trag
(xy)
2012-08-17 02:25 PM
Mandalina pomenu Berlinski kongres, evo šta Jarcevic misli o tome:
ИСЕЧАК О ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ И СРБИМА - ОДЛУКЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА О ОДВАЈАЊУ ЦРНЕ ГОРЕ ОД СРБИЈЕ
Одлукама Берлинског конгреса европских сила (1878) је спречено стварање српске државе у границама из 14. столећа, кад је Србијом владао Стефан Душан Немањић. Тадашњим европским политичарима је било јасно, да се приближава време турског повлачења из окупираних српских, бугарских и грчких земаља на Балкану, па је одлучено, да се на српским земљама, ако то буде нужно, створи више мањих српских држава, а да се део српског становништва асимилује у Хрвате и замишљене нове нације: босанску, македонску и црногорску. Срби с окупираних турских и окупираних аустроугарских територија су се обраћали Конгресу, али на њему није било разумевања за Србе. Кад је Конгрес завршен, Срби су се обраћали владарима европских сила и молили - да се неправда према Србима исправи и да им се окупирани крајеви припоје Србији, али европски владари су се о то, редовно, оглушивали. Например, Срби Трнског среза су се три пута писмено обраћали британској краљици Викторији (28. јула, 11. августа 1878. и трећи пут – допис је био без датума), упозоравајући је, да су одлуке Конгреса неправедне и да се европске силе нису руководиле чињеницом о већинском српском становништву Трнског среза. На исти начин су се обратили британској краљици и житељи Новог Села, 3. августа 1878. године. Британског дипломату Лајонела Маршала, кад је био у посети Трну, Аранђел Стојановић и други житељи су обавештавали, да су сви они Срби. Нису Бугари, како их је представљала нова бугарска власт и представници држава које су организовале Берлински конгрес. Али, узалуд. Нису помогли слични дописи Срба из осталих крајева Македоније, Метохије, Косова, Албаније, данашњих делова Црне Горе и Рашке.
И тако, све европске државе и Турска ће, на Берлинском конгресу 1878. године, деловати против српских интереса. Србија и Црна Гора нису имале тамо ниједног савезника – тачно онако као и у време разбијања Југославије крајем двадесетог столећа. Европа ће онемогућити ослобођење Босне и Херцеговине од Турске, забранити уједињење Србије и Црне Горе и Рашку ће уступити Турској, да се две српске државе не би граничиле, а против Црне Горе и Србије ће покренути медијску хајку. Поред осталог, власт Обреновића је оптужена за комунизам! Запрепашћују изворна дипломатска сведочанства из тог времена. У њима су небројене одреднице против Срба – и оних у Србији, и оних у Црној Гори, и оних у Босни и Херцеговини, и оних у Македонији, а француски повјесничар Андре Бар је закључио, да је у питању германски противруски подухват. Андре Бар је то објављивао почетком 20. столећа, што сам унео у једну од својих претходних књига. Из те књиге ћу изнети чињенице о мерама против српског народа на Берлинском конгресу, јер су Срби, по оцени Западноевропљана, стални савезници Русије:
1. Немачки амбасадор у Петрограду, 4. априла 1878, јавља свом министру за иностране послове, Бернарду Енсту фон Билову, о спремности Русије да подржи Аустроугарске интересе – против Србије:
„Ви знате, рекао ми је генерал Николај Павлович Игњатијев, да ми имамо тајну конвенцију с Аустријом, по којој је искључено стварање велике словенске државе на Балкану... Дакле, према нашем схватању – наставља Игњатијев – ограничење се односи само на Србију и Црну Гору”.
2. Британски министар иностраних послова, сер Р. Солесбери, шаље упутство свом амбасадору у Берлину, лорду Оду Раселу:
„Важно је, да у расправама на Конгресу подржите све легитимне предлоге, који имају за циљ јачање и добро Аустроугарске Монархије”.
3. Британски амбасадор у Цариграду, Х. Лајард, пише (17. 6. 1878) министру сер Роберту Солсберију:
„Велики везир је изразио наду да Црној Гори и Србији неће бити допуштено да задрже целу територију и да се, на крају, уједине у једну државу”.
4. Телеграм британског министра амбасадору у Цариграду, објашњава све – потпуну сагласност великих сила против Србије и Црне Горе и против ослобађања Срба у Босни и Херцеговини и у Старој Србији (Рашкој, Метохији, Косову и Македонији):
„Ова подршка Аустроугарској је била у потпуности осигурана, као резултат наше обавезе да Конгресу предложимо политику, која се односи на Босну, а за коју су готово све силе, у овом тренутку, дале своју сагласност. Ми смо обећали да ћемо, кад се о питању Босне буде расправљало, изнети пред Конгрес мишљење које ужива подршку Њеног Величанства, да ће окупација ове области од стране Аустроугарске бити у интересу Турске, како с војне, тако и с финансијске тачке гледишта. Тиме ће се, такође, спречити сједињење две словенске државе – Србије и Црне Горе – које Турска неће бити довољно кадра да држи раздвојене. Ово уједињење би довело до стварања словенске конфедерације, и, на крају, до велике словенске државе – од Пирота до Јадранског мора”.
Овако језиво противсрпство Западноевропљана није ни приближно, како смо навели, научно истражено. Делимично је о њему писао француски историчар Андре Бар – осветливши разлоге за такву политику германских држава, Аустрије и Немачке:
„Аустрији, ни најмање, није било стало до тога да се Босна и Херцеговина истргну из отоманског јарма; него јој је било потребно утврдити се на Балкану, и за то се користити овом етапом, која је потпомагала тежњу ’Drang nach Osten’ – да се што више приближи Солуну; требало је задати удар московском панславизму, омести, зауставити, ради своје властите безбедности, онај сан о великој Србији, тако драг суседним словенским народима. Босна и Херцеговина биће, без сумње, умирене, али истребљењем Словена из њих; оне ће тиме постати аустријске земље, на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право”.
У оваквој ситуацији, Србија и Црна Гора су приморане да прихвате одлуке Европе. У том смислу, аустроугарски дипломата у Београду обавештава свог министра за иностране послове, да је кнез Милан Обреновић начисто с тим – да ће Русија помагати проширење Бугарске на штету Србије, па ће Србија морати да се приближи западним државама, Аустроугарској, у првом реду. Јер, на други начин, обавештава дипломата, Србија неће моћи да обезбеди преузимање од Турске својих повјесних земаља на југу и истоку. Иста ограничења су Западноевропљани преузели и против проширења Црне Горе. Рашка је уступљена Турској, а у Црној Гори ће увек бити појединаца – присталица расрбљивања Црногораца.
Слободан Јарчевић
