Jedini rvacki kralj je Tomislav.

Pivo karlovacke pivovare.

Drevljani su u Hanoverskoj Wendland,bili ili u savezu sa „BESUT”?
Krije li se ovde možda ovde tajna imena Bosne i Bessa, ili sam lupio..
O.o

Pravim paralelu...Pošto S(Z)ivu (Dzeva...Baba), Helmold navodi uz Radagosta, deluje kao vrhovna mama. Opet u drugoj regiji, drugog boga, je Vida, žena Svevida.
Na istoku je Mokos...
Ako gresim, slobodno me ispravite!

U pravu je „Tabanac”!
Pao sam sa stolice izucavajuci..
I tako se ispricah sam sa sobom :)))

A da padne danas, na Sv. Jovana, neki papa...

Brineš me, POlaris, počeo si da gledaš sapunice ;)))

ISTORIJA HRVATA – VELIKA VATIKANSKA LAŽ

dr Stevan Tomović - Istorija Hrvata – velika vatikanska laž



Vatikan – leglo falsifikata

Nakon otkrića iz 15. veka i priznanja od strane Rima, dokazano je kako je srednjovekovni dokument poznat kao „Konstantinova

darovnica” bio falsifikat, kojim su rimske pape htele da opravdaju težnju ka svetovnoj i ka duhovnoj vlasti nad drugim

državama i crkvama. U samoj Katoličkoj enciklopediji navodi se da je papska neuspela prevara bio zaista falsifikat, što niko

od savremenih istoričara više i ne dovodi u pitanje. Ta darovnica se pripisivala vizantijskom caru Konstantinu Prvom, koji je

vladao u 4. veku, i koji je zaslužan za osnivanje Konstantinopolja (Carigrada). On je takođe doneo čuveni Milanski edikt 313.

godine, kojim su prestali progoni hrišćana u Rimskom carstvu, a hrišćanstvo izjednačeno sa svim politeističkim religijama.

Smatra se za prvog hrišćanskog vladara.

Nije nimalo slučajno to što je baš Konstantin izabran za nekog ko će papama poslužiti kao navodni autor darovnice, a u kojoj

je pisalo da je Konstantin tobože svu svetovnu ili državnu i duhovnu ili crkvenu vlast podario ovom rimskom biskupu. Pape su

još od pada Zapadnog Rimskog carstva, sredinom 6. veka, htele da obnove staru imperiju i da opet postanu vladari sveta. Na

tom putu su im smetali vladari od preživelog Istočnog Rimskog carstva (Vizantije), koji su od vremena pada Zapada sebe

smatrali naslednicima Rimskog carstva i rimskih careva. U tu svrhu pape su odlučile da naprave falsifikovan dokument, koji bi

im davao prava na nasledstvo rimskog prestola. No ipak, kad im ta prevara nije uspela, onda su pape odlučile da same stvore

novo Rimsko carstvo; to su postigli proglašavanjem germanskih careva za nove imperatore Rima, kao sprovoditelje njihove volje

i naoružane „misionare” njihove religije. Radilo se o franačkim carevima, koji su od doba Karla Velikog nosili titulu „rimski

imeprator”.

Kad se Franačko carstvo raspalo, ideja obnove Rimskog carstva, na čelu s papom, preneta je na oživljeni istočni deo

nekadašnjeg Franačkog carstva, koji je nazvan „Sveto Rimsko carstvo”. Njeni kasniji naslednici bili su Nemačko carstvo i

Austro-Ugarska monarhija. Tako dobijamo situaciju da drevno Rimsko carstvo u stvari nikad nije propalo: ono je nastavilo da

postoji u vidu Franačkog i drugih germanskih carstava – Rim je napravio kompromis, te od onih koje je nazivao „varvarima”

stvorio svoje odane saveznike.

Međutim, cilj je uništenja njihovog konkurenta Vizantije ostvaren još u 13. veku, u doba Krstaških ratova. Istočno Rimsko

carstvo, kao što je i poznato, dokrajčili su konačno Turci 1453. godine. Razlog zašto je Rim priznao da je „Konstantinova

darovnica” falsifikat je upravo to što je njihov najveći rival zbrisan, te su sada ostali jedini pravi naslednici Rimskog

carstva; nikakav falsifikat i prevare im više nisu potrebne po tom pitanju. Iz toga takođe možemo videti i način delovanja

Vatikana: prvo pokušava intrigama i „mirnodopskim metodama” da porobi tuđu zemlju, a ako ne uspe tako, onda prelazi na

primenu gole sile.

Falsifikat „Konstantinove darovnice” je otkriven tek u 15. veku, a nastao je u 8. Prvo je bio predočen pomenutom franačkom

caru Karlu Velikom. Ondašnji rimski papa tom je nepismenom „varvarinu” objasnio kako je pape navodno ovlastio sam car

Konstantin i sveti Petar, tako da je Karlo imao slušati pape, kao svi drugi svetovni vladari i crkveni poglavari, koji su

morali da slušaju papu i njemu da budu podređeni. Karlo je naseo, te za račun Rima ratovao protiv „nevernika” (uključujući

Srbe), i širio papsku religiju. Kao nagradu je dobio carsku rimsku krunu od pape 800. godine.

Ipak, nije samo okrutni osvajač Karlo bio prevaren, već je na još gori i na još naivniji način bio prevaren njegov otac i

prethodnik na prestolu – franački kralj Pipin Mali.

Naime, kada su tlo Italije, pa i Rim, opkolili sa severa Lombardi, sa juga Arabljani, a Sloveni na Balkanu sprečili dalje

širenje uticaja Rimske crkve, tada je ondašnjem papi Stefanu II ostalo jedino da pozove u pomoć jednog vladara „varvara”, a

to je bio Pipin. Franci su već postali hrišćani, i to je papi poslužilo da lakše ubedi Pipina da mu pomogne u odbrani Rima i

već uveliko nakupljenog bogatstva njegove Crkve. Kako je ubedio Franke da ratuju i isteraju srodne im Lombarde iz Italije?

Verovali ili ne, papa Stefan je uputio pismo Pipinu Malom, i potpisao ga imenom „Svetog Petra, Princa svih apostola”. Drugim

rečima, papa je rekao Pipinu da mu je (pokojni) Petar, Hristov učenik, napisao pismo, i da ga je pozvao da odbrani Rim!

Zapisano je:

(U tom) pismu napisanom čistim zlatom na najfinijem pergamentu pisalo je sledeće: „Petar, izabrani Apostol od Isusa Hrista,

Sina Božijeg (…) Ja, Petar, primivši apostolat od Hrista primio sam i misiju prosvetljenja celog sveta (…) Svi koji su čuli

moju propoved i ravnaju se po njoj moraju apsolutno verovati da su po Božijoj odredbi svi njihovi gresi očišćeni i da će ući

u večni život (…) Dođi u pomoć stanovnicima Rima koje je meni Bog poverio, a ja, Petar, u Dan Sudnji pripremiću divno mesto

za tebe u Kraljevstvu Božijem. Potpisani Petar, Princ apostola.

Kada je Pipin upitao papu kako je Petar poslao pismo sa neba na Zemlju, papa je odgovorio da ga je Petar lično dao ”svom

nasledniku„ (misleći na sebe), pokazavši mu da je u dnu pisma pisalo i: ”Petar, izabrani apostol Hristov, našem najdražem

sinu, kralju Pipinu, i njegovoj junačkoj vojsci, biskupima i kleru, i svem narodu„. Pipin je poverovao da je to ”Nebesko

pismo„ verodostojno i da ga je ”sveti Petar„ pozvao u odbranu Rima (i njegovog blaga). Kako li se kralj Pipin osećao, misleći

da ga je Bog odredio za hrišćansku misiju, i koliko je samo strahopoštovanja iskazao pred tim ”naslednicima ‘sv. Petra’„,

kojima je od tada verno služio? /nastavak/”

I u nastavku od istog teksta:

Kao što falsifikatori novca i drugi činitelji zla bivaju od strane sekularne vlasti osuđeni na smrt, tako postoji mnogo više

razloga da jeretici budu ne samo izopšteni, već i da se usmrte.

No, Rim ni tu nije stao. Još jedan grandiozni falsifikat iz Vatikana zauzima posebno mesto u istoriji. Reč je o delu „Knjiga

o papama” (lat. Liber Pontificalis). Ovo delo je za cilj imalo da prikaže da je prvi papa navodno bio apostol Petar, i da su

sve pape njegovi naslednici. A pošto je Petra odredio sam Isus Hrist za tu službu, navodno da bude prvi episkop nad svim

crkvama, onda je „logično” da i njegovi naslednici treba da budu jedini poglavari nad hrišćanstvom.

Liber Pontificalis sadrži spisak svih papa od „sv. Petra” do 15. veka. Međutim, poznato je da je taj spisak rimskih papa

često menjan i dopunjavan tokom više vekova, toliko da se ne zna ko su uopšte bili autori. U samoj je Katoličkoj

enciklopediji zapisano, kako je „u samo retkim slučajevima moguće odrediti autore”, tj. ne znaju se autori biografija od

većine papa. I ne samo da se ne znaju autori, već se na istom mestu priznaje da je to delo puno grešaka, i da sadrži i

apokrifne i falsifikovane dopune:

U većini rukopisa na početku se nalazi krivotvoren tekst kao dijalog između pape Damasija i Svetog Jeronima. Taj tekst pisama

je smatran verodostojnim u Srednjem veku…

I dalje, u nastavku:

Dišesne je upečatljivo i potpuno dokazao kako su prve serije biografija od Svetog Petra do Feliksa III sačinjene najkasnije u

doba Feliksovog naslednika Bonifacija II, i da je njihov autor bio savremenik Anastasija II i Simaha.

A ko je bio taj papa Simah, čiji je savremenik bio jedan od autora „Knjige o papama”? To je bio još jedan papa koji je poznat

po falsifikovanju dokumenata. On je načinio tzv. „Simahejeve falsifikate”, koji su i od strane svih sadašnjih istoričara i od

strane samog Vatikana priznati kao takvi. I u Katoličkoj enciklopediji se opet navode kao falsifikovani dokumenti. Oni su

tom papi Simahu poslužili u sukobu sa konkurentom za presto pape, Lavrentijem, a koji je trebalo da potvrde njegovo navodno

pravo da „pape niko ne može da osudi” ni za kakvo nedelo – još jedna ideja kao temelj dogme o „nepogrešivosti i božanskoj

‘savršenosti’ papa”.

I na kraju dodajmo, da je i početkom 20. veka i nedavne 2001. godine, spisak papa iz Liber Pontificalis prepravljan:

ispravljeno je čak dve stotine „grešaka”, s tim da se najviše njih odnosilo, ne slučajno, na biografije papa iz prva dva veka

mitske istorije papa od „svetog Petra”.

Takođe, za primer možemo navesti čuvene, ozloglašene „Protokole sionskih mudraca”, koji se i do danas pripisuju Jevrejima,

kao tobožnjim „vladarima sveta”, a kako to neki umeju da tvrde. No ipak, već je dokazano da je ovo samo još jedan falsifikat

spremljen u kuhinji Vatikana, ovog puta ustremljen protiv Jevreja, naravno iz političkih i ideoloških pobuda. Rimska crkva,

sa svojim čedom Inkvizicijom, bila je i ostala najveći izvor antisemitizma, pa zato i ne čudi što je pokušavala preko ovog

falsifikata da po ko zna koji put optuži Jevreje za sve nedaće u svetu. U tom delu, a koje se pripisuje Jevrejima, piše kako

oni tobože žele da ovladaju celim svetom, i kako su spremni da unište svakog ko im se u tome suprotstavi. Međutim, dovoljno

je pogledati tekst tih „Protokola”, pa videti da se tamo nalaze sve ideje koje zastupa u stvari Vatikan, a koje su u potpunoj

suprotnosti sa zakonima jevrejske Tore. Neke od njih jesu: da politika nema nikakve veze sa moralom – i više no jasna

asocijacija za Rimsku crkvu; da narodima treba vladati silom – a kako se papska religija širila među narodima ako ne silom?;

da cilj opravdava sredstvo – najpoznatija krilatica jezuita; tzv. pravo jačega (inače, glavno načelo teorije evolucije);

ideja o stvaranju Svetske vlade – zapravo, za svetsku vladu i tzv. Novi svetski poredak javno su se zalagale rimske pape; i

postoji još niz drugih, brojnih ideja iz tih Protokola koje je lako povezati sa planom Rimske crkve o vladanju svetom, a koje

je ona na krajnje naivan način pokušala da pripiše Jevrejima. To se zove zamenom teza.

Rimski falsifikatori su u te „Protokole” ubacili neke od izraza koji su tipični za Toru, misleći da zbog toga neće biti

otkriveni, poput izraza „gojim” za ne-Jevreje, ili biblijskog izraza „Božiji narod”, i tome slično. Tamo piše i da Jevreji

žele da postave nekog „izraelskog cara” za vladara sveta, i da žele da osvoje Rim, kako bi taj njihov car postao novi papa

(?!); međutim, mi znamo da je istina potpuno drukčija – rimske pape su te koje su oduvek želele da osvoje grad Jerusalim, i

papa je taj koji želi da bude vladar sveta. Još je naivnije u tim Protokolima prikazana sama Rimska crkva. Za nju tamo piše

da je izvor najvećeg morala i glavni stub odbrane čovečanstva od „zlih Jevreja” i njihove „židovsko-masonske zavere”

zavladavanja celom planetom. Zapisano je da je Rimska crkva najveći protivnik Jevreja, te da im je zato glavni cilj uništiti

Rimsku crkvu. Naravno, istina je opet potpuno suprotna – Rim je taj koji je oduvek želeo da uništi Jevreje, i Vatikan je taj

koji Jevreje smatra glavnom preprekom u ostvarenju svog cilja zavladavanja svetom!

Čitajući Protokole, u stvari, mi dobijamo odličnu sliku o planovima Rimske crkve, i o svemu onome što je učinila tokom

istorije i što planira da učini u budućnosti. Veoma je providno u tom falsifikovanom delu Rim opisan kao jedini spasitelj

sveta od Jevreja i masona, a papa kao neko ko nas navodno jedini može odbraniti od haosa i ratova koje isti ti „cionistički

vladari sveta” izazivaju. U Protokolima je čak zapisano i to da su zapravo Jevreji bili tvorci protestantske Reformacije –

opet, jednog od glavnih protivnika Rimske crkve u Srednjem veku. Dok se na jednom drugom mestu u usta Jevreja stavljaju

sledeće reči: „Jedino jezuiti mogu da se porede sa nama”.

Porfirogenitovo delo – vatikanski falsifikat o poreklu Hrvata i Srba. Velika Hrvatska

Poput Jevreja, i Srbi su nezaobilazna žrtva manipulacija Rima i njegove falsifikovane istorije. Delo „O upravljanju carstvom”

Konstantina Porfirogenita, kao glavnog izvora o poreklu i dolasku Slovena na Balkan, isto je falsifikovano, poput gore

opisanih dokumenata, kao i brojnih drugih koji ovde nisu spomenuti. Većina istoričara bi se složila da kada ne bi postojalo

ovo Porfirogenitovo delo, onda o dolasku i poreklu Srba i Hrvata, i poreklu njihovih imena, ne bismo znali ništa, i u

njihovoj najranijoj istoriji ostala bi rupa. Baš ta činjenica podstakla je Vatikan da to delo falsifikuje. Baš to saznanje,

da će lažiranjem glavnog istorijskog izvora o najdaljoj prošlosti Srba i Hrvata moći da izmeni budućnost tog naroda, i da će

istim moći da manipuliše, bio je glavni motiv Vatikanu da nastavi sa svojim uobičajenim prljavim poslom prikrivanja istine.

Zar bi i mogla da propusti ovako lak plen?

Da bismo videli istinsko poreklo Hrvata i imena Hrvata, kao i značaj takvog saznanja, neophodno je prvo proveriti postojeća

tumačenja i teorije, a koja su uglavnom bazirana na delu vizantijskog cara Porfirogenita. I zaista, dovoljno je pogledati

stavove zvanične nauke o poreklu Hrvata i imena „Hrvati”, pa videti da su isti zasnovani isključivo na ovome Porfirogenitovom

delu kao glavnom izvoru. Ipak, koliko su njihovi stavovi ispravni, pokazaćemo sad na osnovu samog teksta tog dela, koji je

zapravo još jedan u nizu vatikanskih falsifikata. A kao što ćemo kasnije prikazati, poreklo i cela istorija Hrvata je

falsifikovana – isto kao i u slučaju istorije Srba i mnogih drugih naroda po svetu.

Da pomenuto delo zaista predstavlja falsifikat o poreklu Hrvata pokazaće nam primeri iz samog teksta. Prvi od njih govori o

tome kako je navodno nastalo ime Hrvata. Ovako je tamo zapisano:

‘Hrvat’ na slovenskom jeziku znači ‘onaj koji poseduje veliku teritoriju’.

U Porfirogenitovom delu piše da su Hrvati tako nazvani zato što su u svome posedu navodno držali mnoge zemlje i veliku

teritoriju. Zanimljivo je da u istom delu pisac čak i Franačku, koja je držala polovinu Evrope, naziva „velika Franačka”

(iako to nije sam naziv države), pa onda čudi da je i jedno od slovenskih plemena nazivano „Veliki Hrvati”.

Očito je da naziv „Hrvat”, ne ni na jednom slovenskom jeziku, već ni na jednom jeziku na svetu ne znači „onaj koji drži

veliku teritoriju”. A zašto bi onda jedan vizantijski car napisao tako nešto, pogotovo ako se uzme u obzir da je car

Porfirogenit bio veoma obrazovan vladar?

Zvanično objašnjenje glasi da je Porfirogenit, navodno, zapisao takvo poreklo imena Hrvata, pošto je ta reč veoma slična

grčkoj reči hora, što bi značilo „zemlja”. Međutim, ni u tom slučaju nije nimalo jasno zašto onda hrvatsko ime ne znači

„zemljani”, „oni koji drže zemlju”, a ne „oni koji drže veliku teritoriju”. No, svu tu gungulu laži razotkriva sledeće

pitanje: Kako to da su Hrvati, koji su se doselili sa Srbima na Balkan, kako kaže Porfirogenitovo delo, dobili ime po grčkoj

reči hora, a da su Srbi dobili svoje ime po latinskoj reči servus? I Hrvati i Srbi su se zajedno doselili na Balkan, ali je

vizantijski vladar Srbe nazvao po latinskoj reči za „roba”, a Hrvate po grčkoj reči za „zemlju”; pa da li se u Vizantiji

govorilo latinskim ili grčkim jezikom? Još je veći problem u tome što u Porfirogenitovom delu piše da naziv „Hrvat” ima takvo

značenje na slovenskom jeziku, a ne na grčkom, tako da ta njihova priča o vezi grčke reči hora i imena „Hrvat” ne pije vodu.

Sasvim je jasno da je to neko umetnuo u Porfirogenitovo delo u kasnijem dobu.

Takođe, „Porfirogenitovo” izvođenje srpskog imena od latinske reči servi u značenju „robovi” nemoguće je iz još jednog

razloga, a to je da su i u Srednjoj Evropi – isto kao na Balkanu – živeli Srbi pod tim imenom. Srednjoevropski Srbi se

kasnije spominju u franačkim analima, i to su Srbi koji nisu nikad bili pod vlašću Vizantije, niti su dolazili na Balkan, pa

nisu ni mogli da dobiju takvo ime po latinskoj reči za „robove” od vizantijskog cara. O ovome je govorio i najznaniji

hrvatski istorik, Ferdo Šišić.

On je smatrao da je poreklo imena Hrvata i Srba, koje navodi Porfirogenit, nenaučno i netačno. On slično kaže da ako su Srbi

zaista dobili naziv po latinskoj reči za robove, kako onda objasniti tvrdnju cara Porfirogenita da su Srbi potekli od

nekrštenih Srba iz tzv. „Bele Srbije” u Srednjoj Evropi, koja se dakle nazivala Srbija iako se nalazila van Balkana i

domašaja Vizantije? Znači, zvala se Bela Srbija pre no što su Srbi tobož uopšte postali robovi vizantijskog cara, te on nije

ni mogao da im da ime Servi, u značenju „robovi”, čak i ako ne uzmemo u obzir sve druge izvore iz Ranog srednjeg veka i

antičkih vremena koji nam govore o srpskom imenu. Ovo nije toliko bitno kao dodatni dokaz da je etimologija srpskog imena od

reči servi netačna, već je bitno iz razloga što pokazuje koliko su falsifikatori bili neoprezni i aljkavi u svom naivnom i sa

velikom mržnjom motivisanom krivotvorenju istorije Hrvata i Srba.

U vezi sa tim, istoričar Ivan Lučić, koji se često smatra „ocem hrvatske istoriografije”, Porfirogenitove je tvrdnje o

Hrvatima i Srbima nazivao „trabunjanje Latina”. Dok konačan dokaz dolazi iz samog Porfirogenitovog dela:

Čak i da ne znamo ništa o njemu kao falsifikatu, dakle, čak i da ga smatramo za verodostojno delo, samo je jedan podatak

dovoljan da sruši celu tu iluzornu vavilonsku kulu od falsifikovanih karata. Naime, u vreme cara Iraklija, a u čije su vreme

Srbi navodno dobili ime po latinskoj reči za „robove” (lat. servi), uopšte se nije govorilo latinskim, već grčkim jezikom!

Štaviše, u Vizantiji se govorilo grčkim od tog doba, pa sve do nestanka iste u 15. veku; latinski nije bio službeni jezik na

vizantijskom dvoru. Kako su onda mogli Srbi dobiti ime po latinskoj reči za robove, pošto su navodno bili „robovi romejskog

cara”? Na grčkom se „rob” ne kaže ni servus, niti nešto slično tome, već doulos. To je samo dodatni dokaz da su vatikanski

falsifikatori, koji su pisali i govorili latinskim jezikom, samo ubacili tu neistinu o poreklu imena „Srbi”, pretvorivši

grčko doulos u latinsko servus. Onaj koji je u Porfirogenitovom delu zapisao da su Srbi „robovi”, taj isti je u mnogo

kasnijem dobu govorio da su Srbi, i uopšte Sloveni, „ropska rasa” kojom treba da se vlada. Da nije toliko providno i naivno

odrađeno, možda bi i moglo da im se poveruje.

I kao što je Rim Srbe hteo da ponizi nazvavši ih svojim robovima, tako je na sličan način, u tom spisu, hteo Hrvate da

prikaže kao slavan narod i najznačajniji politički faktor na Balkanu, a u cilju da ih odvoji od Srba. Zato tamo i piše da

naziv „Hrvat” znači „onaj koji drži veliku teritoriju”. S tim u vezi, čak i da se u Vizantiji tada nije govorilo grčkim, već

latinskim jezikom, opet se nailazi na kontradiktornost, jer je ime Hrvata kod Porfirogenita izvedeno od grčke reči „hora”,

što znači „zemlja”. Zato u istom delu i piše kako je hrvatsko ime navodno nastalo od „neke slovenske reči”. Na koji god način

pokušamo da opravdamo delo Porfirogenita, uvek nailazimo na neko protivrečje.

Mada gornje objašnjenje možda ima veze sa poreklom naziva „Crna Gora”, u svakom slučaju nema ni pomena o „Crvenoj Hrvatskoj”,

niti može imati veze sa nazivom bilo kojeg naroda ili države. Štaviše, ovo ide u prilog onome što je tvrdio hrvatski etimolog

Petar Skok, da je naziv „Crvena Hrvatska” nastao (izvrtanjem) od „Crmnica”, imena oblasti u Crnoj Gori. Ovo potvrđuje da su

falsifikatori od naziva crnogorske oblasti mogli izmisliti Crvenu Hrvatsku. Isto je pisao i hrvatski istoričar Vjekoslav

Klaić, sa tom razlikom da je on tvrdio suprotno: da je od imena „Crvena Hrvatska” nastalo ime „Crmnica/Crvena gora/Crna

Gora”. O tome su govorili i hrvatski istoričar Natko Nodilo, srpski lingvista Đura Daničić, zatim, opet hrvatski istoričar

Milan Šuflaj, itd. Naravno, Klaiću nije smetalo što nijedan izvor, pa čak ni Porfirogenitovo delo, ne pominje tu „Crvenu

Hrvatsku”, dok jedini izvor na koji se oslanja – Dukljaninov Letopis – isto ne pominje njegovu „Crvenu Hrvatsku” u svim

svojim prevodima. I sam Klaić kaže:

Zanimljivo je da poznata „Hrvatska kronika”, koja (…) nije drugo nego do svakako prije 1510. godine sastavljeni prijevod

ljetopisca popa Dukljanina, ne poznaje Crvenu Hrvatsku (…)

Skok je i na Crvenu i na Belu Hrvatsku gledao kao na izmišljotine Porfirogenita i Popa Dukljanina (ili će pre biti da su to

izmišljotine Vatikana?), te da je Crvena Hrvatska dakle mogla nastati od naziva jedne oblasti u Crnoj Gori ili čak od imena

srpskog plemena Kuči. Ponovo, priča o ovoj „Crvenoj Hrvatskoj” najviše je propagirana u 20. veku, i to, uglavnom od strane

ustaškog režima hrvatske države, dok se časopis Hrvatske stranke prava zvao upravo Crvena Hrvatska, a čiji je osnivač bio

Ante Starčević. I sam Srbin poreklom, Starčević, najviše je poznat po svojim izjavama antisrpskih i antisemitskih konotacija,

mržnji prema svemu što je srpsko i slovensko, kao i svojoj knjizi u kojoj je Srbe nazvao stokom i životinjama: „Pasmina

slavenoserbska po Hervatskoj”. Koristio je nacističku terminologiju, te Srbe i Jevreje video kao „nižu rasu”, dok je čitavi

Balkan smatrao za isključivo hrvatsku zemlju, zastupajući tezu tzv. „Velike Hrvatske”, koja nikad nije postojala. Možemo

navesti samo jedan citat iz spomenutog njegovog dela, u kojem se Miloš Obilić i srpski car Stefan Dušan nazivaju Hrvatima:

U Stefanu-Dušanu ugasi se poslednji trak… hervatske dinastie Nemanjićah, koji kroz vekove… vladahu iztočno-severnih

pokrajinah Hervatske.

Ovakvi nenaučni stavovi mogu se sresti i kod albanskih „istoričara”, a koji tvrde da su Nemanjići bili tzv. albanska

vladarska dinastija. Ne slučajno, to se propagiralo u sklopu ideje o „Velikoj Albaniji” – na sličan način kao što je isti

politički inicijator – Vatikan – uredio da se propagira i ideja „Velike Hrvatske”.

Hrvati pod božanskom zaštitom pape

Osim priča o Velikoj i Crveno-Beloj Hrvatskoj, u delu Porfirogenita, „obrađenom” i prepravljanom u vatikanskim

krivotvornicama, nailazimo na ostrašćeno veličanje rimskih papa, što je i sasvim očekivajuće. Želja Zapada, na čelu sa

Vatikanom, da Hrvate odvoji od svojih korena i slovenskih naroda, i da njihovo poreklo i istoriju falsifikuje, ogleda se i u

navodima Porfirogenitovog dela u kojem se Beli Hrvati prikazuju kao narod pod ličnom zaštitom pape, kao papina ljubimčad.

Jedan od tih navoda kaže sledeće:

(Hrvati su) od istog rimskog pape primili blagoslov, te im je rečeno da ako neki tuđin napadne Hrvate i zapodene rat protiv

njih, da će se onda moćni Bog boriti za Hrvate i štitiće ih, a Petar, Hristov učenik, podariće im pobede.

Ni za jedan drugi narod pape nisu dale ovako ubedljive garancije zaštite i „Božije pomoći”. Čak im i Petar pomaže, koga

Rimokatolička crkva inače smatra pretečom papa ili „prvim papom”, iako se za Petra nigde u Svetom Pismu ne kaže da je živeo u

Rimu, niti dovodi u vezu sa Vatikanom i papama. U gornjem citatu jasno se vidi želja Vatikana da prigrli Hrvate u svoje

okrilje, i da od njih načini borce protiv neprijatelja Rima, kao što su bili i ostali „šizmatični Srbi”, Jevreji, Rusi i

drugi. Vatikan je od Hrvata samo hteo da načini novu krstašku vojsku, pored germanske i smrtno lojalne jezuitske koju je

posedovala, kao i novopridošle mađarske „apostolske” vojske. Ovoga je bio svestan čak i antirspski opredeljeni hrvatski

političar – Frano Supilo – izdavač časopisa „Crvena Hrvatska”:

Naprotiv, hrvatski narod je posve drukčiji. Tko je tome kriv? Vjerozakon. Izručili smo narodnu svijest i savjest perfidiji i

intrigama Rimske crkve, onog Rima (…)

U Porfirogenitovom delu, pre papinog „blagoslova” nad Hrvatima, navode se i ove reči u sličnom kontekstu:

Ovi pokršteni Hrvati ne napadaju tuđinske zemlje izvan svojih granica, jer im je tako zapovedio papa rimski, davši im nekakvu

vrstu proročkog odgovora (…) Nakon krštenja, Hrvati su se zavetovali (…) u ime Svetog Petra apostola da nikada neće započeti

rat sa tuđinom, već da žele živeti u miru sa svakim ko to isto želi (…)

Iz gornjeg citata jasno se vidi nesakrivena želja autora da opravdaju sve prošle krstaške ratove, i one koje je papa planirao

ubuduće, protiv tuđina (nije teško pogoditi na kog se „tuđina” tu misli), zaodenuti proroštvom, misticizmom, papskim

zapovedima i pričom o nevinim Hrvatima, koji su se čak i „zavetovali” da će braniti samo „svoju teritoriju”. I više je nego

providno da se ovde naziru ideje iz kasnijih vekova nego što je to vreme pisanja ovog dela.

Evo još jedne potvrde od istoričara koji je isto pokušavao u svojoj knjizi da odbrani „verodostojnost” svakog pojedinačnog

citata u Porfirogenitovom delu, i koji je isto zastupnik zvanične, falsifikovane istorije Hrvata, ali je ipak i sam priznao

ono što je očevidno:

Ta priča o sporazumu između Hrvata i pape je nejasna (…) Možemo reći da je taj sporazum tvorevina nepoznatog autora

Konstantinovog izvora.

A u nastavku se daje i objašnjenje. Iako je njegov autor nudio razne moguće razloge, nesvesno je priznao o čemu je tu zaista

reč:

Moguće je da je taj (nepoznati) autor želeo da pronađe nekakve ranije veze između Hrvata i Rima, da bi opravdao političku

situaciju svog vremena (…)

Ako je ova priča o Hrvatima koji se zaklinju papi zaista izmišljotina (kao što najverovatnije i jeste), onda je njen

nepoznati autor, kao Konstantinov primarni izvor, imao razloga da to učini. Politička poruka toga je da su Hrvati bili odani

papi, i da je Rim imao određenu vrstu kontrole nad njima (…)

Treba li veći dokaz od ovih reči? Ponovimo, ovo su reči istoričara koji Porfirogenitovo delo smatra verodostojnim i koji

pokušava da odbrani celu faslifikovanu istoriju Hrvata i Srba.

Takođe, stalno spominjanje „svetog Petra apostola” još dodatno dokazuje da su autori bili vatikanski fratri, pošto je

Rimokatolička crkva ionako Petra proglasila za tobožnjeg „prvog papu”. Ne postoji nijedan racionalan razlog zašto bi

vizantijski car toliko puta spominjao „presvetog papu”i „Svetog Petra apostola”. Štaviše, takva je terminologija u potpunosti

istovetna sa onom koja se vidi i u najpoznatijem vatikanskom falsifikatu – „Konstantinovoj darovnici”. Tamo se u relativno

kratkom tekstu koristi veći broj istih izraza kao u delu Konstantina Sedmog: „presveti papa”, „sveti apostol Petar”, te

nekakve zakletve u njihovo ime, itd. Sasvim je jasno da je (krivo)tvorac oba ova spisa bio Vatikan.