SLAVENSKI GREH

Dok senke davnih predaka plesu,
Vucica jagnje kolje iz tora.
Plameni ognji stene stežu,
Uz bol se budi hrastova gora.
Mesec se tiho kroz tamu dize,
Cuti i gleda šta se to zbiva
Srna plaho usima strize,
K’o da je ona za nešto kriva.
I dalje senke lagano lete,
Tako mi Boga, iz duba Mora ih gleda,
Mesecu crne kose, prete:
„Pretvorit ću sve u sante leda!”
I dalje plamen stenu lize,
Bez senke pastir u runu stize.
Krv mu je plava ime mu Lesnik,
Gospodar stada I sume vesnik.
Na levoj je desna, na desnoj je leva,
Iz ociju zelenih vatra seva,
Zelene brade obrasle mrazom,
Poguren zuri promrzlom stazom.
„Šta se to radi , stigla vas Mora!
Zašto je nocas krvava gora?!
Otkuda vucica jagnje kolje,
Otkuda nasilje deo je volje!?”
„Zar ljudske senke traže žrtvu,
zar da ja gledam jagnjad mrtvu.?!
Proterat ću vas iz moga stada,
Pa neka covek vama vlada!”
„Šta će coveku, ovakva žrtva?
Bogu se prinose tela mrtva.
Covece jesi li sisao sa uma
Vise te neće stiti suma?!
Idi u pakao i tamu slavi,
Sa vucjom njuskom na svojoj glavi!
”Prokleta da su ljudska plemena,
Nek ste u mrznji za sva vremena,
kad u zivotinjski dirate svet
I zadnji od vas neka je klet!„
”Nismo mi krive„ sapucu senke.
”Krivo je pleme naravi preke.
Odavno ono, postuje Moru
I klanja joj se sve do pred Zoru„
Zacvili staroga hrasta kora,
Kandzama rasprsi oganj Mora.
Zahuce sova iz Svetog Gaja:
”Hu, nek je prokleta ljudska graja„
Nemirne senke Mora proguta,
Zabaci kosu pobeze s puta.
Zaledi sumu, i Sveti Gaj,
Gde bese ljudski i bozji raj.
I tako poce greh Slavena,
U neka davna, drevna vemena.
Bacise Boga sa cetir’ glave,
Pocese samo jednog’ da slave.
Stadose ljubiti krst mrtvog hrasta,
I tako nova, vera nasta.
I sve zbog greha jednog,’ plemena
Pocese muke svih Slavena.
Dobra, kroz svece bogove slave,
Gresno, odseca bratske glave.
Klanja se Caru na zemlji laznom,
Koji se opasa vojskom snaznom.
Vojskom, sto krizom porobi svijet
Lazuci Boga ,pravec’ se svet.
U crvenom plastu satana vlada,
Sedi na tronu glavnoga grada
Poslusne kraljeve postavlja , skida,
A rulja ga sledi kao bez vida
Krvave papuce bez stida nosi
Vadjene oci iz korpi prosi.
Iskezen klanja se zeljeznim lancima
Koljace zove svojim prvacima.
Koje je vece bilo varvarstvo?
Dok covek postova prirodno carstvo,
Il’ ovo sto unisti Zemlju celu
I nazva paganstvom, prastaru veru?
Jednoga dana Vesnik će doći
Da pravednima podari moći.
Hramljuci, beloga, konja vodi,
U liku Vuka će da se rodi.
Perun će kocijom gaziti more
Strelama zlatnim poravnat bore
Sprziti svaku od sedam gora
Puknut će na troje, zemljina kora!
Nestat će Cara, sto svetom hara
Pocet će Svevid, Ljude da stvara,
Da bi se ispravio greh Slavena,
Iz nekih davnih, drevnih vremena.

Autor mitoloske poeme je izvesna Georgina; Djuki

Pesma novom ophodu vremena koje nastupa od 21.12.2012.
”