...po pisanju,vrlo opreznom,pojedinih albanologa...„on se pred smrt vrati u veru svoj predaka,rimokatolickoj...”
Smernica o islamiziranom imenu (Aleksandar) Skender treba biti oprezan...I vas Milos je bio i Kodza Milos i Milos Bej i Milos Beg ali i Kodza bej...(Kodza znaci i stariji u prenosnom,prepostavljeni ali i veliki,mada je veliki Büyük,staro turski „budzuk”...izdignuti)...

@Slaviša: Ako treba neka pomoć oko pitanja istorijskih oblika srpskog jezika, drage volje ću ti napisati sve što znam, pa da sa informacijama koje budeš dobio od nekog stručnjaka koji se školovao na Bogoslovskom fakultetu zaokružiš priču.

Albanci u ono vreme nisu bili isto što i Albanci danas, kao što ni Albanija u ono vreme nije bila isto što i Albanija danas.

Pravoslavni Arbanasi su u ono vreme bili otprilike isto ono što su danas Vlasi u istočnoj Srbiji - poluposrbljen narod koji se smatrao braćom sa Srbima i koji je to svoje bratstvo pokazao na delu, kroz vekove.

Kao i danas Vlasi (a do 18. veka i svi Rumuni), gotovo svi Arbanasi poznavali su i srpski i arbanaški jezik, bili su većinski pravoslavni, a crkveno podeljeni na one koji su potpadali pod Pećku i one koji su potpadali pod Ohridsku arhiepiskopiju. Zvaničan jezik na kome su se školovali i učili da pišu, bio je ondašnji srpski jezik, a često su nosili i čista srpska (slovenska) imena. Mi Srbi smo za njih bili kao što su Grci i Vizantija bili za nas, pa kao što su kod nas postojala (i postoje) grčka imena poput Petar, Luka, Hrizostom, Stefan, Arsenije itd. tako je sasvim normalno da neki Arbanas krsti dete pod imenom Dragutin, Slavko, Velibor, Branislav itd.

I Dušanov zakonik zna za Arbanase, gde ih uglavnom opisuje kao gorštake i stočare. A sama Albanija nije bila nastanjena samo Arbanasima, već je u njoj bilo Arbanasa, Cincara, Vlaha, Srba, Bugara, Grka i Latina. Sami Arbanasi su se prostirali (u manjini) čak i do Niša, jer je Albanija bila samo srpska pokrajina, pa je time cela Srbija bila njihova zemlja po kojoj su se slobodno kretali.

U Dušanovo vreme, među albanskim velikašima i lokalnim vladarima, bilo je i Grka i Srba i Arbanasa, a kao i svi velikaši, međusobno su se smatrali srodnicima i međusobno mešali. Na primer, Albanski velikaš bi radije svoju kćer udao za sina srpskog ili grčkog velikaša (ili negde u inostranstvo), ne bi nikad dozvolio da se uda za nekog arbanaskog stočara.

U vreme dolaska Turaka, pravoslavni Arbanasi bili su i ostali saveznici u krvi pravoslavnih Srba. Ljuti gorštaci iz albanskih gudura i planina centralne Albanije (tzv. Gege), nakon propasti Skenderbega, masovno su prelazili na islam i počeli da poprimaju sličan mentalitet srpskim poturčenjacima. Postajali su veći Turci od Turaka, a visokim natalitetom su se sve više i više širili, a u svom širenju ubijali su i proterivali sve one Srbe i pravoslavne Arbanase koji nisu pristajali da se poturče i poarbanaše.

Pravoslavni Arbanasi sa juga Srbije istorijski su nestali u vreme patrijarha Arsenija Čarnojevića i Velikog Austrijsko-Turskog rata, kada je nakon propasti Austrije započela odmazda Turaka i masovno naseljavanje albanskih poturčenih Gega iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Svi oni pravoslavni Arbanasi koji su ostali na KiM, kao „izdajnici” su bili ili pobijeni ili su se poturčili kako bi opstali, a veći deo je zajedno sa Srbima krenuo u Seobu na područje današnje Slavonije, Vojvodine i južne Mađarske. Tokom jedne generacije ili dve, budući iste vere kao i Srbi i usled međusobnih ženidbi i udaja, zauvek su nestali i istopili se među Srbima.

Jedan deo Srba i Arbanasa na KiM (manjina) su bili katolici. Da ironija bude potpuna, i ti Srbi i Arbanasi su se izmešali, ali su tokom vremena, a konačno u doba Kraljevine Jugoslavije, proglašeni za „Hrvate”. U pitanju su katolički žitelji današnjih sremačkih sela Hrtkovci i Slankamen.

Sam Skenderbeg je iz pravoslavne porodice, a majka mu je bila iz slovenske porodice, nije do kraja moguće utvrditi da li iz bugarske ili srpske. Kastriote su kulturno bili deo srpskog civilizacijskog kruga, dobrotvori Hilandara i zaštitnici pravoslavlja. Sva Skenderbegova pisma i povelje koji nisu bili na latinskom ili turskom, bili su napisani na srpskom (tačnije srpsko-slovenskoj istorijskoj varijanti srpskog jezika).

Nažalost, život je završio kao katolik, sledeći primer srpskih porodica Jakšić, Mrnjavčević (braća Kraljevića Marka) i drugih, koji su nakon propasti pravoslavnih hrišćanskih zemalja i preseljenja u katoličke zemlje, i sami prešli na katoličanstvo.

(Mada i to ne mora ništa da znači, u ono vreme, pa sve do 20. veka, mnogi istaknuti Srbi su bili katolici.)

Hvala puno Bedivere... a ja pišem o Svetom Gralu :)
Meni rekose da je kombinacija crkvenoslavenskog sa grckim O>o
Znaš li, postoji li tako nešto?
U pitanju je crkveni natpis (naravno, pravoslavne crkve) iz Berata, u Albaniji. Postoji samo jedna analiza koja govori da je u pitanju oslikavanje iz 14. veka. sa čim sam sklon da se složim, premda može biti i druga polovina 13. veka. natpis ispod freske me buni, da nije ovo na kraju oznaka 15. vek?

Ako je 14. vek onda je svakako, kada je ta teritorija bila u okviru Dusanovog carstva.

Pozdrav!!!

hvala najlepse covek :)
i mislim da znam zašto mi nisu koristile tabele.
naime, dobio sam tumacenje da je ovo na crkvenoslovenskom zapisan grcki jezik.
posto sam laik u tom domenu, ovo nisam cekivao!

konstantin nemanjic!?!?

potrudicu se sutra da vidim u crkvi kakav prevod pa se javim.
sem, ako ne naleti el tabanero pre toga to the rescue...

pozdrav!!!

Ovo sa prevodom mi je receno da će da potraje...

Huh, mislio sam da mi je nemoguće da se rasplinem, ali ovo je sada to, to! Ko i reko da taj uglavnom dosadni treci dan slavljenja Sv. Nikole može da proistekne u bujici putokaza!? Pravi 21. 12!

Cinjenica da u Albaniji može postojati na nekoj od crkava neki natpis koji bi ukazao ka Nemanjicima, eventualno Drvenarima, me opsela.

1. Nema tog dokaza koji bi se po vaznosti ociglednije poredio sa takvim otkricem!
2. Ovo podrucje mora biti prioritet, jer koliko sutra, tih dokaza možda vise neće biti. Ove godine Albanci su ucestalo krenuli u unistavanje zivopisa. Stavise, video sam primere da sa hramova posebnim masinama seku čitave kompozicije koje u E.U. dostizu visoke cene...

Pa opet, mapirati sve hramove, posebno one u ruralnim sredinama (Sv. Nikola!) i šta onda? Treba se to ispratiti finansijski i logisticki...
Treba se imati i mogućnost da se udje u sve te crkve? Sva sreća pa nikog u SPC to ne zanima (Drvenare nikako ne spominjati!).
Kome se drugom obratiti za pomoć u crkvenoslavenskim natpisima kojih tamo ima? Grcima? Albancima? Šta je gore!?

Vilo, za Moravsko brdo i Shen Ristoz, na koje mi je drugarica ukazala...imaš moje najdublje postovanje!!

Pozdrav!!!