Priznajem tek sada sam pocela da čitam Olgu Pjanovic-Lukovic sistematicnije i nadjoh kod nje citat ovog francuskog istoricara, lingviste i sanskritologa, koji je ona nazvala pesmom u prozi i koji je i mene veoma dirnuo.
Dakle Olga Pjanovic i Adolphe Pictet.

'Истраживачки рад Адолфа Пиктеа (Adolphe Pictet) узбуђује сигурно и најхладније научнике, јер је аутор пун стваралачког жара и одушевљења. Да би написао своје дело, он је после успеха с његовим првим издањем, простудирао све специјалне студије, да би усавршио и употпунио друго, које носи наслов „Индо - Европско порекло, или првобитни Аријевци; Есеј лингвистичке палеонтологије.”11
Његово дело је изишло у два тома и оно може да буде од користи сваком озбиљном истраживаоцу: лингвисти, филологу, митологу, историчару, етнографу, па и археологу. Потпуно непристрасан у свом раду, он је у параграфу 2. првог тома споменуо нешто, што - на жалост - због преране смрти није могао да разради и приведе крају. Та напомена односи се и на словенске језике:

„... који су могли (тј. словенски језици), да који пут сачувају првобитнe елементе и коренске речи, које су свуда другде ишчезле... ”
„... Није тако с већином наших европских израза, често изобличених,
или комбинованих на такав начин, да је немогуће реституисати их... ”

На основу онога, што је сам Пикте писао у предговору, имамо разлога да верујемо, да се он при свом раду служио неким лексиконом српског језика, међутим, не познавајући сам језик. С друге стране,
уверени смо, да је овај научник дуже поживео, он би, ношен жарком и искреном жељом да пронађе ведски народ, успео да га открије. Но радије, пустимо самога Пиктеа да говори њему својственим
начином.

Упркос целом једном столећу, које дели Пиктеа од нас, немогуће је не осетити његову истраживачку жеђ и не доживети његову унутрашњу радост, коју му је причињавало свако ново откриће и објашњење и сваки нови корак у непознато. Ево, шта Пикте пише готово у песничком
заносу:

„У давно време, које је претходило било каквом историјском сведочанству, у време које се губи у тами прошлости, једна раса... постепено је расла у првобитној колевци, где се припремала за своју сјајну будућност. Надарена даровима мудрости, у срцу грандиозне, али строге природе, која је давала своја богатства, но не расипајући их, та раса је била од почетка позвана, да радом победи материјалне услове у циљу сигурног опстанка... Отуда рани развитак мисаоног живота и стваралачке енергије; затим, несумњиво, када су почетне тешкоће биле савладане, дошло је до мирног благостања у оквиру патријархалног уређења.Растући бројем и напредујући, та бујна раса је изграђивала као моћно средство развитка свој језик - диван по свом богатству, својој снази, својој хармонији и по савршенству својих форми; језик, кроз који су спонтано избијале све њене импресије, њени благи осећаји, њена наивна дивљења, али исто тако и њен елан ка једном вишем свету, био је то језик пун слика и интуитивних идеја, који је носио у заметку сва будућа богатства величанственог
процвата најузвишеније поезије, као и најдубљих мисли. Најпре један и
истородан, пошто је већ постигао висок ступањ савршенства, тај језик је тоm првобитном народу служио као заједнички орган све дотле, док није изишао из граница своје родне груде. Стални и брзи пораст житеља морао је да доведе до постепених и све даљих сеоба. Од тада - због одвајања на различита племена, због све мањих међусобних веза, због промена у начину живота, дошло је до стварања - на заједничкој основи - извесног броја дијалеката, који су наставилида се развијају, но не одвајајући се још од почетног стабла. У исто време,првобитни расни карактер се мењао према приликама, створивши нова народнасвојства...
Колико векова је требало, док се није завршила ова прва фаза мирне
еволуције? Једва да се у овом погледу може направити нека претпоставка. Оно што је сигурно, то је, да ми већ почетком историјског времена налазимо овај првобитни народ расут на огромном простору и издељен на велики број различитих народности, од којих је највећи број заборавио на своје порекло... Треба, дакле,
да се задовољимо неопорецивом чињеницом, да је тај разлаз већ био остварен више од две хиљаде година пре Христа, јер... већ у то доба... та раса је пружала
своје гране све до Индије, па до крајњих граница западне Европе, формирајући - од једног краја до другог - низ народа исте крви, који се међутим више нису препознавали као браћа, а нису се више ни разумевали.
... Компаративна лингвистика је управо објаснила ове опскурне проблеме, бацивши на њих неочекивано светло. Помоћу тог моћног истраживачког оруђа, доказано је неопорецивом очигледношћу, да је порекло толиких расутих народа
заједничко... Међутим, недостајао је још као центар за везу, један језик, ближи првобитном извору, који је као такав боље сачувао првобитну чистоту. Тај језик је нађен у санскриту... и зенду... Њихова привидна, или стварна размимоилажења била су сведена на истинске узроке, на промене, на губитке изазване временом и непрекидном потребом, да се надокнаде изгубљене форме... Коренски афинитет свих индо - европских језика неизоставно води до тога, да их све посматрамо као произишле из једног, јединог почетног језика мајке, јер никаква друга хипотеза
не би могла да објасни блиске везе које их међусобно спајају. Дакле, како нам један језик увек намеће помисао и на народ који њиме говори, произлази, да све индоевропске нације потичу од једног јединог стабла... Отуда са сигурношћу можемо да закључимо да је постојао један преисторијски период... у свом почетку чист од сваке мешавине, довољно бројан, да буде подлога мноштва људи, који су из њега произишли и довољно надарен, да би створио можда најлепши језик света... Тај НАРОД, КОЈИ НЕ ПОЗНАЈЕ НИ ЈЕДНА ТРАДИЦИЈА АЛИ ЧИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ОБЕЛОДАНИЛА ФИЛОЛОШКА НАУКА, ЖЕЛИМО ДА УЗМЕМО ЗА ПРЕДМЕТ СВОЈЕ СТУДИЈЕ.. јер само та чињеница ствара низ занимљивих питања; наша је радозналост у вези с тим проблемом тако силно уздрмана, радозналост у односу НА ТАЈ ПРВОБИТНИ НАРОД ЧИЈИ СМО
ПОТОМЦИ МИ СВИ, МИ ДРУГИ ЕВРОПЉАНИ, ДА ЖЕЛИМО ТАКО
НЕОДОЉИВО ДА ЗНАМО, КОЈИ ЈЕ ТО НАРОД БИО, ТЕ БИСМО БИЛИ
ВРЛО НЕЗАДОВОЉНИ, ДА НАУКА ОСТАНЕ НЕМА У ТОМЕ ПОГЛЕДУ...”

Nажалост, упркос толиком напретку на свим пољима од Пиктеових дана па до нашег доба, видели смо већ, наука је у овом погледу остала нема. Глас појединаца, који су до истине дошли и о њој писали, остао је глас вапијућег у пустињи. Готово би се могло помислити да се ради о конспирацији великих размера, створеној зато, да се реч истине заувек закопа.'