Razaranje ruske monarhije masoni su pomagali i finansijski

##

Ne samo ruske, trag.
Radilo se tu generalno protiv skoro svih monarhija.

Pazi, kongres masona se 1921. održao u Beogradu, verovala ili ne, i zaključeno je da je „...Veliki rat ispunio mnoga stremljenja masonstva...”.

Vidi, ovo za Trockog je meni više nego sumnjivo. Dvadeset miliona ondašnjih dolara u zlatu je frapantna suma. I ja bih sa 10% te sume završio posao, a kamo li Trocki. Navodno mu je dato u zlatu, što je samo po sebi neozbiljno. Tadašnji američki dukati (zlatni dvostruki orao iz 1908.) od 20$ su težili oko 34 grama. Znači da je Trocki vozio brodom milion komada tih dukata, ili skoro 35 tona zlata.
Shvataš i sama da to nije prosto stavio i džep, niti je to mogao neprimećeno proneti čak ni brodom preko Britanije, a tek vozom preko Švedske i Finske, pa preko ruske granice? Hmmm, zato mi je izuzetno teško da poverujem u ovo.

Nemačka je radila u svim pravcima da destabilizuje protivnike. Nemačke pare su nađene i kod Iraca, koji su krajem 1916. imali ozbiljnu pobunu protiv Engleza, i kod saharskih plemena, ali i kod Meksikanaca Panča Vilje. Upravo je finansiranje Vilje i njegovih upada na tlo SAD dovelo do odluke o ulasku u rat protiv Nemačke, a potapanje „Luzitanije” je bio samo povod.

Pre će biti da je Trocki dobio neke pare od Nemaca, nego od američkih bankara, koji su već doneli svoju odluku o izboru strane u ratu. I to su sigurno bile male pare, na tekuće troškove, jer Nemačka tada nije imala toliko novac za bilo šta.

Lenjin nije dobio pare, ali su Nemci smatrali za korisno da pošalju ruske emigrante da malo rovare, što je sasvim logično. Lenjinov put je dogovorio šef švajcarskih social-demokrata. I nije išao samo Lenjin, nego oko 120 ljudi u jednom vozu, i nisu svi bili boljševici, nego šarena skupina ruskih revolucionara. Uostalom, Nemci su ih formalno slali u neutralnu Švedsku, kao neborbeno osoblje. I bila su 4 takva voza.

I šef nemačke obaveštajne službe se zvao potpukovnik Valter Nikolai.
Doživeo je do 1945. kad su Sovjeti hteli da popričaju s njim o davnim vremenima, iako je čovek već 20 godina bio u penziji. Umro je krajem iste godine u zatvoru u Moskvi.

Pre će biti da je Trocki dobio neke pare od Nemaca///

Ja to shvatam kao „nemackih jevreja”.

1850 zidovi su dobili sva prava u Nemackoj a cinili su samo 2% populacije iz tog doba. Već tada su preuzeli kontrolu na 50% medija i kontrolu nad skoro celim državnim vrhom.

Vrlo brzo nakon toga Nemacka dozivljava krizu propascu banaka (1870-1920)
Mesaju se u sve, cveta kultura u kojoj dominiraju homoseksualci, skolstvo je pod njihovom kontrolom, pravosudje...skoro sve, kao danas u Srbiji.
Sve je to izazvalo revolt već gladnog naroda, sto je nacistima islo u peilog, tako i Hitler dolazi do vlasti.

Iza svega stoje jevreji.
Bankarski sistem sveta je u njihovom vlasnistvu, kontrolisu ga porodice koje vode poreklo od jevreja iz Venecije (Venecijanskog geta)sa početka XVI veka.

Lav Davidovič Bronštajn, Trocki, posle Lenjinove smrti (1924) bio glavni rival Staljinu za vodeće mesto u partiji, a samim tim, i u državi.

Ime i polozaj ga odaju kao zidova.

Pitm se šta će unistiti ovaj svet: zidovi, kroz sistem, ili gubitak samopostovanja coveka kao pojedinca.

Идеја да се лековима, пестицидима и разним запрашивачима, уз подршку америчког климатског оружја, контролише живот на земљи и посебно број становника – што је стара опсесија доајена и стварног газде Билдерберга Дејвида Рокфелера. Утисак је да је овогодишњи скуп протекао управо у знаку Рокфелерове изјаве да се свет налази „на ивици глобалне трансформације. И зато све што је нама потребно је права велика криза”, и у страху од те кризе људи ће, према њему, прихватити нови светски поредак. Другим речима, Билдерберг група разматра како да Запад и после актуелне кризе, која темељно мења свет, и даље остане доминантан лидер у свету. То сугерише да Запад, уместо решавања узрока савремене кризе, намерава да кризу продубљује.

Ситуација у свету се, међутим, већ променила и још увек се мења, и то великом брзином. Билдерберг изгледа касни за догађајима и припада једној другој, све мање постојећој реалности. Група је основана 1954. године у хотелу Билдерберг, по коме је добила и име, код холандског града Арнема. Њен оснивач је, под заштитом холандске краљевске породице, пољски интелектуалац Јозеф Ретингер (Краков, 1888 – Лондон, 1960). Ретингер се у младости школовао за католичког свештеника, али је после средње школе (семеништа) напустио верско школовање и под патронатом пољског грофа Замајског одлази у Париз и уписује Сорбону.

Из Париза се 1911. године сели у Лондон, где остаје до краја живота. После Другог светског рата постао је познат као оснивач Европског покрета, који је идеолошка основа данашње Европске уније. Покрет је основан у Паризу 1947. Године, а, поред Ретингера, међу оснивачима је и његов први генерални секретар Душко Попов, Србин из Титела, познатији као британски обавештајац чији је живот инспирисао литерарни лик Џејмса Бонда. Ретингер је оснивач и Савета Европе.

Упркос таквој већ стеченој репутацији, Ретингер је наишао на много проблема у формирању Билдерберг групе. Под плаштом накарадних објашњења како је дошло до Другог светског рата и чињенице да је и Хитлер дошао на власт изборима, у тадашњој европској елити је доминирало гађење према демократски изабраним лидерима и свему што је део државног демократског апарата и веровање да се судбина Европе, па чак и света, не може препустити владама држава и на изборима изабраним политичарима, институцијама, него пре свега високим центрима моћи, људима из високих кругова, некој врсти елите изван институција, и то утолико ВИШР што је тадашњем Западу претила опасност од комунизма и Совјетског Савеза.

Под том мантром је Ратингер кренуо у стварање Билдерберг групе. И поред подршке холандске краљевске куће, тај посао није ишао лако. Према истраживању америчког аутора Тима Марса, Ратингер се онда одлучује на пут у Америку, где је затражио помоћ Централне обавештајне агенције (ЦИА). Помоћ је добио, и Билдерберг је формиран. Али тиме је био отворен пут да Билдерберг група постане доминантно америчка организација, промотер америчких интереса, што је остала до данас.

Део проблема, не решења

Иако базу Билдерберг групе чине људи крупног капитала, њена ударна снага, њена „војска”, су били и остали политичари, бивши и активни, писци и интелектуалци. Посебно је то било у време хладног рата, када је главни непријатељ био Совјетски Савез и сама идеја комунизма, па је главна „војска” Билдерберг групе регрутована из такозване европске левице, левичари су били кључни борци против Совјетског Савеза.

Некако, тако је и данас. Изван крупног капитала, главни учесници Билдерберг скупова су званично левичарски кадрови. Годинама је, на пример, генерални секретар Билдерберга био функционер британске Лабуристичке партије Денис Хили. Он је био лабуристички министар финансија и одбране, као лабуриста заговарао је левичарске идеје и на њима добијао изборе а истовремено је био генерални секретар Билдерберга, симбола неравноправности и непоштовања интереса народа. И данас је то мање-више тако. Тренутно је генерални секретар Билдерберга шведски министар спољних послова Карл Билт.

Тешко је рећи колики утицај сама Билдерберг група, као група, стварно има и колики је имала на збивања у свету. Сигурно је да су неки од њих, неки од чланова, веома утицајни независно од групе, али као сама организација утисак је да се њена улога и њен утицај углавном прецењују. Друштва ипак функционису на другачији начин. Има ту много пропаганде о њеној моћи, упркос званичној политици ћутања и тајне. Већ речени Денис Хили је у својим мемоарима записао да се на свим тим скуповима Билдерберга могло чути „највише глупости” и ништа посебно важно јер државе ипак доносе одлуке на другачији начин и у много затворенијим круговима, Много је, међутим, важније шта се на Билдерберг групи прича јер то разоткрива шта боли Запад, каква су размишљања и шта би ко од тих моћника желео, али стварни утицај је тешко проценити.

Последњих година су медији под контролом самих чланова Билдерберг групе фаворизовали кадровску политику те организације, па се тврдило да нико не може бити шеф државе на Западу ако га та група не измисли и подржи. Као примери су пре свега навођени бивши амерички председник Бил Клинтон и такође бивши британски премијер Тони Блер. Много је, међутим, вероватније да је и Клинтона и Блера избацило време, далеко шира група људи него што је Билдерберг, а вештина Билдерберговаца је да препознају и себи приграбе лидерство.

Увек је нејасна улога тајних друштава. Билдерберг није тајно друштво, али је тајновито. Значај таквих друштава зависи од времена и кризе, њихова сезона су кризе, када су државе слабе, па онда та друштва испливавају као важна. Они и њихови чланови су профитери криза. У свакој кризи утицај неформалних и тајновитих друштава расте, добија на значају, а у стабилним временима такав облик организације губи на значају. Али утисак је да је у овом времену и сам Билдерберг у кризи. И то не само због старости својих лидера, мада је и то важно.

Лидер групе Дејвид Рокфелер има 97 година, други човек Хенри Кисинџер 90 а европски доајен лорд Карингтон 94. Далеко је већи проблем то што Билдерберг, као западна тајновита организација, припада једној другој реалности, времену кога више нема, она је део проблема, а не решења. И то је тако ма колико, пре свега медијски, може да изгледа да су они господари света. Тај њихов свет већ увелико нестаје.