DEJAN MEDAKOVIĆ

EFEMERIS (odlomci)

Ponovo, dakle, ulazim u svet svoje mašte, u kojem sam se jedino dobro osećao, suočen isključivo sa onim što me je u životu činilo spokojnim i sposobnim da nadjačam zlo. Sebe sam u to bezbroj puta uveravao i to je napokon postala moja velika životna istina, pravo otkrovenje. Rat mi je to saznanje grubo nametnuo i više ne mogu da ga se oslobodim. Kao otpor zlu i nasilju, ja sam, nekom novostečenom snago, upravo u ovom ratu, odlučio da se što pre opredelim za sve nesputane mašte. Taj svet otkrio sam u Muzeju kneza Pavla u koji sam stupio kao asistent volonter 1. marta 1942.

Ne mogu reći da sam u Muzeju prihvaćen radosno i voljno. Naprotiv, već od prvog dana osetio sam da me svi službenici posmatraju sa neskrivenim radoznalošću i sa isto toliko ispoljenog nepoverenja. Sumnjali su, verovatno, da u ovom času mogu u Muzeju da budem i od neke koristi. Ravnodušnost, koja je graničila i sa neučtivom mrzovoljom, osetio sam već i prilikom predstavljanja direktoru Muzeja kneza Pavla, gospodinu Milanu Kašaninu. Primio me je u svom velikom i udobnom kabinetu. Nije ustao, a nije me ni ponudio da sednem. Iako je već redovno dolazio subotom kod Rajićevih, gde sam ga i upoznao, bilo mi je jasno da je odmah na početku moga službovanja u Muzeju želeo da mi stavi do znanja da to neće uticati na naše službene odnose.

— Vi ste od danas službenik Muzeja — rekao mi je suvo. — Istina, vi ste volonter i nećete primati platu, ali imate obaveze kao i svi drugi službenici. To važi i za radno vreme. Vaš neposredni šef biće kustos Đorđe Mano-Zisi. Ako bude bilo potrebno zvaću vas, a sad idite gore u biblioteku i upoznajte se sa vašim budućim kolegama.

Razgovor je bio kratak i bez posebne srdačnosti. Bilo mi je jasno da pred sobom gledam čoveka iza čijeg nesumnjivog autoriteta još stoji sam Knez namesnik Pavle. Učinilo mi se da je knežev duh još prisutan u ovom zdanju koje je tada i dalje nosilo njegovo ime. Kao da će se svakoga trenutka otvoriti neka vrata, a u sobu ući ovaj elegantni i tako povučeni princ, za koga sam već ranije čuo da je doista bio i veliki poznavalac umetnosti, da je u Kembridžu završio studije istorije umetnosti i da je postao poznati sakupljač slika. Jedan deo svoje zbirke poklonio je svom muzeju, kome je od osnivanja 1937. godine dao i svoje ime i svoju darežljivost.

Na spratu, u bivšoj kraljevoj biblioteci, već me je čekao moj novi šef, profesor Đorđe Mano-Zisi. Bio je debeljuškast, rumen u licu i živih pokreta, a govorio je isprekidano, nemirno skačući s teme na temu. Očigledno, bio je zbunjen mojom prisutnošću i činjenicom da će odsad sa mnom deliti veliki, dvostruki sto kneza Mihaila. Kao da je i u ovoj prostoriji još sve opominjalo na bivše vlasnike ovoga zdanja. Vladala je neka neobična tišina, ulazilo se nečujno, kao na prstima, a glasna reč sama je zamirala u grlu i prelazila u obavezno šaputanje. Čak se i plahoviti Đorđe Mano-Zisi, posle prvih bučnih izliva svoje radosti što je konačno dobio asistenta, pa bio on i volonter, brzo utišao, kao da se odjednom setio da je prekršio strogi kućni red koji je u Muzeju zaveo Milan Kašanin.

Prvu neprijatnost doživeo sam u razgovoru sa arhitektom Muzeja Ivanom Zdravkovićem. Visok, elegantan lepotan, odmah mi je stavio do znanja da mu nije sasvim jasno zašto u Srbiju, sa svih strana, iz Hrvatske beži toliki svet. Čak mi je grubo rekao:

— Da ste valjali, ne bi morali da bežite.

Na tu uvredu, koja je u trenu bolno sevnula, jetko sam odbrusio:

— Vi govorite koješta. Idite na Savu i pogledajte one leševe koje plove, pa će vam možda biti jasnije zašto ljudi beže.

Zaćutao je. Otada smo bili u najboljim odnosima i ja sam rado slušao Zdravkovićeve priče iz vremena kada je u Muzej gotovo svakodnevno dolazio njegov patron knez namesnik Pavle.

Shvataš da sam u Muzeju prepušten samom sebi, a da opšta ravnodušnost vremenom neće postati manja, pokušao sam da iz ovog stanja izvučem i određene prednosti. Shvatio sam da mi je poklonjeno vreme, ogromno vreme koje odnekuda, valjda zato jer je bio rat i jer je vladala opšta beda, protiče sporo i tromo, sve u nekom jalovom iščekivanju nekog čuda. Kao da su svi ljudi oko mene, skriveno u sebi nosili tu svoju duboku čežnju za čudom, nadu da će ovaj sudnji dan koji se obrušio na nevine Srbe, odjednom, doista preko noći, prestati i da ćemo se svi opet vratiti onom spokojstvu i miru koji nam je iznenada narušila ta gruba sila. Ljudi su težili da i kod drugih otkriju
bar iskru te iste nade koja ih je spasavala od neminovnog očajanja. Nesigurni i sumnjičavi, a gonjeni ličnom nesrećom i strahom, ljudi su na svakom koraku i u svakoj prilici tražili svoje istomišljenike kako bi ih odmah pretvorili u svoje saučesnike.

Ovde, u Muzeju kneza Pavla, u kojem je još vladao ranije ustrojeni red, shvatio sam da sam se odjednom obreo u jednoj sasvim čudnoj oazi stvorenoj u tom poluzatvorenom prostoru. Jer, iako je Muzej zvanično bio otvoren za publiku, ipak, najčešće je bio pust i gotovo bez ijednog posetioca. Čak su nas i nemački vojnici zaobilazili kao da su još poštovali ime našeg kneževskog protektora. U to vreme mi smo predstavljali i nekakav preživeli ostatak propale države, a naše zbirke kao da su pretvorene i u neke taoce, u garante naše neizvesne sudbine.

Tom utisku i uverenju da smo zaštićeni i neranjivi doprinosio je i naš direktor Milan Kašanin, jer je i uporno čuvao sve svoje predratne direktorske navike, svoju nesumnjivu strogost koja nije trpela ni najmanji nered. Ponašao se kao da se ništa bitno nije dogodilo, kao da će svakoga trenutka, na službenički ulaz u Muzej ući Njegovo kraljevsko visočanstvo, onako hitro, čigrasto, pozdravljajući zaprepašćene služitelje skidanjem svog sivog polucilindera.

Ponekad, doista, nije bilo lako da u Muzeju živimo kao da se ništa neće i ne može desiti, kad nas, eto, iz svoje daleke engleske internacije štiti i brani naš proterani knez, onaj isti koji još nikako nije potpuno iščezao iz hodnika i sala ove negdašnje kraljevske palate.

Kako je vreme prolazilo, postepeno su se u Muzeju otkrivale i pukotine u našoj svečanoj fasadi. Iskrsli su trenuci kada smo svi zajedno doživljavali svoje otrežnjenje kao opšte buđenje iz nekog transa. To su bili trenuci kada smo bili iznenadno suočeni sa brutalnim postupcima jedne svirepe okupacije. Bili su to časovi kada su nam nekakve nemačke vojne vlasti, uvek po višem naređenju, tražile pa i odnosile slike za ukrašavanje raznih kantina i Soldatenheima.1 Tako je iz Muzeja nestao portret cara Franca Jozefa I i carice Jelisavete, dok se Gestapo odnekuda ustremio na portret engleskog špijuna pukovnika Lorensa. Dugo nam nije bilo jasan izbor baš ovih slika, čija je umetnička vrednost bila više nego skromna.

Tada se u Muzeju pojavio naš drugi zaštitnik: baron Johan Albreht fon Rajsvic, koji je pri Upravnom štabu za Srbiju dr Turnera vodio referat „Denkmalschutz und Denkmalpflete”2, a bio je neposredno potčinjen knezu Meternihu. Tim referatom trebalo je da na okupiranim područjima štiti od mogućih razaranja sve spomenike kulture, na prvom mestu manastire i muzeje.

Baron Rajsvic bio je po struci profesor balkanologije u Berlinu, pisac knjige „Belgrad — Berlin, — Berlin — Belgrad”, u kojoj je obradio prodor pruskih interesa na Balkan u vreme kneza Mihaila. Nije skrivao svoje simpatije za srpski narod, a po našim krajevima putova je još pre rata. Sada je nosio uniformu majora Vermahta, a svoju aristokratsku ležernost pokazivao je veoma bučno i napadno. Bio je očigledno svestan šta je pre rata značio Muzej kneza Pavla i kakvu je moć tada imao direktor Milan Kašanin. Upravo iz tih razloga, Rajsvic se trudio da našem direktoru, ponosnom Milanu Kašaninu, ni gestom ni rečju ne pokaže u kojoj su se meri korenito izmenile njihove uloge. Sva njegova galama i vika bila je usmerena na nemačke birokratske šajsere, na šture vojničke pameti koje zamišljaju da je muzej stovarište predmeta koje oni mogu da razvlače za ukrašavanje svojih kantina. „Und diesen Kaiser Franz Joseph, und das Bild der schonen Sissi wurde sicher von einer dummen osterreichischen Mannschaft gestohlen, denenwerde ich schon beibringen wie man sich in einem Museum benehmen sollte.”3

Dok bi baron Rajsvic ovako praskao i pretio kaznama, Kašanin ga je mirno posmatrao kao da dokraja ne veruje njegovom gnevu, dok je Mano-Zisi oduševljeno klimao glavom ubacujući u ovu Rajsvicovu bujicu reči poneko: „Jawohl Herr Baron, jawohl herr Baron, ausgezeichnet Herr Baron.”4

Pa ipak, Rajsvicove pretnje nisu bile isprazne. Odjednom, svi smo osetili da se nad sudbinom Muzeja kneza Pavla nadvila istinska ruka zaštitnica i da ovaj pruski aristokrata nije čovek koji olako daje svoja obećanja. Često je dolazio u Muzej, obavezno prošetao salama kao da izviđa da li su svi predmeti na svom mestu, a budno je motrio zbirku francuskih impresionista. Tada je obično lamentirao: „Und bei uns sind des alle Bilder der entarteten Kunst, bedenken Sie meine Herrn ein Renoir, oder Degas entartete Kunst, ist das nich lacherlich. Man muss nach Belgrad kommen um solche prachtige Bilder in aller Ruhe zu geniessen.”5

_______________________

1 Dom vojnika
2 Zaštita spomenika i njegove spomenika kulture
3 A ovog cara Franje Josifa i tu sliku lepe Sisi sigurno je ukradena od jedne glupe austrijske momčadi,
njima će već pokazati kako se treba ponašati u jednom Muzeju
4 Da, gospodine barone, da gospodine barone, izvanredno gospodine barone
5 A kod nas su to sve slike neumetničke umetnosti, zamislite moja gospodo, jedan Renoar, ili Dega,
neumetnička umetnost, nije li to smešno. Čovek mora da dođe u Beograd, kako bi u miru uživao u ovim prekrasnim slikama!

Od nemačkih oficira koji su posetili Muzej pamtim nekoliko. Prvi među njima bio je čuveni vizantolog iz Minhena Franc Delger (Franz Dolger). Nosio je uniformu sonderfirera, a došao je u Muzej jer je bio na proputovanju. Nemačka Vrhovna komanda poverila mu je dužnost neke vrste guvernera na Sv. Gori Atonskoj. Do skora Atos je bio pod bugarskom vlašću, a ovi su poremetili vekovni poredak i svom manastiru Zografu dali nezasluženo prvenstvo u svetogorskoj sv. Epistasiji. To je bilo dovoljno da svi manastiri napišu pismo Adolfu Hitleru i da u stilu obraćanja srednjovekovnim vladarima ponizno zamole da bugarsku vojsku povuče, a pošalje nemačku upravu koja će poštovati vekovno ustrojstvo Atosa. Hitler je prihvatio ovu molbu svetogorskih monaha i sada je dole krenuo ovaj svetski poznat vizantolog da kao guverner napravi red na Atosu. Pričao nam je o tome i slatko se smejao ovoj svojoj novoj ulozi. Raspitivao se i za srpske manastire u kojima je boravio pre rata, da li su oštećeni, posebno oni na Kosovu i Metohiji. Obećao je da će se zalagati i za manastir Hilandar i dok on obavlja dužnost guvernera ne treba niko da brine za ovu srpsku svetinju, nikome se ništa neće desiti.

Manje simpatičan bio nam je dr Robert Švanke. On se u Muzeju ponašao kao neko ko je ovamo došao da izabere predmete koje treba da odnese. Baron Rajsvic nam je otkrio da je on u činu sonderfirera ovlašćen da pretražuje sva dokumenta koja bi mogla da kompromituju Srbiju i Srbe kao krivce za dva svetska rata. Šepurio se, svestan svoje važne misije, a već svojim bahatim držanjem svima je stavljao do znanja da će svoj posao obaviti temeljno i bez kompromisa.

— Ovi Nemci su ponekad u svojoj sistematičnosti doista ludi — šalio se baron Rajsvic. — Još se ne zna ishod rata, a oni već unapred šalju ovog naduvenog majmuna da prekopava stare arhive i spremi dokumentaciju za nekakve buduće pregovore. Plaše se da ne zakasne, pa zar to nije sasvim ludo?

Treći Nemac opet je došao u uniformi sonderfirera. Bio je to Fridrih Gerke, hrišćanski arheolog po struci, koji se odmah raspričao sa Đorđem Mano-Zisijem, zanimajući se isključivo za muzejska iskopavanja u Stobima. Bio je veseo i prirodan čovek, jasno se primećivalo da ga uniforma sapinje i da je nerado nosi.

Posle njihovog odlaska, u Muzeju je opet zavladala uobičajena tišina, a mi smo bili srećni ako je prošao koji dan bez uniformisanih gostiju.

Ipak, pravu uzbunu nismo mogli da izbegnemo. To uznemirenje uneo je u Muzej naš kustos dr Miodrag Grbić, arheolog po struci koji se prihvatio i dužnosti honorarnog načelnika u Ministarstvu prosvete. Bio je dr Grbić pun ideja, živahan kao čigra, brzorek i lako podložan autoritetu vlasti. Dr Milan Kašanin bio je za njegovu ličnost pravi direktor, idealan naredbodavac pred kojim je Grbić stajao pokorno i skrušeno kao đačić kad učini kakav prestup. Bez Kašaninove saglasnosti dr Grbić je u Ministarstvu prosvete proturio projekt da se pri Muzeju kneza Pavla otvori jednogodišnji muzejski kurs koji bi okupio mlade ljude željne znanja, jer je Beogradski univerzitet bio od prvoga dana okupacije zatvoren i praktički nije ni upisivao đake. Angažovani su i nastavnici: za muzeologiju dr Borivoje Drobnjaković, za tehnike muzejskih objekata Đorđe Mano-Zisi, za istoriju umetnosti dr Milan Kašanin, za numizmatiku dr Vladimir Mošić, za konzervaciju Mile Duhać, za arhitekturu arh. Ivan Zdravković i, najzad, za arheologiju dr. Miodrag Grbić. Prijavio se veći broj učesnika i tako je Muzej kneza Pavla preko noći postao živo stecište gde su se okupljali mladi ljudi, a istovremeno je to bio i neki mali znak koji je sve zajedno podsećao na tako dugo očekivane i željene normalne prilike. Duša celog ovog kursa bio je dr Grbić i on je svoj posao predavača radio pasionirano i sa neobjašnjivim poletom. I pred srpskim i pred nemačkim vlastima dr Grbić je uspešan rad ovog kursa pripisivao u svoje lične zasluge, a svoju blagonaklonu pažnju pokazivao nam je i baron Rajsvic. Svakome je moglo da bude jasno da je stvarni pokrovitelj ovog celog poduhvata bio upravo ovaj pruski aristokrata koji nije propuštao nijednu priliku a da Srbima ne pokaže svoje neskrivene simpatije. Najmanje je sa idejom celoga kursa bio oduševljen direktor Muzeja dr Milan Kašanin. Pred jednim portretom Arse Teodorovića govorio je o bidermajeru kod Srba čitava dva sata, a u tom vremenu kao da je potrošio i svoje predavačke ambicije. Posle trećeg časa postao je nekako mrzovoljan, svima nam je jasno pokazivao da ga dalje pričanje o bidermajeru kod Srba jedva interesuje. S druge strane, suprotno Kašaninu, Đorđe Mano-Zisi predavao je padajući u prave zanose. Sve je u njegovim izlaganjima bilo podređeno prenaglašenoj patetici dokazivanja. Sticao se utisak kao da je Đorđe Mano-Zisi pod kakvom optužbom izveden pred neki preki sud, koji mu je ostavio prekratko vreme da dokaže svoju nevinost. Govorio je zbunjeno, preskačući zadihano logički red svojih rečenica, ali se moglo naslutiti da je to čovek obrazovan, iskreno zaljubljen u svoju struku i da poseduje nesumnjiv likovni senzibilitet. Svi ovi predavači zajedno, a sa njima i njihovi đaci, brzo su u Muzeju kneza Pavla stvorili i neku posebnu atmosferu, u kojoj se osećala velika čežnja za znanjem i slušanjem o postojanju nekakvog drugog sveta, u kojem nema mesta za ružno, banalno i svakodnevno, a najmanje za one beskrajne grozote koje su sačinjavale naš svakodnevni život. Živeli smo kao u nekoj oazi uzvišenih vrednosti, a ta mala grupa prvih slušalaca muzejskog kursa u Muzeju kneza Pavla brzo se pretvorila i u neko posebno, pa čak i izabrano društvo, nikako oholo i nadmeno zbog privilegije da sluša o lepom, već zbog zajedničke želje da pruži otpor svemu što nas je ponižavalo i vuklo na dno.

***

U teškim danima okupacije, Muzeju kneza Pavla dugujem mnogo. Možda se tada začela i moja lakoća kretanja po ovom našem prostoru. Pri tom mislim i na sposobnost da pomirim u sebi dve kulturne zone u kojima je živeo moj narod, stvarao u mukama svoje istorijske rascepkanosti, svoj mentalitet. Ponekad, mislim da za mene na ovom prostoru i ne postoje neke posebne tajne zašto smo tako različiti, a spolja gledano čak i nejedinstveni. Često mi izgleda kao da sam pretrčao kroz sve vekove našeg postojanja i kroz sva duhovna kretanja prošlih generacija. Sa svima se osećam kao orođen, poistovećen. Ima trenutaka kada sva ta putovanja duha kroz prostor i vreme doživljavam kao omađijan, kao u nekom velikom snu koji nema kraja. Shvatio sam, posebno u Muzeju kneza Pavla, kako sam doista prožet istorijom, još od detinjstva, i to su možda najsnažniji utisci čak iz moje rane mladosti.

***

Muzej kneza Pavla i salon porodice Rajić doživljavao sam u okupiranom Beogradu kao dve svoje uporišne tačke. Tu sam sticao novu snagu da nekako nadvladam sve što je van ta dva mesta izazivalo i stvaralo pravu pustoš u meni. Pokušavao sam da se nekako umirim šetanjem u jednom, dozvoljenom delu Kalemegdanske tvrđave. U Sabornoj crkvi slušao sam propovedi oca Justina Popovića, ali su njegove reči zvučale neubedljivo, možda zato jer ih je nadjačala ona svakodnevna, obična patnja. Svi smo živeli u potpunoj neizvesnosti, niko nije bio siguran da se još noćas neće naći u spisku pokupljenih talaca. A onda, uvek iznova, ti plakati sa imenima streljanih i potpisima zapovednika u Srbiji: „Gezeichnet Bader, gezeichnet Dankelmann, gezeichnet General der SS Waffen Maysner”8, i tako u nedogled.

***

Danas nas je u Muzeju posetio još jedan Nemac. Bio je to Alojz Šmaus, direktor Nemačkog naučnog instituta u Beogradu. Dugogodišnji lektor nemačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, oženjen Srpkinjom, Alojz Šmaus je sa nepodeljenim simpatijama prihvaćen u profesorskim krugovima našega grada. Pripadao je stalnom profesorskom društvu u kafani „Moskva” koje su tu okupljalo oko Pavla Popovića, Stanoja Stanojevića i Vladimira Ćorovića. Zajedno sa Radoslavom Medenicom Šmaus je u Beogradu uređivao i izdavao i svoje čuvene „Priloge za proučavanje narodne poezije”, a njegovo znanje srpskohrvatskog jezika bilo je zapanjujuće. Uoči rata je postavljen za direktora tek osnovanog Nemačkog naučnog instituta u Beogradu, a na toj dužnosti zatekao ga je i rat.

Sada se pojavio u Muzeju kneza Pavla i već na početku stavio nam do znanja da je došao kao prijatelj i da mu je beskrajno žao za sve što se dogodilo.

— Ja sam slavista i znam genezu srpsko-nemačkih odnosa — govorio je Šmaus — znam koliko su Nemci Herder, Gete ili braća Grim, razume se i Leopold Ranke, uradili za afirmaciju srpske kulture. No, valjda će i sve ovo proći i mi ćemo opet sarađivati, jer postoje duhovne veze koje su jače od svega.

To su svakako bile reči prijateljstva i utehe, ali je Šmaus došao da nam kaže i to da je uspeo da iz ruku Gestapoa iščupa čuvenu biblioteku Vladimira Ćorovića, koju su ovi zaplenili i kao ratni trofej poklonili Berlinskom univerzitetu. Kada je to čuo, Šmaus je sve učinio da ovu veliku biblioteku zadrži u Beogradu i da je iz Berlina dobije na trajnu pozajmicu za svoj Institut, gde je upravo katalogizuju. Pričao nam je tada i o svojim pokušajima da sa Banjice nekako izvuče uhapšene profesore beogradskog Univerziteta koji su u tom zatvoru čamili kao taoci. Posebno se trudio da spase svog bivšeg profesora Aleksandra Belića, a muke je imao i oko Viktora Novaka jer je optuživan i kao generalni sekretar masonske lože „Velika Jugoslavija”. Potvrđivao nam je otvoreno da je baron Rajsvic istinski prijatelj Srba, ali da se čuvamo od krigsfervaltungorata profesora Roberta Švankea koji nam nije naklonjen. On nema nikakvog razumevanja za Srbe, ni u prošlosti, a još manje danas.

Otada, kad god bi došao u Muzej, Šmaus nam je prilazio kao prijatelj, naglašavajući pri tom da on ne može bog zna šta da postigne, ali će uvek pokušati da učini sve kako bi koliko-toliko ublažio naše nevolje.

— Volim Srbe i nikada neću zaboraviti one divne časove koje sam proveo u malom, a tako dragom Beogradu. Eh, kakve su to bile sedeljke u Skadarliji — dodavao bi sada već sasvim razneženo.

__________________________

8 Potpisan bider, potpisan Dankelman, potpisan general SS oružja Majsner. (Komandanti Srbije za vreme okupacije.)

Onda nas je sve zajedno zadesio najveći šok. Sećam se, išao sam da svom školskom drugu Mihizu, koji se u međuvremenu vratio iz Banata, čestitam Uskrs. Unapred sam se radovao tom susretu, jer smo svi zajedno stalno žalili što Mihiz nije sa nama što su izostale njegove vrcave analize političkih prilika, njegove uvek duhovite i mudre prognoze naše sutrašnjice. Odjednom, sirene su dale alarm da se Beogradu približavaju saveznički bombarderi. Na njihove letove u pravcu Budimpešte i Ploeštija već smo se bili navikli, tako da smo, uprkos svim upozorenjima, radoznalo izlazili na balkone da radosno posmatramo pobedonosni let naših saveznika. Učinili smo to i ovoga puta. Nemačka protuavionska artiljerija je neumorno pucala, a rasprsnute granate pravile su oko ovih gorostasnih letećih tvrđava ljupke oblačiće. U jednom trenutku učinilo nam se da je jedan američki avion pogođen, jer smo primetili da mašina naglo gubi visinu, a dva pilota iskaču sa padobranima. Valjda je to bio znak za celu eskadrilu koja je odjednom napravila krug nad Beogradom, a onda započela snažno bombardovanje grada. Bili smo skamenjeni od užasa. Bombe su padale na sve gradske četvrti, a nama se učinilo da je najviše pogođena Francuska ulica i Bajlonijeva pijaca. Najbolnija je za nas bila činjenica da smo to divljačko bombardovanje doživeli na sam Uskrs. Ni taj praznik nije sprečio da nas bar tada poštede. Bio je to za sve nas dokaz više kako se naši saveznici sa nama bestidno poigravaju.

Razume se da je ovo bombardovanje bilo samo znak za nova stradanja. Od ovog Uskrsa američki bombarderi tukli su nas češće, a odnekuda su ljudi uhvatili i tačan red njihovog dolaženja. Bilo je to vreme između deset i dvanaest sati pre podne, nikad noću. Ta tačnost jedva da je jednom ili dva puta bila izneverena, tako da su reke uplašenih ljudi, već od osam sati hitale prema periferiji Beograda, gde su se smestili, kao na nekom teferiču, po obližnjim brežuljcima i mirno čekali na sledeće bombardovanje, nagađajući koji će deo grada ovoga puta stradati.

Sve češća bombardovanja donela su i neke izmene u životu moje porodice. Teča Ognjeslav, tetka Helena i baka Olga evakuisani su na krajnju periferiju Voždovca kod nekog gosn Brane, penzionisanog žandarmerijskog narednika. Ujaci i frau Rozi ostali su u Frankopanovoj 32, a ja sam preuzeo obavezu da na Voždovac biciklom ili peške nosim našim izbeglicama u porcijama hranu i, razume se, vesti. Moj otac je otišao kod nekog domaćina u selo Slance, a ja sam ostao veran Muzeju kneza Pavla. Uprkos svim ovim bombardovanjima, stiglo je naređenje iz srpskog Ministarstva prosvete da Muzej mora da ostane otvoren. Navodno, to je rešenje doneto kako bi se u građanstvu izbegla panika. Svima je bilo jasno da je ovakva odluka više nego besmislena, jer je panika već uveliko zahvatila sve slojeve građanstva, a seoba naroda oko osam sati postala je sastavni deo beogradskog života.

Tu neizvesnost prekinuo je baron Rajsvic. Jednog dana došao je u muzej i kratko saopštio svoju odluku:

— Gospodo, od sutra počnite da pakujete sve eksponate koji se moraju skinuti u podrum. Isto važi i za biblioteku. Kada sve bude u podrumu, sve će se zazidati kako bi se sprečile moguće pljačke. Ako se vaše Ministarstvo bude bunilo, saopštite im da je to moje lično naređenje i neka se sa mnom ne šale. Nastupaju i suviše ozbiljna vremena, a ja više nemam vremena da se igram sa nekakvim idiotskim činovnicima koji i ne znaju šta je sve moguće da se desi u jednom ovakvom ratu. Dakle, od sutra, marljivo na posao. Razume se, čitava stvar je poverljiva. Je li to sada jasno? To nam je izgovorio kao u jednom dahu, lupnuo čizmama kao na raportu, podigao ruku na hitlerovski pozdrav i uzviknuo: „Heil Hitler, moja gospodo”, posle čega nam je šeretski namignuo i zalupio vrata.

Od tog trenutka svi smo u Muzeju shvatili da će se nešto promeniti i da će prestati ova muzejska tišina na koju smo se već svi navikli. Uostalom, saveznička bombardovanja postala su sve češća, a cinični komentar Radio-Londona o pogođenim vojnim ciljevima redovno je pratio ove emisije. To je Rajićeve, a posebno moga teču Ognjeslava, dovodilo do besa.

Uz životnu opasnost, ja sam produžio da im na Voždovac nosim ručak u porcijama, dok je ova mala porodična izbeglička grupa neprestano jadikovala. Baka Olga je čeznula za svojim sinovima, dok se teča tužio da mu nedostaju knjige za pisanje njegovog dela o srpsko-hrvatskim odnosima u 19. veku.

— Ne osećam se dobro, a tek sam na početku, tu negde oko Gaja i njegove krađe srpskog jezika — govorio nam je pun očajanja. — A onda, sve sam više zaprepašćen ovolikim neznanjem srbijanskih naučnika. Uzmi za primer Skerlića, taj je bio toliko naivan da je čak i jednog suludog Antu Starčevića proglasio Jugoslovenom! Pa Supilo, pa Trumbić, Radić, sve sami prevaranti, koji su se pokazali kao veštiji, prevejani majstori koji su znali da prevare i jednog takvog lisca kao što je bio Nikola Pašić. Srbijancima jednostavno neke stvari nisu išle u glavu, a sad je lako za sve greške bacati krivicu na mrtvog kralja. Od prvoga dana po našem ujedinjenju stvari su krenule krivo, a sada je lako za sve greške bacati krivicu na mrtvog kralja. Od prvoga dana po našem ujedinjenju stvari su krenule krivo, a sada je očito da smo državu počeli da zidamo na temeljima od peska.

Vest o hitnom pakovanju Muzeja kneza Pavla primljena je sa istinskim zabrinutošću, a gest barona fon Rajsvica ocenjen je kao nesumnjivo svedočanstvo njegovih srbofilskih osećanja.

— Hvala Bogu te se opet jednom pojavio neki Nemac da prema Srbima, progonjenim i ugroženim sa svih strana, pokaže neko razumevanje i ljudskog — kaže ujka Lazar, a tu njegovu opasku potvrđuje i dr Pero Zec:

— U pravu ste, a upravo primer ovog pruskog barona pokazuje da čak ni Hitler nije uspeo da dokraja iskoreni neke aristokratske crte svojih Prusa. U svim vremenima, a posebno u ovako neredovnim prilikama, kakve sobom donosi jedna svetski rat, zaista se ne mogu unapred predvideti svi postupci onim u čijim je rukama nekakva vlast. Uzmite, na primer, i jednog Dragog Jovanovića, šefa specijalne policije, strah i trepet svih onih koji mu dopadnu šaka. Apsolutno mi je poznato da je čak i takav razbojnik imao neko razumevanje za svoje školske drugove i svoju generaciju. Zahvaljujući njemu, sačuvali su svoje živote i Aleksandar Vučo, Dušan Matić i Marko Ristić. Znao je on o njima sve i pratio je sa svojim doušnicima svaki njihov korak. Pa ipak, eno ih, živi su, a neki manje poznati levičari već odavno platiše glavom svoja uverenja. I pored svih molbi rođaka i rodbine, Dragi Jovanović nije ni prstom makao da ih sačuva. Eto, to su ti ratni paradoksi koji svedoče i nepredvidljivosti ljudske duše. Zaista je teško reći da je slika o svakom čoveku isključivo ili crna ili bela — zaključio je dr Pero Zec svoje razmišljanje o sudbini i ponašanju ljudi u izuzetnim okolnostima jednog svetskog rata, kada se nasilno ruše sve pregrade ranije uspostavljenog poretka.

Pakovanje u Muzeju napredovalo je neočekivanom brzinom. Moj zadatak je bio da pakujem biblioteku i da te pakete odnosim u podrum u jednu posebnu prostoriju. Danima sam silazio sporednim, spiralnim stepenicama, koje su iz biblioteke vodile pravo u podrum, a svaki paket koji sam dole sneo, ispunjavao me je neopisivim zadovoljstvom da spasavam tako dragocenu biblioteku od neminovnog uništenja.

U međuvremenu, još jednom smo imali priliku da se uverimo u iskreno prijateljstvo barona Rajsvica. Desilo se to onda kada je u Konak kneginje Ljubice ušao jedan odred Wassershutzpolizei, a baš u toj građevini starog Beograda čuvala se i čuvena Vinčanska zbirka, vlasništvo Filozofskog fakulteta, poznata zbog velikog broja neolitskih statueta koje je decenijama u Vinči iskopavao profesor arheologije Miloje Vasić. Prema obaveštenjima, koja su stigla u Muzej, ovi vojnici počeli su da lupaju vitrine i da lome male statuete od neprocenjive arheološke vrednosti. Bilo je dovoljno da dr Grbić, i sam po struci arheolog, odmah otrči do barona Rajsvica i da zatraži njegovu hitnu intervenciju. Bez oklevanja, Rajsvic je odjurio u Konak kneginje Ljubice i uz neopisive grdnje uspelo mu je da ovaj odred Wasserschutzpolizei odmah najuri iz zgrade. A desilo se to baš u trenutku kada je uz svoj tipični glasan smeh nama u Muzeju pričao kako upravo pakuje kofere, jer je njegova misija u Srbiji završena. Uskoro dolaze dani kada Denkmalschutz12 neće imati nikakvog posla, jer će glavnu reč od sada voditi isključivo oficiri. A većina nije zainteresovana za umetnost, već gleda da što bolje obavi svoj pravi posao i da zaradi neki E. K. Nisu ovi novi kao stara garda. A kao dokaz ove svoje tvrdnje baron Rajsvic nam pročita pismo starog feldmaršala fon Makenzena koji je svom ađutantu izdiktirao svoju želju da bude najhitnije obavešten da li su nemačke trupe u ovom ratu nastavile sa bilo kakvim iskopavanjima na antičkom lokalitetu Stobi. Gospodin feldmaršal je za vreme I svetskog rata blagoizvoleo lično posetiti ovaj izvanredno zanimljiv antički lokalitet i takođe lično naredio da nemačka vojska počne sa nekakvim iskopavanjem. Gotovo je neverovatno da se stari feldmaršal u vrtlogu II svetskog rata, kada tutnji sa svih strna, ponaša kao da se ništa ne događa, tražeći da ga vojne vlasti što hitnije obaveste da li je Vermaht nastavio da iskopava Stobi. „So etwas werden sie niemals erleben von einem hoheren Offizier der heutigen Wehrmacht”13 — zaključivao je baron Rajsvic sa neskrivenim ponosom, što je i on nekada služio u vilhelmovskoj, pruskoj armiji u kojoj su još poštovali i neke stare, viteške običaje. Ograđivao se baron Rajsvic i od represalija u Srbiji, smatrajući kobnim primenu načela 1:100. „Ein reiner Wahnsinn”, govorio je sa iskrenim ogorčenjem, „diese Gewalttaten in Serbien beweisen dass die Herrn in Berlin keine Ahnung haben von der serbischen Geschichte und von der Seele des serbischen Volkes. Nie wird sich Serbien beruhigen und nie wird in diesem Lande der Friede herrschen, wenn man mit solchen Brutalitaten fortsetzt. Einmal mussen das die Herrn in Berlin einsehen und daraus die notigen Schlusse ziehen”.14

Pribojavali smo se svi u Muzeju kneza Pavla, znajući da se brzo približava čas kada će se baron Rajsvic pojaviti kako bi se sa nama svima ponaosob oprostio. A kada je taj dan došao, svima nam je odjednom postalo jasno da smo se sa njegovim odlaskom izgubili prijatelja i zaštitnika. Upravo trijumfalno obišao je sada već pusti muzej, a pred velikim Meštrovićevim skulpturama, pred „Velikom udovicom” i dvema „udovicama” i „Sećanjem” koje nismo zbog težine mogli skinuti u podrum, šeretski se poklonio i rekao:

— Entschuldigen Sie, meine Damen, dass wir sie ihrem Schicksal uberlassen mussen. Aber ich hoffe es wird Ihnen nichts Boses geschehen.15

I to je bila poslednja šala barona Johana Albrehta fon Rajsvica u okupiranom Beogradu, gde su se Nemci već uveliko spremali na gradske, ulične borbe.

__________________________

12 Zaštita spomenika
13 Tako nešto nećete nikada doživeti od jednog višeg oficira današnjeg Vermahta
14 Čista ludost. Ova nasilja u Srbiji dokazuju da gospoda u Berlinu nemaju pojma o srpskoj istoriji i o duši srpskog naroda. Nikada se Srbija neće smiriti i nikada neće u ovoj zemlji da zavlada mir, ukoliko se nastavi sa ovakvim brutalnostima. Jednom to moraju gospoda u Berlinu da uvide i da iz toga izvuku nužne zaključke
15 Izvinite, moje dame, što vas moramo prepustiti vašoj sudbini. Ali ja se nadam da vam se neće ništa rđavo desiti.
.

Tabanac, hvala za podsecanje na ovog velikog coveka !!!

Ko može, neka Johann Albrecht von Reiswitz-u zapali svecu 25. jula.

Slavisa, hvala na podsecanju na ovog velikog coveka !!!

Ja sam se zaledio kad sam shvatio da je spasao ne samo mosti srpskih
svetelja, nego i vincanske artefakte.

E, TO u skoli nismo ucili. Bili smo zauzeti ucenjem laži i falsifikata(Pacta Conventa, Kralj Tomislav, „Vukova” reforma, partijski kongresi, „narodnooslobodilacka” borba) Predavali su nam profesori koji nisu znali da nam namignu kao Johann Albrecht von Reiswitz kad je salutirao sa Heil Hitler.

Niti jedna skola, niti jedna ulica nosi njegovo ime. Ali nam je zato puna Srbija skola koje nose imena kojekakvih lupeza a ulice imena onih koji su nas ubijali.

Mandalina, Kopernik ima veze sa Poljacima kao Rudjer Boskovic i Tesla sa Hrvatima. Mene izluđuje kako se ne pravi razlika između narodnosti(etniciteta) i nacionalnosti. Nacionalnost je proizvod modernizma, od francuske revolucije nadalje.

Ja u svojatanju Kopernika, Boskovica i Tesle vidim zajednicku crtu
prekrajanja istorije.

Tabanac, kad smo već kod viceva, evo jedan skotski:

Kad dodjes kod Skota u kucu, ponudi ti veceru. Kad dodjes kod Engleza u kucu, pusti ti radio :-)

(„nemoj da se pravis Englez”, kažu Srbi za nekog ko se pravi blesav u svoju korist)

Skoti, Srbi i Svabe, mnogo vise sličnosti nego sto na povrsini izgleda.

Čitam danas, hoće islamisti u Egiptu da ruse piramide. Ugledaju se na „civilizovane” Evropljane.

salim se, naravno...ovo će dr. tabancu možda biti zanimljivo...živim pore lepenice, u samom centru grada, pored k.u.d. abrasevic. odmah pored je do skora bila oveca kuca, meni tada nejasno odeljena stanarima po sobama...kasnije sam skontao da je konfiskacijom, dodeljenja borcima n.o.b...jedan od mojih drugara je živeo u njoj i njemu je piradao jedan podrum koji je bio iz nekog razloga viseg nivoa od drugih... uglavnom, stalno plavljen sa ulice vodom..taj nivo je bio podignut od nekih cudnih kesa i tek jednom prilikom sam izneo neke od tih kesa i otvarajuci ih nasao sliku...njegov otac je praznio taj podrum ka kontejneru nedelju dana... nekih 100m2, a cenim da je bilo u nivou čitave povrsine 1m2 visine umetnickih slika, nekad sklonjenih i zaboravljenih...srce mi se cepa sto sam bio glupi 10. godisnjak. kuca je inače pripadala bivšem gradonacelniku grada, a bila je za vreme nemaca oruzarnica. niz ulicu se nalazila još jedna kuca u kojoj je stanovao neki vojni glavar (i živim u vojnom naselju)koji je za zivota sa rusima spartao po nemackoj... uglavnom...isto to vreme je umro a bez naslednika, kuca je ubrzo nastanjena i novi vlasnk je ceo dan sa pokrovlja izbacivao neke knjige, suvenire sa ratista prvoborca... jedan od komsija je govorio o tome, kako je ovaj od ubijenih nemaca harao knjige i doneo sa sobom (posto je ovaj bio zaluđen !?...). ono sto nije upalo u kontejner, jesu dve knjige na srpskom, koje mije jednu taj jedan stariji buldog capio... SA OZNAKOM NARODNE BIBLIOTEKE...neka medicinska o bolestima, kao i neke na nemackom koje niko nije hteo...

Htela sam ja, po tragu Tabancevih uputa, da pronađem nešto o tom plemenu Kujowen odakle su Rajčevići (pa i zaslužni baron) i Kopernici (pernici od perja, perjanici su bili vitezovi viseg ranga).. zato sam se bavila N.Kopernikom.. i nigde nisam nasla pomena da je od sorbskog plemena ijednog. A činilo mi se lakse da se za njega nadje nego za Rajswitza.

.Pitace svoju bakicu „Mandalinu”...„na cemu si danas,bako!?”
...
Na zalost, i danas bi tako bio da imam unuku.
Nema ništa od Kujowenima nigde, možda se drugačije piše, Tabanac?
Interesantniji mi je trenutno Rajsewitz, kako dokazati da je od sorbskog roda? Makar za net potrebe?

Odakle ti podatak ,Honey B., da je spasio i vinčanske artefakte? jesam propustila neki tekst?

O bakru iz nalazišta Rudna glava(zaleđe Djerdapske klisure) koji se preradjivao u Belovodama
http://www.arheologija.fr.gd/NEOLIT_VINCA.htm

2-3 hiljade godina posle Vinče..u Egiptu je simbol bakra (i planete Venere) postao ANKH, simbol glavatog krsta iz Vinče koji sam skoro pominjala (sad ću da ga zovem „Gospojinski krst”))

Hvala,HB..zaista sam propustila ((

Tbnc,
Lažu Lazarevića sam umešala jer kad sam guglala Rajsvicovu (Rajsovićevu)knjigu „Beograd-berlin,Berlin-Beograd 1866-1871) stalno se pojavljivao i podataka da je Laza L. u tom periodu do 1871 iz beograda otisao u Berlin..

Ne znam šta mi je, valjda je prolazan ovaj period ))”

Kos, mnogo ti hvala i svaka ti čast, ratosiljao si me muke..i sad je sve bilo lako pronaći.
KUJ GI zna da pronajde, TAJ GI zna))
Iznenadjenja previše, samo da znate, evo šta sam sve našla, pa čitajte:

Stanovnici današnje Poljske, pre svega, imaju u nošnji opanke, bele benevreke i jeleke itd..(posebno na jugu Poljske)..ženska odeća iz LOwicha je priginal srpska seljačka.
http://www.oocities.org/musetti.geo/polcostumes.html

U kujavskim igrama nije retko da se uhvate uz krug, kao staro srpsko kolo
http://kujawysydney.com/Gallery.html

Kujavka (Kujavjak) je tradicionalna igra, ali naziv je dat tek posle srednjeg veka.Meni se ne sviđa, previše lagana.. sa malo ruske melodike i podseća (3/4)na naše solunske pesme.IPak, pogledajte nošnju igrača:
http://www.youtube.com/watch?v=gCUzeo0UPyI&feature=related

Kao da slušaš orkestarsku verziju Šopenovih mazurki (koje su takođe seoske nardone igre nekada bile)
http://www.usc.edu/dept/polish_music/dance/kujawiak.html

Najzanimiljiviji je GOVOR, što oni kažu GWARA.
Ovde ima dva primera napisanog teksta i možete da preslušate simultano..drugom bojom označene su sačuvane reči tog kujavskog govora , koje su uglavnom srpske))Govori stariji čovek ,rođen 1887.g
(Leskovčanin bi gu sve razumeja)..o kujavskom veselju (kujawskie wesele.. izgovaraju veselje sa lj) i muzici
http://tinyurl.com/74stalu
http://www.gwarypolskie.uw.edu.pl/index.php?option=com_content&task=view&id=863&Item id=67#

Na zapowiedzi NIESUM, no.(Nesam po naredjenju,ne.)
pojedzynie (pojedninje),...pojedini
bo mu bat ZGINULł, to wszyscy DOPIRO (izgiNUli su, sdo svih je Doprlo)
Śpiwali, zajiżdżali przed dom, to witali je chlebym i solom.
(Pevali..došli do doma..poslužili ih HLEBOM i SOLJU..)

U drugoj priči gvara se (govori se) o gradnji kuća , koje se lepe glinom(blatom) i stavlja im se slama ..SLAMA pripada kujevskom dijalektu)).. o ognju.. o o dečjoj kolevci
http://www.gwarypolskie.uw.edu.pl/index.php?option=com_content&task=view&id=864&Itemid=67
http://tinyurl.com/7 ajqduo
połatowane łatami i słómom pokryte. .. Słómom abo trzcinom ..

Lakše se razume kad čujete izgovor nego napisano..
Ovde je rečnik tih specifičnih sačuvanih kujavskih reči „Gwara kujawska”

http://pogramkran.net/main/index.php/sprawy-rodzinne-mainmenu-48/historia-mainmenu-52/154-gwara

I sve u svemu, bliže mi je da mislim da KUJ ne potiče ni od kujundžijskog zanata, ni od opisa prirode, nego možda ima veze sa govorom i upitnom zamenicom KUJ umesto KO, kao što negde kažu KVO..

nastaviću

http://www.rambow.de/dort-und-herrschaft-markowitz.html
------------------------------------
Kos, hvala!
Na linku koji si dao o vladavini Markovica u Kujovenskoj zemlji (Kujo+Wend), ne znaju poreklo imena Marko+vic, ali se to prezime pojavljuje u gradu Kruševcu)) (Kruschwitz Goplosee)

Dvor na imanju Markovića (koji se pominju od 15 veka naovamo) u 19 veku je oslikan.
http://de.wikipedia.org/wiki/Markowice_(Strzelno)

Selo MArković i danas postoji u Kujvendiji))

Jedan novinar do skora je nosio titulu Grof Kujavski
Olgierd Expeditus Johann Graf Kujawski
http://de.wikipedia.org/wiki/Olgierd_Expeditus_Johann_Graf_Kujawski

Jedan poljski general ratuje po Iraqu i zove se Andrzej Kujawa
http://www.arcent.army.mil/media/969038/03_02.jpg

Jedan ženski fotograf nosi ime Hilde von Kujawa..
NA fejsbuku ima potomaka Kujawa plemena: zovu se Jessie Kujawa, Steve Kujawa,
na plakati (Erich,Norbert...Kujawa..
http://waz.trauer.de/Hildegard-Kujawa/Zeitungsanzeigen/129793.html
..gdja Nadina Kujawa iz Texasa
http://nenewsroom.com/aldines-kujawa-finalist-for-texas-superintendent-of-the-year-p1180-62.htm
...

Toliko ih ima da me je sramota što do pre neki dan od Tabanca (i Kosa) nisam znala o njima ništa..

Jedna kujavska princeza postala je madjarska kraljica
http://en.wikipedia.org/wiki/Fenenna_of_Kuyavia
Njena ćerka je poslednja od mađ-kraljica iz dinastije Arpad
Elizabeth of Hungary (1292 – 1338), known as Elizabeth of Töss..
http://de.wikipedia.org/wiki/Elisabeth_von_Ungarn_(Dominikanerin)

U kujevskom gradu Torunu (gde je Mikolaj Kopernik rođen) biblioteka je digitalizovala svašta, mada se teško snalazim:
http://kpbc.umk.pl/dlibra/docmetadata?id=73733

o koperniku:
http://www.kujawsko-pomorskie.pl/kopernik/
http://www.muzeum.torun.pl/portal.php?aid=1200567144478f3368653f 2

Svaka cast Mandalina !

Ja samo navedeh par vodilja a ti nas zatrpa podacima.
Traba mi par sati da to sve procitam i ponesto zapamtim.
Naravno da se salim .To mi je bila i namjera jer sam „tanak ” na tom polju .
Zbog toga veliko hvala.
Pazljivo citajuci za mene je vrlo logicno objašnjenje njihovog imena

Kujawy ([kuˈjavɨ], sometimes referred to as Kuyavia or Cuyavia (from Latin: Cuiavia)[citation needed], is a historical and ethnographic region in the north-central Poland, situated in the basin of the middle Vistula and upper Noteć Rivers. Kujawy is divided into three traditional parts

http://en.wikipedia.org/wiki/Kujawy

Zatim slijedi put preko arapskog naziva i izvora

Kuyaba (Arabic: كويابة‎ Kūyāba[1]) was one of the three centers of the Rus
Soviet historians such as Boris Grekov and Boris Rybakov hypothesized that „Kuyaba” was a mispronunciation of „Kiev”. They brought forth a theory that Kuyaba had been a union of Slavic tribes in the middle course of the Dnieper River centered on Kiev.[3] Kuyaba, Slaviya, and Artaniya later merged to form the state of Kievan Rus'.[citation needed]
This explanation has been adopted by modern Ukrainian historiography.[ci
Kao sto vidis ta teza je prihvacena i od modernih Ukrajinskih istoricara

ali ne znam da li su u dodiru sa ovom temom
Evo ti jedan interesantan link na ruskom za dalja istrazivanja

http://gumilevica.kulichki.net/VGV/vgv1.htm

Pozdrav za sve

U Kujwendiji još uvek postoji selo sa 500 stanovnika koje se zove Sarbinowo,
http://en.wikipedia.org/wiki/Sarbinowo,_Kuyavian-Pomeranian_Voivodeship
U 19.veku tu je sazidan dvor
http://www.polskiezabytki.pl/m/obiekt/1294/Sarbinowo_/
http://www.tripmondo.com/poland/kujawsko-pomorskie/sarbino wo/picture-gallery-of-sarbinowo/

A u celoj Poljskoj mnostvo toponima sa SRB
https://fbcdn-sphotos-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash4/320798_235430203184122_1826961040_n.jpg
http://tinyurl.com/77 o6bzo

Rodoslov porodice Rajsevic, Ražević (Ražavica)..sa portugalskog sajta i preko gugl-prevoda:
http://www.angelfire.com/dc/jor_municipios/port/REISWITZ.html

Презиме Ражевић (нека буде тај облик)),ако гледамо пребивалиште прве особе са тим презименом ..је у мјесту РЕИСВИТЗ близу ДЕСДРЕН, главном граду Саксоније, која се налази у североисточном делу Немачке, односно на подручју Горње Шлезије.

Од деветог века, Горњу Силесију су насељавали словенског говора људи.
ПЕТАР РАЖЕВИЋ (РЕЗЕВИТЗ) је најстарији познати предак. Његово име је забележено у документу од 25.01. 1369, објављеном у децембру 1988 у Немачкој

Од РЕИСВИТЗ ГЕНАРЦА је Вензел, који је од 1523 био је Лорд КОРНИТЗ, СИЛБЕРКОПФ, близу Ратибора, данас РАЦИБОРА у Пољској, а ПОРГАРБИТЗ у 1536. Било је КАДЕРЗИН. Породица од РЕИСВИТЗ / РЕИССВИТЗ представља линију ове војне Вензел, који је био капетан 1500.г.

Модеран породични грб од РЕИСВИТЗ настао у 1653, додељена браћи и ФРИДРИХ Вензел, који су били су праунуци генарца ВЕНЗЕЛ..
Четврти син ВЕНЗЕЛ-Станислаус, који је био Господар КОРНИТЗ-а, као и његов отац. ВЕНЗЕЛ или надимак, па је деминутив од ВЕНЗЕСЛАУС.

Вензел, генарца имала четворо деце, али само је имао два потомка који су били: Станислаус и БАРТОЛОМАУС (Бартхел).
Бартхел је Господ КАРДЕЗИН а од 1551.

Према допису барона Алфреда фон РЕИСВИТЗ , са пребивалиштем у граду Буцххолз, Немачка, од маја 24, 2000, постоје две верзије породичног грба, ( Данас знамо да најстарији слој је Петер Ражавић (РЕЗАВИТЗ,) одговара средњовековног периода, са елементима пољске клана „ЛЕЛИВА.”(??? мора да је неки љиљан на грбу у питању..)

Син Бартхел - Лудвиг ЛЕОПОЛД је Господар СЦХАММЕРВИТЗ а од 1599 и Господар КРАНОВИТЗ аод 1602, као и Окружни судија у кнежевини Троппау, Опава данас, и у ПОЛОНИА.
СЦХАМЕРВИТ КРАНОВИТЗ су близу Ратибор. Сва ова места су у то време припадала Краљевини ПРУССИЈИ а данас су на територији Пољске.

Вилхелм фон РЕИССВИТЗ, наш предак у Бразилу дошао у 1851, као потпоручник артиљерије, ангажован од стране царства Бразила. У смртовници му је записано
„Барон Вилхелм фон-РЕИССВИТЗ своје род ... у замку, у Горњој Шлезији у 1930. ”

Овај дворац се налази у ПОДЕЛВИТЗ и Грима округу, у близини града Лајпцигу, на начин који је ДЕСДРЕН као слику послао барон Алфред.

На смртовници од Кристине (ВУРДИГ) фон РЕИССВИТЗ 1928, садржао је следећи опис: „У Бразилу, барон Вилхелм вон РЕИССВИТЗ у 1928 имају потомство: осам детета, тридесет и три унуке, четрдесет четири праунука и седам чукунунука. ”

Дана 09.12.2000 породица се окупила у Рио Гранде до Сул, Бразил, током посете ФРЕХИИ АЛЕКСАНДРА фон унд РЕИСВИТЗ КАДЕРЗИН, 28, ветеринар, који је дошао до Порто Алегреу, на постдипломске студије на Универзитету Рио Гранде до Сул,
Сви чланови породице у Цампо Пону ене су примљена у кући професора СТАНДАРДНИ од РЕИССВИТЗ ЗЕРВЕС, где су се састали пре ручка и након посете гробље.
---------------------------
Извињам се због лошег превода,али јасно је
Петар Ражевић, забележен 1369.г., Сорб (Словен) из Горње Силесије

Осим Барона Ражевића који је спасио винчанске артефалкте и мошти наших владара. још један Барон Ражевић је био познат (као „Јовановац” и аутор књиге) , такође је из Горње Силесије, одн.од исте лозе.
Reiswitz, George Leopold, Baron (1764-1828)
http://www.gameo.org/encyclopedia/contents/reiswitz_george_leopold_baron_1764_1828

Тбнахлли, мало је да ти кажем да си г.е.н.и.ј.е.))

Razhevica park u Drezdenu bio je čuven po lepoti u 18, vku, ali od 19. više ga nema...
http://www.dresden.de/media/pdf/weisseritz/15Reisewitzer-en.pdf

Reisewitzscher Garten
..Im Jahr 1702... Johann Wratislaw von Reisewitz
(Jovanča Vratkovic iz Ražavice bio je direktor, glavni ratar)
http://tinyurl.com/dyn7l5r
1812..otac i sin iz ove familije izumeli su sistem za učenje ratnih veština za pruske vojnike(ideju je pre njih dao pruski pisac..kao danas video igrica):
KRIEGSSPIEL
. The first set of rules was created in 1812 and named Instructions for the Representation of Tactical Maneuvers under the Guise of a Wargame. It was originally produced and developed further by Lieutenant Georg Leopold von Reiswitz and his son Georg Heinrich Rudolf von Reiswitz of the Prussian Army.
http://en.wikipedia.org/wiki/Kriegsspiel_(wargame)
H.Dž.Wels je igrao raževićevske igrice
http://www.filfre.net/2011/07/the-rise-of-experiential-games/

Tabanac, cudo je ovaj internet kad covek zna šta treba da trazi :

http://www.telefonica.net/web2/enriquecastanos/stefan2ingles.htm

Tabanac, nije bila losa namera, a mislim i da nema posledica. Gospoda iz Pulaha i onako sve znaju o svojim bivšim kamaradima, a preko njih i ostali sljam.

Stavio sam clanak zbog uvoda koji govori o Johannu i koji dopunjuje Medakovicevo secanje na njega. To po mom mišljenju daje dobaru argumentaciju za nešto do čega mi je izuzetno stalo.

Kako objasniti usijanim srpskim glavama da je biti Srbin stanje duha a ne krvi? Kako objasniti da Srbin može da bude neko ko nije pravoslavan,
i ko može da misli kao Srbin čak i ako srpski ne govori? I ko, za razliku od mnogih koji se busaju u cistu srpsku krv, ima sa čim da „izadje pred Milosa i Lazara”. Kao Johann Albrecht Von Reiswitz.

dr. tabanac, slavisa vise nije manijakalan u potrazi za tobom, jer ti je dao reč da to vise neće raditi. licna i profesionalna znatizelja...uvek izucavam i fizicki izgled genija, posebno velicinu lobanje...mada, ako prolazis sumadijom, ocekujem da ti nadjes mene za neko pivo u „staroj srbiji” dok je ne zatvore i naprave nemacku banku na njenom mestu...

što se tiče tudjih pogleda na SC, dr. tabanac ne preteruje ni malo, stavise...i njima je jasno, naše: ETO RATA TURCIMA! :)

Pozdrav Dr. Tabancu, uz saradnju the doors - a, sa po meni, trenutno najgenijalnijim dj-em na svetu; i dolazi u bg, na prodigy festival u septembru...

http://www.youtube.com/watch?v=OwEY_X5nSy8

Ne, nikoga nismo ugrozili ni malo.
Noch einmal, nikoga. Nema razloga za brigu.I'' verstehe.

Zalosno je da su se neki nasi Srbi manje potresli i angazovali da sklone spakovane sanduke iz Narodne biblioteke 1941, čak i oni koji su bili na poziciji, za razliku od Rajsvica koji je, zvanično, bio stranac.

Dr. Tabanac, kad bi znao kakve ja pljuvacine i ponizenja dozivljavam, da si na mom mestu ne bi nikad vise uzeo u ruke olovku i još manje bi te bolelo za srpsku istoriju..zao mi je..no, samo pravo, ni levo, ni desno!

opet, ja ću svoj dug prema državi u vidu srpske istorije da vratim u narednih mesecima. potom, emigracija... budimo realni! Pozdrav!!!

Shteta da si propustio sansu da sretneš ,Tabanahali, moju baku.
Ona je govorila malo i mudro, najčešće u poslovicama.
Sad i ti citirala dve bitne:
-Psi laju, karavani prolaze
i
Za dobrim konjem prasina se dizhe.

Da je Tolkin znao za nju, drugačije bi oblikovao lik Galadrijele.

zanimljiivo! http://www.astro.uu.se/archast/Henriksson.pdf