У малој, сиротињској, још сасвим несрушеној кућици испред школе нема више ни Душана Вујановића. Све пусто и замрло – буја само трњак и шбун зове испред куће из којег је скривен, два дана и двије ноћи гледао звјерску усташку оргију, гледао како му кољу мајку, пет сестара, супругу и синчића који је на свијет дошао само који сат прије него што је осјетио усташку мржњу и брид ножа...
Од Челебића у претежно српским селима крајем Ливањског поља, подно Динаре, Сајковићу, Губину, Прову и Чапразлијама (а ништа боље, изгледа, није ни у Бојмунтима, Радановцима, Врбици и Богдашима на другој страни према Црном Лугу и Босанском Грахову), потпуна пустош. Око излоканог, неасвалтираног пута, без иједног путоказа или било каквог знака, сабласно штрче скелети кућа у запуштеним воћњацима, на подивљалим и зараслим имањима. Одатле су и птице одселиле…
У Сајковићу усахла легенда о Цвију Пајчину, легендарном непокорнику и бунџији, који је овдје први дигао главу и оружје против усташких крволока и међу првима у Европи 1941. године заратио са фашизмом.
У Губину више нема вјечите губитнице Саве Петровић, сићушне и крхке старице којој је у паклу јаме Равни Долац на Динари остало двоје нејаке дјеце, а она потом, након мјесец и по дана проведених на дну безданице дубоке готово педесет метара, међу 204 леша, родила двојке, сина и ћерку, које је, нажалост, касније ипак помео вихор рата...
Ни у Чапразлијама више не самује Госпава Бошковић, која је као и Сава, такође била у другом стању и пошто су је извадили из јаме Равни долац родила здраво дијете – и она вјечно починула негдје у избјеглиштву, далеко од Чапразлија и Динаре.
А да су и Срби ту некада живјели, и у Доњим и Горњим Рујанима сада свједоче само до темеља разорене зидине њихових лијепих камених кула. У недавном рату све спржено, чак и црква у Доњим Рујанима и споменици на гробљу око ње. У близини цркве, на избетонираном и уређеном постољу поред пута, изложен је уништени тенк Т-84, некада моћно оруђе и понос Југословенске народне армије, а недалеко одатле и један оклопни транспортер – и то неки усташки пркос и доказ побједе над „србо-четницима...”
У Лиштанима, Оџаку, Ћајићу, Прологу, Грборезима, Коморанима, Губеру Малом и Великом и Раповинама, нове хрватске куће заклањају гдјекоју зидину некадашњих српских кућа, али и ту више кућа него народа. Ту се још негдје вије Божана-Боја Радета, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме на Динари.
У Прологу, од споменика подигнутог на стратишту на којем је побијено више од пет стотина Срба, зрелих мушкараца, остало само неколико крша од ограде, а на мјесту гдје је била капија подигнут споменик неком усташком бојовнику који је погинуо у јесен 1992. године.
На излазу из Ливна према Дувну ређају се Жабљак, Дринова Међа, Стурба, па Поток, Смрчани, Главице, Лопатинац, Подхум, Вржерала, Подградина, Миши и Голињево, родно мјесто гласовитог Србина, великог хуманисте и пјесника Јована Сундечића, које је остало голо од Срба још у љето 1941. године када из овог села од 256 житеља српске националности није утекло ока за свједока. Ништа боље нијесу прошли ни Срби из сусједних Смрчана и Потока у ливањској или оближњих Присоја и Врила са подручја општине Дувно.
Од свега што сам видио и доживио овог мучног новембарског дана 2007. године у Ливну и околини, најљепше је било сунце које се у неко доба с муком пробило кроз облаке и маглине, али ни оно није растјерало сумор и мучно сазнања да је овдје досљедно и до краја спроведен и остварен паклени наум Анта Павелића из 1941. године да се од 1.885.943 Срба са простора Хрватске и Босне и Херцеговине, односно његове „свете”, монструозне, квислиншке државне творевине зване Ендехазија, једна трећина прогна, једна покрсти, а остали побију…
Оно што његовим највјернијим следбеницима није тада пошло за руком, овдје су остварили њихови вјерни и одани потомци деведесетих година прошлог вијека. Не зна се, нажалост, поуздано колико је овог пута било српских жртава (подаци се крећу од 50 до 107), али је непобитно да насљедници усташа, по безумној мржњи према свему што је српско, по жељи да их искоријене и затру им траг, по звјерствима која су примјењивали и бездушности коју су испољавали, нијесу заостали за прецима. Разлика је само у броју жртава, јер Срби овог пута нијесу сједјели скрштениох руку нити су на клање одлазили као овце…
Док сам с горким и мучним утиском одмицао према Дувну, Посушју, Широком Бријегу, Мостару, Стоцу и даље према Билећи, Никшићу и Подгорици, увидио сам да се поново морам вратити Ливну и довршити и употпунити причу о усташким злочинима на овом простору – и ону давнашњу из 1941. године, започету у претходним издањима књиге „Огњена Марија Ливањска” и ову нову коју су злотвори исписали српском крвљу педесет година касније. Јер, и даље непоправљиво вјерујем да је најопасније заборављено зло.
Кад се у љето 1991. године појавило прво издање ове књиге, било је, чак и међу страдалницима, приговора, сумњичења и двоумица да ли су ова враћања у прошлост, подсјећања на усташке злочине послије толико година задоцњела, да ли је то уопште потребно – чему повређивање старих рана и раскопавање затрављених гробова.
И тада, а поготову данас, након још шеснаест година истраживања и провјера, након много нових детаља и сазнања, након свега онога што се у међувремену десило, првенствено у Ливну и околини, поновљених стравичних злочина и страдања српског народа у тим крајевима, кад се тако крваво потврдило да усташка, павелићевска геноцидна и фашизоидна идеологија није мртва - у потпуности сам увјерен да ће ново, знатно дорађено и допуњено издање ове књиге бити и нова, много гласнија опомена да је највеће зло оно које се заборави и заташка, јер тада увијек може и да се понови.
Будо Симоновић, 2007
http://www.jadovno.com/ognjena-marija-livanjska/articles/u-livnu-shesnaest-godina-kasnie-2517.html