадован, Апис прихвати ту идеју:
”Молим те, кажи мојим пријатељима да не жалим што ћу умрети од српских пушака зато што је то за Велику Србију, чије остварење сам желео ускоро да видим. Заиста, по том закону ја сам крив, и тако је морало бити јер ја сам исувише затегао односе и морао сам пасти.„”
tulkas
2013-06-26 06:00 PM
Док су припреме одмицале, три осућена пријатеља, која су се састала после шест месеци присилне раздвојености, разговарала су или шапутала међусобно. Гласним шапатом, који је чуо и Пауновић, Малобабић се жалио: ,,Видиш ли куд си ме довео?„ Апис му одговори: ”Па, да ниси ти био с нама, можда ни ми не бисмо сад били овде.„
Апис је добио дозволу од пуковника Дуњића да говори са оцем Пауновићем. Одмакли су се у страну, и Апис је опет замолио свештеника да његово опроштајно писмо преда његовом сестрићу и да пренесе његовој породици да је до краја мислио на све њих. Тада приђе Вуловић и предаде оцу Пауновићу своја писма и поруке жени.
Посматрајући три гроба у мрачној дубодолини, Апис у шали рече Дабићу: ”Зашто нам нису изабрали боље место, негде тамо горе, одакле се види море? Знаш, ипак треба некакав декор!„
Апис се још увек добро држао, приметио је Дабић, али се много изменио; лице му је побледело, а глас дрхтао. С времена на време је тешио Малобабића, и једном му је рекао: ”Да си остао у Куршумлији, и ти и ја бисмо остали живи„
Сада су се судије војног суда примакле столу на коме је, с обе стране, стајао по један фењер. Три осуђеника стајала су испред њега, близу својих отворених гробова. У име војног суда пуковник Дабић, огрнут дугим црним огртачем, са наочарима на носу поче да чита дугачке пресуде. Читао је брзо али течно, хладнокрвним, циничним гласом. Лекар и свештеник су стајали са стране, а војници у великом полукругу. Осуђеници нису пажљиво слушали — те оптужбе су већ чули више пута. Апис је и даље пушио једну цигарету за другом. Сва тројица осуђеника тихо су се сашаптавали, смешкали и погледали с љубављу један на другог, као блиски пријатељи, што су и били. Једном је Дабић опоменуо Малобабића што шапуће. Док је читао о покушају атентата на принца Александра, осуђеници се сумњичаво згледаше као да хоће да кажу: То се никад није десило! Апис се полугласно обрати Вуловићу: ”Док смо били уједињени и моћни, регент је хтео да нам буде вођа.„ Вуловић хладно одврати: ”Аписе, не вреди да лупаш главу због тога. Војнички хици ће то средити.„ Усред читања Малобабић, мршав као костур, замоли подигнутим окованим рукама да му се скину окови. То је учињено.
Изнад северне ивице дубодолине, по речима Брема, на другој страни мрачне, високе планине, могао се видети танки зрачак светлости, Једва чујна тутњава допирала је из даљине кроз ноћ. ”(Солунски) Фронт не спава„, примети Апис. Официри за столом, такође, подигоше поглед и ослухнуше. ”Французи су стално на опрезу„, примети пуковник Дуњић, ”а Бугари, које су довели након последње битке, уморни су и неће више да се боре. „Вуловић рече: ”Онај мртвац из Сарајева има дугачке руке. Пружа их из гроба и све нас хвата, једног по једног.„ Апис изјави: ,,3авидим само ономе ко ће својим очима видети победу. И да сам доживео само ту једну једину ствар, па бих морао да кажем да ми је живот био леп. Никад, чак ни тамо, у вечности, нећу заборавити онај децембарски дан 1914. кад смо ушли у ослобођени Београд. Народ на улицама је викао и плакао од радости док је краљ Петар, пролазио улицама, аутом прешао преко једне заставе коју су Аустријанци оставили и ушао у дворац.”
„Боље не мисли на то”, посаветова га Вуловић. „Од тада смо много пали. Нисмо изабрали лоше време да умремо.. . боље је да лежимо два метра под земљом где нећемо слушати кукњаву н очајање.”
Апис се успротиви: „Али нећемо чути ни победничко славље”.
Дабић прекиде читање и затражи воде. Док је спуштао чутурицу коју му је принео војник, мајор Вуловић му се обрати: ,Имењаче, дај и мени.„ Кад се напио, Вуловић се опет окрену Дабићу: ”Надам се да немаш сифилис„. Дабић му цинично узврати; ”Сад ти је већ касно да бринеш о томе„. Вуловић је био упоран: ”Сам ђаво зна колико сам био заражен на Крфу, али ја хоћу да уђем у други живот здрав на овој ћопавој нози.„ Официри прснуше у смех, а ни свештеник није успео да се уздржи.
”Сада ћемо наставити са читањем пресуда„, објави пуковник Дабић. ”
tulkas
2013-06-26 06:00 PM
,,Сад долази најдосаднији део„, застења Апис, ”измишљени покушај атентата на принца регента код Острова.„
И заиста, Дабић стаде да чита; ,,Да бисте остварили своје планове, покушали сте да убијете принца регента. Намеравали сте да убијете председника владе, укинете Устав и народу одузмете политичку слободу.”
„Аха”, примети Апис, „ништа не кажу о нашем такозваном покушају да непријатељу издамо српски фронт.” Вуловић додаде: „Мудра браћа. Довољно су чучали над овом пресудом да би на крају измислили нешто компликовано.”
За време тог дугог читања, Апис је попушио преко четрдесет цигарета. Са укоченим осмехом на лицу, избацивао је прилично усиљене шале. Повремено је погледао на све стране, као да је неког очекивао. До краја није губио наду у помиловање. Апис је дао Протићу три кутије цигарета да их подели војницима, али читање се толико било отегло да је попушио све своје и морао је да узме неколико од поручника.
Коначно, у 4:30 ч. Дабић је завршио са читањем. Још увек је било осетно свеже; роса је падала, и јутарњи ветар удахнуо је хладноћу у дубодолину. Војници су поустајали и почели да се пљескају рукама по раменима, да би се угрејали. Слаби пламичак фењера се гасио. Док је Дабић бучно затварао своју торбу са папирима, Апис запита: „Је ли време да се опростимо?” Дабић климну главом. Апис први, а остали за њим, приђоше столу и поздравише се са официрима. Апис стаде испред пуковника Дуњића: ,,Ти си ме ухапсио, Милане, ти си ми био непријатељ. Припадаш оној другој страни, али не замерам ти. Веруј ми, јер човек не лаже кад се спрема да умре, оно што је прочитано је чиста лаж.„ Пуковник Дуњић му стеже руку, обори поглед и не рече ни речи, као да се прећутно слаже са Аписом. Овај, пак, приђе оцу Пауновићу да му захвали што им је пружио утеху. ”Прекосутра је Видовдан. Нека Бог да да Србија ускоро прослави тај дан поново на тек ослобођеном Косову пољу.„ Пошто је загрлио Пауновића, Апис се маши за свештеникову руку да је пољуби. Свештеник се устезао али га Апис замоли: ”Молим те, дозволи ми да те пољубим као што бих оца или мајку.„ Пауновић му допусти да га пољуби у руку, а остали осуђеници учинише исто.
Затим пуковник Дабић нареди поручнику Протићу да уклони са осуђеника ознаке чина. Протић им скиде плетенице са капа, кокарде и еполете. Држећи за руку Малобабића, који је јецао, Апис се окрену и рече: ,,Ово је добар Србин и частан човек; верујте ми, он није крив.” Затим, погледавши у свог пријатеља, Апис рече: „Буди само храбар, Раде...” Малобабић ридајући паде око Аписовог снажног врата и притисну му лице на широке груди. Раде је стално држао оборену главу. Није хтео да гледа како се ноћ повлачи пред даном док се сунце дизало изнад горње ивице дубодолине.
Сада се сва тројица окренуше. Суморни сиви зид каменолома подсећао је на расцепљену лобању, каже Брем, на којој се још увек задржало неколико власи риђе косе, јер је сунце својим руменилом већ облило жбуње на горњем гребену.
Наступило је време за расплет. Официри из пратње приведоше осуђенике трима отвореним ракама. Кад је стао испред раке са десне стране, Апис примети: „И овде по старешинству. Ја ћу, као виши официр, стати са десне
стране да поднесем последњи рапорт.” Пошто се опростио са капетаном Стојковићем и стегнуо руку Дабићу и Протићу, Апис први ускочи у свој гроб. Блед као восак, држећи у руци недопушену цигарету, изгледао је млад, одлучан и снажан, сећао се Стојковић. „Подсетио ме је на нас, млађе официре, у турском рату. У првим биткама били смо храбри, презирали смо смрт.” Поручник Протић привеза конопцем Аписа за мотку у гробу, онако како је закон налагао. Кад је већ био везан, Апис се побуни: „Овај гроб ми је мали.” Протић му тада веза очи марамом, такође по закону. Апис је протестовао: „Али сад не могу више да пушим.” Протић одговори: „Само ти пуши и даље.” Вуловићу је поручиик Протић морао да помогне да сиђе у гроб. Војници на рукама донеше Малобабића који је запомагао и спустише га у леви гроб. Кад је један војник почео да му везује очи, Малобабић се побуни: „Хоћу да видим сунце!” Апис му рече: ,.Пусти га, Раде. Тако мора по закону.„
Беличасти зид каменолома постајао је све светлији, али светлост као да се устручавала да продре у тај угао дубодолине. Тајанствени мрак се споро повлачио пред светлошћу. Три осуђеника стајала су везаних очију испред гомиле ископане земље док су се војници враћали своме воду. Апис је изгледао дирљиво, сећа се Стојковић, онако везан за мотку и са марамом која му није добро покривала очи. ,,Тај израз лица, тужан и упитан, с оним ужасним, стакластим погледом.” Кад су му очи биле везане, пуковник Апис викну: „Живела Велика Србија! Живела Јулославија!” Из суседног гроба огласи се Вуловић; ,,Живела Велика Србија. Поздравите нам децу кад будете отишли.. .„
Али капетан Стојковић је већ био подигао сабљу, а затим командовао: ”Пали!„ Тај први плотун је одмах убио Малобабића. Аписово тело је клонуло на коцу, глава му је висила ослоњена на леву ивицу гроба. Крв му је текла из моћног тела, али још увек је бно жив. Вуловић помаче леву руку. После другог плотуна, доктор потврди да су мртви.” Апис је лежао опружен у гробу, сећа се Протић, руке су му биле прекрштене а лице смирено и ведро.
Ниједан хитац га није погодио у главу; војници су услишили молбе осуђеницима и добро су нишанили. Протић је Апису покрио лице црном марамом и ставио му капу на главу; исто су поступили и са другом двојицом. Гробове су затрпали и свештеннк Пауновић је очитао молитву за покој душе. Војници су тада узели своје пушке и одмарширали. Лешинари су уз крике кружили изнад увале.
,,Што је било — било је„, мирно рече један официр, пре него што се окрену да оде. ”Ми смо им смрсили конце. Ако једног дана допаднемо шака Аписовим пријатељима, нека и они нама ураде то исто.„
Сви присутни, приметио је Пауновић, били су збуњени и покуњени на ту страшну помисао.
”
tulkas
2013-06-26 06:06 PM
Vojni osnivaci:
http://static.rtv.rs/slike/2011/04/01/crna-ruka-apis_500x300.jpg
Tabanac
(DR.voseca)
2013-06-26 07:57 PM
...e sada,lepo opisi,kako su u majskom prevratu,1903,poubijali one,Obrenovice, kojima su vojnickom cascu bili zavetovani na vernost i u roku od 48 sati poubijali 128 pripadnika ili one uz pripadnike dinastije Obrenovic...
Nije to bilo smaknuce...već genocid!
Dosao po svoje „Svetovid”...!
tulkas
2013-06-26 08:36 PM
Jedan „Drevljanin” drugom „Drevljaninu”: u pravu si! Ne slazem se u vezi svih njihovih postupaka. Apis je lično bio protiv ukljanjanja para, vrv je ostalo bila neophodnost...Razmišljao sam opet jutros u polusnu o ciklusima i Drevljanima..bas zbog Vidovdana.
Namerno si :„T-man” napisao zadnju recenicu, znaš da me mori.
Šta si hteo da kažeš, jel imaš rešenje!?!?
Nadam se da nije neka simbolika žrtvovanja,
i koji bi joj onda bio uzrok?
Pozdrav!!!
tulkas
2013-06-26 09:28 PM
Vidim da Rusi nemaju problem sa 28. junom..
Serbja jesu imali; Arkona i neke odlucujuce bitke.
Ne znam za savremenu istoriju.
Ali ovo kod nas je horor, kao da ima odlike prokletstva.
Znam sad će neko o 1389. i slično..ali, ne stoji...čak i posto su se odbranili.. „losom srećom” su Lazar i ekipa na...ali. Lično msm da je uzaludno juriti starije datume od Arkone jer sigurno vodi daleko u starinu...kad bih bio ludji rekao bih da me ne bi cudilo da je i pominjana Troja pala 28...ok. poklonili su im konja...ali, kada?
Na neki poseban dan, možda...

Čak i kad bi sve sablone odbacio, morao bi da ima neki Jungovski pra uzrok u kolektivnom Srba.. Voleo bih da čujem tvoj stav, ili makar nagadjanje, obzirom da si blizi izvoristu (mada ne znam koliko je aktuelan po simbolici taj dan gore)...

P.S. Iz sujevreja, ovu temu 28. neću komentarisati.

Pozdrav!!!
tulkas
2013-06-26 09:40 PM
Dobro, neko će sad da se uhvati mitologizacije ako ovo upitam, ali stvarno: kom narodu na svetu se još na uvek tačno određeni dan desavaju sudbonosni dogadjaji (da se tako izrazim)?

Neko religiozan i fan Sv. Nikolaja Velimirovica bi se lako mogao pozvati na njegovo delo „Simboli i signali” (u vezi zemljotresa od pre par sati na severu Kosmeta)...
tulkas
2013-06-26 09:42 PM
„Kos, imaš li ti šta dobaciti od zapazanja, sa iskustvom u Nemackoj? ”
tulkas
2013-06-26 09:56 PM
Zanimljivo pitanje, bilo bi lepo i da ostali SC osmatraci sa sviju strana- dobace svoje razmišljanje...zauzvrat imate pesmu od mene :
http://www.youtube.com/watch?v=bwHcBw2YUGA&;list=RD02Xb1sgUu1IC0%20%20%C3%97
trag
(xy)
2013-06-27 02:59 AM
...kom narodu na svetu se još na uvek tačno određeni dan desavaju sudbonosni dogadjaji...///

Tulkas, ne desava se, kolektivno, Srbima ništa slučajno, pogotovo ne na odredjene datume, samo to nema nikakve veze sa prokletstvom.
Kolektivno prokletstvo ne postoji.

Postoje sekte, u krugu mocnika, koje se kroz svoje krvave rituale dodvaraju necastivom. Ponekad su to obredi gde se žrtvuje dete, devojka...a ponekad određena grupa naroda, a sve mora da bude u određeno vreme, vezano za godisnje doba, mesec, ili datum koji (u ovom slučaju 28.) Srbima tradicionalno nešto znaci.
Možda da bi nas to vise bolelo.

Čak i naše vlajne vrse svoje magijske obrede na odredjene datume, pretpostavljam da raspored nebeskih tela ima tu svoj uticaj.

Datumi su vezani za predhrišćansku religiju, a utkani su u hrišćanstvo.

Poznato je da je Elizabeta vrhovna svecenica danasnjih Druida. Pre godinu dana osvanu ie clanak u novinama sa njenom slikom prilikom preuzimanja tog, za njih, pocasnog cina.

http://www.ivantic.net/Dejvid%20Ajk%20i%20zavere/kalendar%20rituala.htm

Neki obredi se vrse nekoliko dana, ili nedelja, ranije, pre samog dogadjaja, astroloski precizno određeno.
Magijski obredi se usmeravaju prema pojedincu, ili narodu, koji se mrzi, mrznja je uzrok pakosti. Takođe, uzrok može biti i neki vid koristi.

Efekat magije je jak kod ljudi, pojedinca, slabe duhovne svesti, ili kod grupe ljudi, naroda, koji nema jaku i ujedinjenu kolektivnu duhovnu svest.

Jaka duhovna snaga dobija se rođenjem.
Poznata mi je cinjenica da ni urokljive oci, ni bilo šta drugo, ne može da naskodi nekim bebama. Te osobe, jake duhovne moći, su zasticene od magije ceo svoj zivot.
To su pozitivne licnosti, jakog karaktera, a prepoznaju se tako što mala deca na njih reaguju pozitivno, jer samo mala deca mogu da vide zastitni sloj koji obavija te osobe.

Stari ljudi takođe osecaju snagu jakog duha i automatski se stvara, prilikom susreta, poverenje u takvu osobu.
To je neka magicna privlacnost za koju nema objašnjenja.

Tajna duse se otkriva u pogledu.
trag
(xy)
2013-06-27 03:22 AM
Svaki obred Druida je vezan za magiju, upucen kroz mrznju pojedincu ili kolektivu, bez obzira na povod mrznje.
Mrznja, osveta, kao i zavist... se nikada ne ispoljavaju prema slabijem, već nadmocnijem i boljem.

Zašto se sve desava Srbima?

Pa, zar se ne namece, u tom slučaju, logican odgovor?

Evo ti jedan citat sa jedne druge diskusije:

...књизи Реље Новаковића „Непознати Црњански”, гдје пише:
„Црњански с правом поклања велику пажњу траговима Венда (Венеда) у Британији, будући да се оправдано сматра да и преци Срба по пореклу припадају тој прастарој и пространој индоевропској групи народа. Због тога истраживаче занима и најмањи траг који указује на могући географски положај Венеда. Такве занимљиве вендске трагове налазимо и на карти Gallia vetus ad Julii Caesaris, Ortelii 1690. На тој карти запажамо и назив Беловаца на подручју Белга (Belgae), али на тој карти посебно привлачи полуострво Бретања на коме су означени Венети и име града Венетиа обележеног уз остале градове под насловом Armoricae, sive martimae civitates.
Уз ту западну обалу Бретање на карти се налазе и четири острва обележена као Veneratum insulae. Овај драгоцени податак односи се свакако на време у вези са Цезаровим покоравањем Галије, а пре похода на Британију (55-54). У току покоравања Гала и Белга, Цезар је у Бретањи затекао Венде и на копну и на острвима.”
Говорећи о Вендима и Келтима у Вендеји и Бретањи (сјеверозападна Француска), Црњански пише:
„Још у доба када је живео Цезар, Вендеја је била вендска... говор, ношња становништва у Бретањи, цео фолклор, чудновато личе и на словенске трагове. Када су недавно у Француској, француски археолози проучили ископине и фолклор, на пример Гвемене, упозорили су да су наишли на траг Словена (on y trauve un spuvenir Slaves). Траг је био вендски као и на британским острвима...Последњи сјајни, (наводно) келтски гробови нађени су у месту Викс. Француски археолози су тај траг назвали сарматским (Сармати су далеки преци Словенима).”
Будући да су Вендима именовани древни Словени, одговор је прилично јасан. Најплеменитији витез краља Артура, достојан да нађе Свети грал, био је краљ Борса од Гола, вјероватно келтско - вендског, дакле и словенског поријекла.
trag
(xy)
2013-06-27 03:38 AM
Upravo sam nasla dokaze, jake dokaze, neoborive, da su Kelti bili Srbi.
O tome drugi put.
Comment Remember this topic!
Looking for Oil Diffuser Necklace?
.