После свих великих грехова „равногорског покрета”, као органског продужетка политике рата и ратних несрећа, он нам као велику утеху у великој несрећи нуди за наш будући народни живот – демократију. То значи да је цео свет, па и наш народ са њим, прошао кроз воденицу уништења да би га стари жрвњеви демократских изанђалих заблуда, лажи и подвала поново млели.? То значи да сутра, ако и кад испливамо из овог мора крви, поново имају да нас докопају вампири корупције, друштвене неправде, бездушне експлоатације, пљачке, лоповлука, протекције, политичкопартијског неморала и других многих зала. То
значи да опет партија са свим својим неситим изелиштвом треба да најаше државу, да најгори владају најбољима, да суверено загосподаре политика подвале, шићара, „пакла и полића”, да нам туђински капитализам разједе и поједе земљу, да „народни” посланици, тј. народни мучитељи, крвопије и изелице, почну са теревенкама, гозбама, продајом на добош народне имовине разним белосветским експлоататорима, да нерад и блуд буду подигнути на највећу висину. То значи да поново дођу на владу они који су ову земљу у црно завили. То значи: све по староме, „демократија”

Но равногорци не знају да се сат може назад вратити, али историја не.
Њихова политичка мудрост и памет не виде да је овај рат велика светска
револуција. Стари свет навика, идеја, изанђалих политичких назора неповратно одлази. Одлази неповратно и идол демократија. Та матора грешница, демократија, која је европско друштво својим безбројним пороцима потпуно разгубала, нема више заводљивих чари ни за кога. Њеном је заводништву одзвонило. Њу секу њени властити пороци. Најљући противник је баш њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо, то је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели. Најмање, пак, они који су за стварне народне слободе. Демократија је значила
ропство, ропство економско, ропство социјално, ропство политичко, ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство.