Ове групе Јужних Словена чине најјужнију словенску етничку формацију која се током масовне колонизације настанила на Балканском полуострву. Део њих ће у потоњим вековима учествовати у етногенези македонског и бугарског народа, а део ће се асимиловати у околно, претежно грчко становништво. Највише података о њима дају византијски извори, посебно хагиографија Чуда свеtог Димиtрија, Теофанова Хронографија и историјски списи патријарха Нићифора. Ове групе Словена, нарочито македонска, запоседају просторе од животне важности за Византијско царство – виталне трговачке и војне комуникације између Егејског и Јадранског мора, те између Солуна и централних делова Балканског полуострва. Више пута су опседали и сам Солун, тада други по величини и значају град у Царству, први пут 597. године, а током VII века још најмање четири пута. Мада ће Солун остати неосвојен, наредних неколико стотина година живеће као острво окружено ''словенским етничким морем''. Против ових Словена византијска војска је предузимала неколиколико већих похода, које су често предводили сами цареви.

Називом ''македонски Словени'' (или, још боље: Македословени) обично се означавају племенске групације које су током VI и почетком VII века настаниле делове византијске територије познате још од античких времена под именом Македонија: на западу до Шар планине и Албанских планина, на истоку до Осогова, Риле и Родопа, те на југу до реке Бистрице (гр. Алиакмон). Овој подгрупи припадали су Дрогувити, Сагудати и Ринхини из непосредног солунског залеђа, Стримонци (Стримоњани, одн. Струмљани) са доњег тока реке Струме (гр. Стримон), Смољани са доњег тока реке Месте (гр. Нестос) и Верзити из западне (или северне?) околине Солуна, коју су, међутим, рано напустили и потом се коначно настанили у Епиру. Између Струме и Марице, дакле на делу територије познате под именом Македонија, Византија ће створити истоимену војно-управну јединицу тему (крајем VIII века, а свакако пре 802. када се први пут помиње), чије ће име касније многи Словени са тих простора прихватити као своје етничко име. У Епиру, историјски извори су забележили име само једног словенског племена – Вајунити, такође и у Тесалији – Велегезити.

Дрогувити се у литератури претежно лоцирају на просторе између Солуна и Верије, али је идентичан или веома сличан етноним био познат и нешто северније (''вардарски Дрогувити''), затим у родопској области (''Драговити''), док Повесt минулих љеtа, одн. Несtоров леtопис, у сумарном набрајању словенских племена помиње ''Дреговиче'' између Припјате и Западне Двине у Белорусији. Појава теме Дрогувитије која је поменута у једном спису из 971-975, и која је настала издвајањем из Солунске теме, вероватно седамдесетих година X века, по речима Т. Живковића, први је случај да је једна словенска област у управном смислу постала јединица византијског војно-управног поретка.

Сагудати, непосредни суседи Дрогувита, у историјској науци су мало познати. Извори су забележили само њихово име и станишта. Главнина Сагудата живела је у равници између Солуна и Верије, а један мањи део на Халкидикију. Овај други огранак су, према запису у једној атонској хроници, средином VIII века покрстили неки светогорски монаси.

Ринхини носе име које у ствари уопште није словенско, а није ни етноним у правом смислу речи, већ је ова група Словена по свој прилици названа по тадашњем имену реке у чијем су поречју живели. Вероватно је то нека од притока доњег Вардара, али је њен назив Ринхин ишчезао из употребе и био заборављен у потоњим вековима. У Чудима св. Димиtрија помињу се као ''Словени са Ринхина'', а једино у овом извору је забележена и повест о њиховом кнезу Првуду. Године 677. они се, заједно са Сагудатима и Словенима са Стримона ''листом дигоше на оружје против нашег града Солуна'' – забележио је писац Чуда. Касније се помињу онда када су, опет заједно са Стримонцима, 685. и 687. године поново отказали лојалност Царству и почели да живе самостално.

Стримонци, словенска племена из поречја Струме (Стримона), у време писања другог дела Чуда св. Димиtрија (друга половина VII века), обитавали су на доњем току Струме, на Серешком пољу, источно од језера Тахино. Попут Ринхина и Велегезита, и они су се бавили гусарењем на Егејском мору и на острвима. Најстарији датирани помен стримонског стратега потиче из 904. године, што значи да је област Стримона свакако пре ове године (по Т. Живковићу можда још негде 842-867) организована у тему чији је центар био у Серу, а која се пружала дуж морске обале између река Струме и Месте (гр. Нестос). Тако је, са већ постојећим темама Солун и Македонија, и етничка територија Стримонаца била укључена у тематску организацију, одн. стављена под јачи надзор византијске власти. Из једног извора с почетка X века сазнаје се да су Стримонци не само већ били покрштени као и остали Македословени, већ и да су имали и сопственог ''епископа Стримона'' Павла, који је још 879. учествовао у раду једног цариградског сабора.

Смољани је етноним који се помиње у једном бугарском натпису из Пловдива – да је Бугарској припојена територија Смољана на реци Мести, до горње Арде у централном делу Родопског масива. Овде, уосталом, и данас постоји место Смољан. Смољане треба разликовати од Смољинаца из западнословенске, тзв. полапско-балтичке групе.

Верзити (Брзити, а по једној етимологији и Брезичи, тј. они из краја с брезама) помињу се најпре као учесници у словенским нападима на Солун. У Теофановој Хронографији њихова се област назива Верзитија – у опису бугарских намера да је 773. покоре у великом војном походу хана Телерига. Њихов првобитан етнички простор није прецизније утврђен. По једној од хипотеза, настањивали су централни део Македоније, области између Охрида, Битоља, Преспе, Прилепа и Велеса, а њихово име се наводно очувало у етнониму Брсјаци (Брзаци, Брзити) како се касније називало становништво са тих простора.

Вајунити се такође не могу просторно прецизно лоцирати. У изворима се само помињу код набрајања словенских племена. На основу неколико топонима који недвосмислено асоцирају на њихово име (као нпр. Вајунитија), претпоставља се да су обитавали у Епиру, северно од залива Арта и у околини данашње Јањине. У Епиру су се, иначе, трагови словенства одржали све негде до XV века, о чему сведоче и тамошњи многобројни словенски топоними.

Велегезити су, према записима у Чудима св. Димиtрија, настањивали источну Тесалију, око залива Волос. Постоји и хипотеза да су живели негде јужно од Солуна, али не чак у Тесалији. Током друге словенске опсаде Солуна 677. године, Солуњани су, измучени страховитом глађу, ради куповине хране (''сувих плодова'') послали десет наоружаних лађа ''племену Велегезита у околину Тебе и Деметријаде''. У каснијим историјским изворима, provincia Belegezita помиње се у уговору Византије са Венецијом из 1199. године и у једној географској књизи из XIII века.