Замислите, Ви, једну ствар, комадант војске у бици под шатором. Ваљда у харему?! Замислите Ви такву глупост, да се то протури, па се то прихвати здраво за готово. То је било једно морално уздигнуће србског народа, па је то морало упрљати неким. Па онда прве хронике, први помени, и код нас и на страни говоре о победи. И тек од 16 века, када смо ми били под окупацијом, а када је на оптужбе Грка била укинута чак и Србска патријаршија, јер су Грци алармирали турке, да је патријаршија легло антитурске делатности, и Турци нам укину патријаршију и нисмо више имали ништа.

Онда су заменили ту тезу о Косовском боју, онда су заменили назив ћирилица и глагољица. До 16 века глагољица се зове ћирилица, а то што се после звала ћирилица се звала србица. У 16 веку се мења, србица се назива ћирилица, а ћирилица глагољица. У16 веку долази до тих огромних фалсификата и подметања, када Србије није било. Кад су Турци видели да су преварени од стране грка, онда је сулејман величанствени вратио Србима Патријаршију. Вратио нама је турски султан, Патријаршију, коју су нам укинули наши хришћани, православци, и то немојте да испустите из вида.Два се царства никад не могу имати, Ако једно хоћеш друго мораш дати, К’о две разне птице у гнезду једноме, Једна се осећа на огњишту своме, А друга је туђин у нашем оделу – Ти сазнаде ово и јави на делу, Лазаре, војниче царства Христовога, Прослављен од Бога, јер умре за Бога. Два се духа боре у човеку сваком, Један је узвишен а други је лаком, Један к земљи вуче, други небу жели, И тако се човек на два царства дели – На страдање пође к’о дух бестелесни Ти дух свлада земни, пригрли небесни Лазаре, витеже царске бесмртности, Што дух лаком баци рад духа милости. Две се војске бију на Косову Пољу, Једна небо иште, друга земљу бољу, За варљиве очи победиће друга – Победилац друга, а прва јој слуга! Ал´ очи вечности друкчији суд дају,

Пораз војске неба у вечноме сјају, Ти зна ову тајну и исход јој виде, Зато сад ликујеш, а други се стиде. Лазаре бесмртни, савести свом роду, Сад си цар на небу, некад кнез народу, Ти си савест србска што на небу блиста, Што никад за земљу не издаде Христа, Блистај царе Лазо, у царству небеском, Светли своме роду на путу му тесном! Буди наук роду кад га сумња тлачи – Од два духа увек Христов дух је јачи, Од два царства увек Христово је боље, То нас учи Лазар и Косово Поље. Тестамент кнеза Лазара Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент Кнеза Лазара, последњег господара самосталне државе србске, у часу кад ће сила отоманска разбити србство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијег од свих господара србских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања омер – пашина. Кнез Лазар је умро као светац, Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт.

После косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, другачије речено: царство небеско изнад царства земаљског. Тај Кнежев тестамент, тај високи моменат, зенит наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обилићу — дао се осетити у тестаменту Владике Рада. Кнез Лазар је рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, двадесетак километара југоисточно од Приштине, у источном делу србске области Косова и Метохије. Пуно име кнеза Лазара је – Стефан Лазар Хребељановић. Стефан – по краљу Стефану Дечанском за време чије владавине је Лазар рођен, и Хребељановић по оцу који се звао Прибац Хребељан. Лазарев отац је био знаменити великаш међу србском властелом па га је краљ Стефан Дечански поставио за управника (логотета) утврђеног средњевековног града Новог Брда, рударског насеља и важног привредног центра у ондашњој српској држави. Прибац је имао две кћери и једног сина. Удајом кћери стекао је јаке везе међу ондашњим племством. Старију, Драгињу, удао је за војсковођу Мусу, господара горњег и средњег Ибра који је столовао у утврђеном граду Звечану.

Драгиња и Муса родили су синове Стефана и Лазара, из народних песама познати као Браћа Мусићи. По смрти свога мужа, Драгиња се, као и многе косовске удовице, замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима подигла је манастир Пресвете Богородице ког Брвеника, где је и сахрањена. Млађа Лазарева сестра би удата за великог жупана и војводу хвостанског Алтомана, господара области Хвосна, Пећи и Дечана. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који као царски сродник и унук деспота Иваниша би сахрањен у цркви манастира Дечана. Посебну пажњу Прибац Хребељан је посветио подизању и васпитавању свога сина јединца Лазара. У хришћанској духовној питомини немањићке српске државе, у којој су ударени темељи србског породичног и домаћинског живота, растао је и јачао духом мали Лазар, који је по природи био вредан, скроман, побожан, честите и милостиве душе. Од својих родитеља, нарочито од своје мајке, васпитаван је у православној хришћанској вери и побожности, као што су васпитавана сва деца у тадашњој Србији.

Са материним млеком, задојен је љубављу према својој цркви и према отаџбини. Чисте нарави, бистрога ума, храброг и племенитог срца, он мимо својих вршњака напредоваше у сваком добру и мудрости на радост својих родитеља и свих који га познаваху. Због своје даровитости, би запажен од царских људи који трговачким и другим пословима долажаху у Ново Брдо, и ови известише Цара Душана о даровитом сину управника Новог Брда. Тако Лазар стече царску благонаклоност. Убрзо би узет на царски двор у Скопљу, где започе постепено улазити у државне послове.

Ovi podaci možu da se nadju u arhivu Uzbekistana kao i mnogo drugog vezanog za kosovsku bitku.///

Dobro kažeš. Podaci o Srpskoj istoriji se mogu naći svuda samo u Srbiji ne. Normalno kad je iz Srbije izneto 11 zeleznickih vagona arhive, samo u jednom zamahu, da ne sabiramo dalje a 2x toliko spaljeno u ratovima.

Jeste da je tema stara ali je vezana za nas i danasnje vreme.

Na Balkanu ništa novo. Cilj je isti a metoda satiranja Srbije prilagodjena XXI veku.

Cinjenica je da su nas lagali, generacije su lagali kad je istorija, proslost, Srbije u pitanju.
Mi, koji to sad znamo, moramo svojoj deci objasniti kako, zašto i pribliziti im proslost na pravi način. Jer, samo ako znamo istinu iz proslosti možemo graditi buducnost na tim temeljima.

Mene zanima mnogo toga.
1. Ako su Srbi živeli u Dusanovoj Srbiji ciji je glavni grad bio Skolnje kako to da su Turci uspeli da na danasnju teritoriju Albanije nasele toliko arnauta i potisnu Srpsko stanovnistvo iz tih krajeva (ono o siptariziranju Srba mi je poznato)?

2. Ako je Skoplje bilo glavni grad Srbije otkud onda tu Makedonci, kad su predhodno bili Srbi?

3. Kako to sa se ime Raske zamenilo za Turski Sandzak, zar su Turci iz Raske potisnuli Srbe i ostavili svoje janjicare?

4. Da li je Uticaj žene u to doba zaista bio velik u Srbiji? Izgleda da Milicin jeste.