Svedočanstvo Serdje Poljaka o Jadovnom
(Babac M. Pavle, „Velebitsko Podgorje 1941- 1945”,
Beograd 1965/83, str. 22-27).


O Jadovinskom logoru na Velebitu i stradanju u Jadovinskim jamama postoji živo svedočenje preživelog Srbina Serdje Poljaka, iz Šibuljine (Tribanj) kod Karlobaga, koji je sa drugim Srbima iz istog sela bio odveden u logor na Jadovno i bačen u jednu od jama, ali je na čudan način ostao živ, spasao se noċu iz jame i pobegao. Kasnije je otišao u partizane i poginuo 1942. godine. O njemu piše i njegovo svedočenje o Jadovnu prepričava Pavle Babac u knjizi „Velebitsko podgorje 1941-45”:
„Logor kod sela Jadovna i put do gubilišta u kraškoj jami opisao je očevidac Serdjo Poljak, koji je u drugoj grupi Šibuljčana iz Karlobaga doveden neposredno na Jadovno, a zatim, nakon nekoliko dana, odveden na streljanje u krašku jamu iz koje je, iako teško ranjen, uspeo da se spase pukim slučajem... 22. aprila (1941.), oko 8 časova ujutru, stigoše iz Kruščice isti naoružani pozivari (ustaše) po drugu grupu (Srba iz Šibuljine), koja je ovog puta bila nešto veċa. Ta druga grupa, u kojoj su se nalazili Babac Vladimir, Lukiċ Dragan, Lukiċ Marko, Poljak Nikola, Poljak Serdjo i Poljak Stevan, krenula je iz Šibuljine preko Kruščice za Karlobag. Iz Karlobaga su pješice oterani preko Baške Oštarije i preko grebena Metle u Jadovno... 22. aprila prije podne nalazili su se u pokretu, pješice na putu iz Karlobaga prema Baškim Oštarijama. Vezani žicom po dvojica, išli su lagano, u prvom redu Serdjo sa Draganom, iza njih Nikola sa Stevanom, a na začelju Marko sa Vladimirom. Njih je pratilo osam naoružanih ustaša... Nebo je bilo oblačno, počela je padati sitna kiša... Prošlo je podne. Kiša je prestala... Išli su pravo, uzdignute glave, mirno i ponosno, potpuno uvjereni da su nevini, i da su pravda i Bog na njihovoj strani. Starina Vlidimir Babac, poznat po svojoj prirodnoj inteligenciji, veoma načitan i duhovit čovjek, poneo je toga dana sa sobom knjižicu Svetog Pisma...
Dan se počeo gasiti ... Spuštao se mrak... Hodanje je postalo znatno teže. Spuštajuċi se niz padine grebena Metle videli su prva svetla u kuċama obližnjeg sela. Videlo se po držanju njihovih pratilaca da ċe uskoro biti kraj njihovom putu. Posrċuċi, vezanih ruku, po mraku i neravnoj kamenitoj stazi u pravcu osvetljenih kuċa, prilazili su sve bliže i napokon stigoše u Jadovno.
Odmah pri ulazu u logor, zaustaviše ih pored stražare gde su obavljene kratke službene formalnosti između provodnika i logorskih stražara. Za to vreme skidoše im uže sa ruku. Držeċi u rukama male fenjere, naoružane ustaše ih odvedoše desetak metara dalje, do jedne gomile ljudi koja je ležala na zemlji...
U logoru je bilo preko hiljadu ljudi, na relativno maloj i neravnoj kraškoj ledini sa mnoštvom kolibica od suvog granja. Prostor nije bio duži od pedesetak metara, a širina ne veċa od dvadeset pet metara. Ceo ovaj prostor bio je ogradjen gustom bodljikavom žicom u tri reda, visine četiri metra. Oko žice nalazile su se jake ustaške straže, kao i u dubinu od oko jednog kilometra, tako da niti je ko mogao logoru priċi niti je iko mogao iz logora pobjeċi. Naši Šibuljčani uzalud su pokušavali da pronadju svoje zemljake, zarobljenike iz prve grupe. U tome su ih sprečile ustaše, naredivši im da uzmu alat i izravnaju kraške vrtače po logoru. U toku dana, i ovde kao i u Gospiċkoj kaznioni, često se čula vika ustaša i brujanje kamiona koji su dovozili nove žrtve.
Serdjo je neprestano mislio kako da se izvuče iz ove veoma teške situacije, oseċajuci instinktivno da mu je život u opasnosti. Prva misao koja mu je pala na um bila je da podmetne desnu ruku kada ih ustaše budu vezivale žicom. Serdjo na desnoj ruci nije imao šaku, jer mu je istu pre nekoliko godina, prilikom ribarenja, mina raznijela. Ako mu to podje za rukom, u slučaju opasnosti, ruku ċe moċi lako izvuċi iz žice, a onda pokušati pobjeċi...
Iz razmišljanja o tome kako da pobegne, trgli su ga mitraljeski rafali koji su se čuli iz daljine, sa severne strane ne logora. Neki ljudi pored njega rekoše da je tamo ustaško vojno strelište gde se vrše školska gadjanja. Mitraljezi su štektali sa kraċim razmacima, skoro celog dana. Kakva su to gadjanja, čudio se Serdjo i nije nikako mogao to da shvati?
Oko podne su ih pustili na miru. Bez hrane, okupljeni Šibuljčani su se čudili da ovde još nisu zatekli četvoricu svojih zemljaka iz prve grupe. Sjedeli su na zemlji, oko jedne vrtače i šapatom ponavljali isto pitanje, kuda ċe ih odvesti, i kuda to odvode vezane ljude. Poslije podne, gladni i žedni, nastavili su da rade isti posao sve do mraka. Tada je prestalo ono podmuklo štektanje mitraljeza. Naišla je noċ, noċ koja ċe u njihovim životima biti poslednja.
Svakog dana u ovaj logor (na Jadovnu) iz Gospiċa i sa raznih drugih strana pristizalo je oko 1000 ljudi. Toliko ih dnevno nije moglo biti likvidirano, pa je ljudi uvijek nešto preticalo. No ipak, i naši Šibuljčani ubrzo došli na red, među prvima, u zoru iduċeg dana. I ovde se sve obavljalo u žurbi. Prije nego su stigli prvi kamioni sa zatvorenicima iz Gospiċa trebalo je osloboditi skučeni prostor u logoru za prijem novih žrtava. Pozvaše ih i povezaše žicom.
Povezali su iz žicom baš onako kako je Serdjo želeo. Otvoriše velika vrata i povedoše kamenim putem u pravcu zapada, uz jednu malu pošumljenu glavicu u sjevernom podnožju Velebita.
Posle jednog sata hoda, prije nego ċe izbiti na vrh brežuljka, narediše im stražari da stanu. Odma zatim ustaše izbrojaše jedno pedesetak ljudi, među kojima i naše Šibuljčane, pa ih povedoše napred, niz glavicu, ka jednoj uskoj dolini. Tu je stajala jedna grupa ustaša, nedaleko od njih jedan poljski šator, a ispred njega jedan sto sa nekoliko stolica. Dok su prilazili, pratioci im rekoše: ”Tamo ċe biti pozvani i razvrstani za radove„. Jedan od ustaša dodade: ”Sada ċe dobiti ručak„.
Vezani i prestrašeni ljudi udjoše u krug koji su napravile, šmajserima naoružane, ustaše. Primetiše i četiri mitraljeza postavljena u pravcu preko jaruge, koju ċe neki primetiti tek pred sam kraj. Pridje im ustaški oficir Rude Ric, bivši učitelj: ”Ajte naprijed, brže, brže!„ i povede ih naprijed do uzdignutog uzanog kamenitog platoa. Prodjoše pored mitraljeza, i tada im ustaški oficir reče:”Mi ovdje spremamo vježbe u streljbi, a vi ċe te nam pomoċi tamo preko jaruge da postavljate školske mete. Ajte brže!„ Tako ih je doveo do samog zida i kraja provalije iznad kraške jame.
Oficir se odmakao nekoliko koraka, a u tom trenutku zaštektaše mitraljezi, nastade jauk, šiknula je krv. Ljudi padahu kao pokošeno snoplje. Ustaše naoružane šmajserima, koje su stajale sa strane, stadoše ubijati nedotučene žrtve i gurati ih nogama sa platoa u jarugu.
Serdjo Poljak, čim je čuo mitraljesku paljbu, nije gubio vreme, niti dao da mu pridju ubice. Pošto se brzo oslobodio žice, sam je trkom skočio u jamu. Nije dugo padao jer se ubrzo zadržao na jednoj zaglavljenoj gomili leševa i odmah priljubio uz jedno ispupčenje u zidu, obamro od straha. Primetio je krv na levoj ruci, iznad šake. Bio je pogodjen jednim mitraljeskim zrnom. Slušao je podmuklu mitraljesku paljbu i jauke žrtava. Zatim se onesvestio.
Kada je i poslednja grupa bila likvidirana, veče je i mrak je pao. Serdjo se osvestio od tišine koja je nastala, a reklo bi se prije od jakih bolova koje je tek sada počeo osjeċati. Kroz bol tek osjeti da je živ i stade pokušavati da se iz jame izvuče na površinu. Jako ga je bolela ranjena ruka, a na drugoj nije imao šaku, no ipak, malo po malo počeo se uspinjati, ali oprezno, bojeċi se da ga neko ne ubije. Kada je došao skoro do vrha, pritajio se neko vreme, osluškujuċi. Nikoga nije bilo i on izaša onu zaravan odakle se sam bacio.
Krenuo je prema grebenu Metle planine... Pocepao je košulju i previo ranu... Išao je severnim padinama Velebita, prolazeċi ispod Golog vrha i Visočice prema Rujnu...
Sutradan, skoro pred podne, stigao je na Rujno i zatekao svog starog oca ispred stana. Pao mu je u zagrljaj, nem od tuge, umora i bola...
Tako je Serdjo stao i dalje živi svjedok ustaških zločina i saučesništva italijanskih vojnih vlasti. Serdjo je u Kotarima našao sigurno sklonište, odakle je uskoro otišao u partizane”.