Forums : Istorija

Comment
Срби муслимани
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:53 PM
Срби подељени државама и вера

У писмима Петра Петровића Његоша, налазе се и она одашиљана скадарском везиру Осман Масхар–паши Скопљаку, ''једноплеменику различита исповеданија... једне крви''. Његош је подсећао Скопљака да су им породице из истог српског завичаја - Скопљакова од Бугојна, а Његошева од Зенице. Осман Масхар–пашу су ове речи, мада је био охол, дотакле. Био је разапет, како то народ каже, између корена своје нације и својих обавеза непријатељској Турској, у чијој државној структури је био великодостојник. Паша, о својим мукама, није оставио писмена трага, али ће се пашин унук Омер–бег Сулејманпашић-Деспотовић, с великом групом младића из угледних муслиманских породица, крајем деветнаестог столећа, окренути своме роду и најумилније му певати. Омер–бег ће уздизати српску крсну славу, род и српско име, уверен да је доживео срећне дане, о којима је, његовом деди Осману Масхару, писао умни Његош:

''Ја бих рад (обавештава и јадикује о тим данима Његош) да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својих споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезова нашег народа''.[1]
Стихови Омер-бега у песми Лети пјесмо су треперили овом изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:

''Желиш видјет љутог лава,
за слободу што се бори,
ти полети, пјесмо моја,
оној малој Црној Гори.

Под Ловћеном на камену
Наћеш тамо оног лава,
Што слободи крчи пута
Оштрим мачем и гуслама.

Понеси му поздрав вјерни
Зарад среће братског гледа,
Крв нас веже, а не д'јели
Вјера Христа, Мухамеда''.[2]

Други велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ''Босанској вили'', Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898. и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:

''... Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш – еј судбино клета –
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш – ах злаћани санци –
Да се Призрен с Авалом пољуби?!
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:53 PM
Овакво одушевљење за ''грљење браће превеселе'', браће хришћана и муслимана, налазимо у прозним и епским делима Срба од 15. столећа. У њима, видимо да су српски државници и војсковође оба исповеданија били разапињани између жеље да обнове царство Немањића и закључка да су се томе, судбоносно, испречиле освајачке силе Азије и Европе. Зато су се колебали и сврставали под један, други или трећи барјак – верујући да је избор врсте барјака Божија воља, или изнуда историјског тренутка - надмоћи државе под крстом или државе под полумесецом. Српску државу су, једнако, сатирали и Турци и Европљани. То је искусио Ђурађ Црнојевић, који је, у намери да очува остатке српске државе у Зети, отпутовао у Млетке и тражио помоћ, а кад је тамо наишао на непријатељско држање, вратио се у Зету и склонио се у Турску. ''Ђурађ се у избеглиштву уверио да је Млетачка Република имала исте циљеве као и Турска – освојити што више српских земаља. Млечани су своје војне експедиције усмеравали према Зети, док је она била у саставу Србије Стефана Лазаревића и сестрића му Ђурђа Бранковића. Користили су сваки турски напад на Србију да би окупирали зетске поседе на морској обали. У ту сврху, дужд је чинио све да Зету ослаби изнутра. Покушавао је да изазове династичке борбе међу Црнојевићима. Против Стефана Црнојевића је подстицао његову браћу и издашно их помагао новцем, робом и оружјем. Забележено је да су Млечићи успели против Стефана дигнути и једно племе с обала Скадарског језера''.[3]

У оваквом окружењу, Срби су, без обзира на верску припадност, били приморани да служе Турској или некој од европских држава. А те државе су, следећи свеприсутну идеју увећања територије, сурово уклањале препреке на том путу. Ништа им није било свето, као што се то види на овом примеру Млетачке Републике. Она ломи хришћанску Србију, на исти начин како то чини и исламска Турска. Државном интересу се све подређивало. У Турској, и животи султанових синова. Ништа није смело реметити снажење и ширење државе. К том циљу, моћни Сулејман је наредио да му убију сина Мустафу, који је и умно и телесно био испред остале браће по оцу, а извесно време пре тога, убио је и сина Ибрахима. Овако су то забележили историчари:
''Цару су разапели чадор, огроман као двор, подељен преградама од свиле на неколико одаја. 'Био је то октобар 1553, кад је Сулејман позвао сина да га посети. Тако је некад довео на вечеру и миљеника Ибрахима...' Сав у тешкој златној одећи, више налик на мумију него било кад раније, цар је непомично седео под чадором и кроз завесу, довољно провидну, зурио у другу одају, која је још била празна. У једном тренутку, напољу је завладала тишина, и у одају је, без пратње, ушао Мустафа, његов син, сав у белој одећи, леп као јунак из приче, и зачуђен застао што никог нема у полутамној просторији. А онда је Сулејман видео како из углова искачу мутавци, огромни и црни, и бацају се на Мустафу да га задаве. Док је трајало рвање, султан је приметио да га је син запазио кроз завесу и, зајаукавши да му помогне, последњом снагом збацио са себе џинове. Принцу је тада пришао с леђа дворанин Зал Махмуд-паша, потоњи везир и зет царске куће, и набацио му гајтан око врата. За то време, цар се није ни померио''.[4]

Кад имамо у виду овакво султаново жртвовање сопственог сина за интерес државе, постаје јасно зашто је Осман Масхар–паша Скопљак био принуђен да не спомиње своје српско порекло у преписци с Његошем. А да је о српству бринуо и говорио у кругу породице и са својим блиским пријатељима – Србима муслиманима, види се у списима његовог унука Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Омер-бег је, кад је минула опасност од страшне казне турских власти – крајем деветнаестог столећа, предао Богдану Милановићу Крајишнику родослов Сулејманпашића. Крајишник је то објавио у часопису Голубу, у Сомбору, 1. октобра 1899. године. Родоначелник ове угледне муслиманске породице у Босни био је, нико други, него српски племић, с титулом деспота – Михајло. Прешао је у муслиманску веру у време Мехмеда Другог и узео име Али-паша. Руски конзул у Сарајеву Александар Ф. Гиљфердинг је истраживао порекло Сулејманпашића Скопљака и дошао до податка да им је родоначелник Михајло био Јаблановић. То је племићка породица, за коју неки историчари тврде да су се из ње издвојили Котроманићи.[5]

Скопљаци су, мада племенитог српског рода, гласили као одани турски државници и војсковође. Били су принуђени на предузећа против српских националних интереса, али је сигурно, да то нису чинили мирне савести. Посебно не у првој половини деветнаестог столећа, кад су муслимани Босне и Херцеговине подигли буну против турске окупације. Вођа српског муслиманског устанка био је Хусеин – бег Градашчевић. Уз њега су пристали чланови многих племићких породица и отворено су позивали Србе муслимане да се освете Турцима за српски пораз на Косову пољу 1389. године. Устаници су кренули с војском из Сарајева према Травнику 1831. године, а супроставила им се турска војска на челу са Сулејманпашићима Скопљацима: Мустај–пашом и Осман–алајбегом. Надомак Травника, две војске су се жестоко потукле. Победила је војска Срба муслимана, а Скопљаци су се спасили бекством у Дувно. Хусеин - бег Градашчевић је војевао против Турака десетак година. Једном приликом је продро у Србију и победио је турску војску и на Косову. Но, 1851. године је турска војска, састављена од Арнаута, на челу с Омер-пашом Латасом (потурченим Србином из Лике) упала у Босну и угушила устанак босанско-херцеговачких Срба муслимана. Без обзира што су присталице капетана Градашчевића биле привржене исламској религији и противиле се султановим реформама о проширењу права хришћанима, њихов покрет је имао српско национално обележје – борбу против окупатора из Азије, ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији. Ту српску свест код муслиманских устаника, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби муслимани певали:

''Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на пољу Косову
Ил' изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно''.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:54 PM
Побуна муслимана против турске власти у Босни и Херцеговини под воћством Хусеин-бега Градашчевића (Змаја од Босне) није била усамљена. Против Турака је подигао муслимане Херцеговине Али-паша Сточевић Ризванбеговић 1849. године. Да је његова побуна имала чисто српске побуде, говоре чињенице да је он био велики пријатељ Петра Петровића Његоша и да је на устанак позивао и Србе хришћане - православне и католике. И ову буну, као и ону Градашчевићеву, угушиће Омер-паша Латас.[6]

За оно време тешког средњевековног наслеђа у Босни и Херцеговини, с необразованим становништвом и без сарадње с националним покретима у европским државама, феудална елита Срба муслимана је наговестила, овим устанцима, своју националну самобитност. То што устанку нису масовније пришли Срби православни и католици, последица је уобичајених српских, међусобних, подела. Не само по религиозним швовима, него и по завичајним, сталешким, династичким, идеолошким - ослањањем једних на Русију, других на Аустрију, трећих на Турску, Млетке, Мађарску, итд.
Национално штетна, српска склоност ка поделама је била побеђена у Херцеговини 1882. године. Тад су Стојан Ковачевић и Салко Форте подигли против аустријске окупације 150.000 устаника, од којих су половина били муслимани, а половина православни. На челу ове заборављене српске револуције, били су прваци и једне и друге конфесије: Хајдарбег и Ибрахимбег Ченгић, Омер-бег Филиповић, Ибрага Тановић, Бег Танковић и многи други, а од православних: Стојан Ковачевић, Перо Тунгуз, сердар Васо Бува, Јово Самарџић, Лука Дангубић, итд.

Одсуство српске државне идеологије у Југославији од 1918, условило је да се ова српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација, једних и других. Утапање српске идеологије у југословенство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године. А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство - писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''.
Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898:

''У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д'јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир'о сам од аждаје,
Ал' с аждајом ко се бори,
Осјећ'о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја сезбуних –
А он рече: 'Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут'
Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца'.

Тако ђедо, ал' он оде
Већ одавно с овог св'јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ' не смета
Да србујем како треба''.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:54 PM
Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе, пред аустријским властима, као и саплеменици православни. Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови ''Младе Босне'' и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други. Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у српској војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је ''Карађорђевом звездом''.[7]

РАНИЈЕ СРПСКО РОДОЉУБЉЕ МУСЛИМАНА
Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

''Отац један, једна мати,
Прво би нам ваља знати,
Јер ћемо се паски клати...''

Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови следбеници су, подједнако, и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је буктао Први српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали.

Да су српски интелектуалци, последња два века, више бриге посвећивали својој нацији, историјска литература би била много богатија и друкчија – сврсисходнија националним интересима. Да су се, рецимо, младе генерације муслимана, у деветнаестом и двадесетом столећу, васпитавале на примеру Синан-паше Сијерчића из Горажда, сигурно је да хрватска пропаганда не би могла да их придобије у оноликом броју - у којем су се прикључили фашистичким јединицама 1941. године. А Синан-паша Сијерчић је, крајем 18. столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске. Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих крајева Турске. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо.[8]

Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној песми је написао:

''Турчин нема амела.
Кривда правду замела...''

Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.[9]
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:55 PM
ЈУГОСЛОВЕНСТВОМ ПРОТИВ СРПСТВА МУСЛИМАНА
У Југославији је, до 1941. године, чињено све да се негује југословенство, а не српство, па је то омогућило да се велики број муслимана, према упутствима из фашистичке Немачке и Независне Државе Хрватске, придобије за антисрпско деловање. Муслиманска омладина је регрутована у хрватску фашистичку војску (усташе и домобране), по замисли др Џафера Куленовића, који је између два светска рата већ неговао међу муслиманима југословенство, уместо српства. Он је, 1941. године, прихватио хрватство и постао Павелићев доглавник. (До рата је био руководилац Југословенске муслиманске организације, у којој се, полако, гасило српство, неговало југословенство и припремао савез с фашистима). Но, српска свест код многих муслимана је била непоколебљива у том страшном Другом светском рату. То показује и пример судије из Мостара Мује Пашића. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотерао бицикло и рекао:

''Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали – и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло''.

Да је било среће, ова реченица би красила школске књиге Југославије и данашње Србије. Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву, вољом комунистичких вођа Југославије и немаром четничких хроничара и мемоариста. Мало ко зна да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мускадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића. У Невесињској и Мостарској четничкој бригади, било је постројено 5.000 (пет хиљада) четника муслимана.[10] Неопростиво је овакве догађаје препустити забораву, јер су последице историјског заборава штетне за нацију. Уклањањем чињенице о масовном учешћу муслимана у четничким јединицама, створен је нови јаз међу Србима – опет, по верском шаву. Јер, да се то није прикривало, онда би се четничким покретом, ако је био национално оправдан, поносили и православни и муслимани, а ако је био национално штетан, онда би и православни и муслимани, равноправно, извлачили поуке за будућност.

Можемо закључити да је српски национални опрез био одсутан у Југославији, па је четнички покрет приказиван у литератури као антимуслимански – једнако као и антикомунистички. Податак о четницима муслиманима је објављен, можда Божијом промисли, у новинама Срба у Чикагу – ''Братство'', мајски број 1954. године. Аутор је био инжињер Владимир Зечевић, командант батаљона у Невесињској бригади и ратни друг Мује Пашића, Фехима Мускадића и др Исмета Поповца.[11]

_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:55 PM
СРБИ МУСЛИМАНИ О СРПСТВУ - ПОТОМСТВУ[12]
(песме с краја 19. и почетка 20. столећа)

Омер Скопљаковић: Ж Е Љ А
... Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет' га сине, соколе сив...

Србин Авдо Карабеговић: ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ...
... Тако ми правде
Вишњега Бога
Тако ми српског
Имена мога...
Противу ислама,
То ништа није,
Син Отаџбину,
Љубити смије.

Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић: СРПСТВУ
Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби Српство, моја срећо драга,
Лети, ево, лака пјесма ова!...

Суза чиста; суза душе моје,
Суза, што ме милом братству веже,
Суза вјернаљубави и крви,
Теби, Српство, што ме вјечно стеже!

Аливерић Тузлак: ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ
... Ево пјесме, није вјешта
Ал' за својим лети јатом.
Немојте ме више вр'јеђат'
Зовите ме Србом, братом!

Нуридин Ибнул-Хаџер: ПЈЕСМИ
Уздижи се, пјесмо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди!

Уз гусала гласе миле,
Ђегод чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје...

Ал' међ'њима ако видиш,
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је,
Тому демон стопе сл'једи.

Уздижи се пјемо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди...

Аливерић Тузлак: СРПСКИ ЈЕЗИК
песма против аустријске одлуке да се српски језик зове ''земаљски'' – касније и ''бошњачки''

Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како с' у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л'јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр'јеши,
Ко га зове земаљскијем.

Овако величанствене стихове српском језику, вероватно, није могуће пронаћи у делима других српских књижевника – православне или римокатоличке вере.
Да је ова песма треперила у уџбеницима Југославије, била би кадра да сузбије лудило у филолошкој науци, у којој се, ненаучно, српски језик прозва и ''српскохрватским'' и ''хрватскосрпским'', и ''хрватским'', и ''бошњачким'', и ''босанским'', и ''црногорским''... А да су негована и друга (из литературе уклањана) дела Срба муслимана и Срба католика, не само да се српски језик не би оволико пута преименовао, него се ни Срби не би осипали и градили нове нације – хрватску, муслиманску, бошњачку, црногорску... Не би се ни отуђени делови српског народа тако лако поводили за интересима великих сила и кидисали на саплеменике верне својој нацији и својој држави – не би онако сулудо, да то подвучемо, разбијали своју државу у ратовима од 1990. до 1999. године. Разбијали су је у име глобалиста из САД и Западне Европе, а из тих држава (од крсташких ратова, преко колонијалног истребљења народа на расној основи, до концентрационих логора смрти у Другом светском рату) никад ништа добро није стизало другим народима и другим државама. Као што су сакривана родољубива књижевна дела Срба муслимна, тако је у Другој Југославији било забрањено читати дела Светог Владике Николаја Велимировића. Он ће, пре грозног Другог светског рата, наслутити шта Европа значи у светским размерама, па ће, 9. јануара 1920, на Краљевском колеџу у Лондону, изговорити:

_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:57 PM
''Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућност''.[13]
Овакве Европе (и Америке), били су свесни и многи Срби муслимани у време сепаратистичких ратова у Југославији. Сврставали су се у војне редове православних Срба, надајући се да ће се сачувати заједничка држава истородног народа – подељеног на три конфесије. Многи су, кад је крвопролиће досегло забрињавајуће размере, схватили да се муслимани, православни и католици никад нису међусобно крвили на српској земљи, док то нису организовале велике силе Европе и Азије. Тога ће, наредних година, бити свесни и они, у све три конфесије, који још мисле да смо једни другима узрок сваког зла у прошлости - и да ћемо то бити и у будућности.

Да бисмо ове слутње одагнали, морали би државници и интелектуалци и муслимана, и православних, и католика вратити у уџбенике и литературу ове сакривене песме Срба муслимана и многа друга сакривена дела – родољубивих порука. А из литературе, треба да избаце све оно што води у заблуду. И тако присутан фалсификат о пореклу муслимана – већина аутора пише да су Турци исламизовали Словене у српским земљама. Каква наивна подвала, а опстаје. Једноставно, Турци нису могли у српским земљама исламизирати: Русе, Чехе, Словенце, Бугаре, Белорусе, Пољаке... Могли су само Србе. А Хрвате су исламизирали само у Загорју, тамо где су повремено продирали и краће се задржавали. Хрвати никад нису живели на простору где се говори српски језик – о којем тако чаробно пева Србин муслиман – Аливерић Тузлак. А кад се буде знало све о српском језику, лако ће се пронаћи и историјска документа о томе да су Турци, у 15. и 16. столећу, из Далмације и Крајине прогнали Србе, а не Хрвате, како то пише у уџбеницима претходне две Југославије.

Истина ће освестити и ујединити Србе сва три закона - европски интелектуалци 19. столећа су говорили о Србима три закона, а не само Вук Караџић, како то кривотворе многи српски противници. Има добрих знакова за опште српско освешћење. Поред наведених примера Срба муслимана у војсци генерала Младића, треба одати велико признање уметнику светског гласа Емиру Кустурици. Обавестио је да је Србин и подигао је српску православну цркву – настављајући родољубиво дело Синан-паше Сијерчића.

А да Синан-паша Сијерчић није усамљен у истицању свог српства у 18. и 19. столећу, видећемо у делу књижевника Јове Бајиће, којег овде често спомињемо. Он сведочи да су муслимани Херцеговине, Босне, Црне Горе, Рашке, Метохије и Косова на служби у Цариграду, у 19. столећу, испољавали своју припадност српској нацији. То су: пљеваљски муфтија Шемсекадић, Ибрахим ефендија Ђумушић, Шахипашић из Бање Луке, Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Осман Мазхар-паша Ченгић, Халид-бег Ресулбеговић, Мехмед-бег Јајчанин, Бећир-ага Бихорац, Омер-ага Плава, Зећир-ага Никшић, Емин-ага Травничанин, Али Фехми ефендија Шабић, Али Шефкет ефендија Алићехајић, Мехмед Диздаревић из Љубиња, С. Трто из Доњег Факуфа, Алићехајић из Травника, Адем Бркић из Мостара, М. Фочо из Сарајева, М. Скопљак из Бугојна, итд.[14]

За бољу будућност целокупног српског народа, нека живи порука песника Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића. Грех је, и пред Богом и пред Алахом, огрешити се о њу. Погледајмо:

УСТАЈТЕ БРАЋО![15]
Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит' храм...

... Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот' црног врага водити рат!

... Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!

А његова песма Жеља је таквог кова да бисмо грешни били ако је не бисмо унели у штиво ове родољубиве намене:

ЖЕЉА[16]
Кроз српски свијет, кроз свијет цио
Свакога брата поздрави мог,
Та сви смо синци једнога дома,
Поштена српског сви дома свог.

Нек иста мисо грије нам груди,
Кад иста боља таре нам врат,
Поштена жеља у Српству милом
Да смо сви сваком: ко брату брат.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 01:57 PM
_________________________________________________________________________

[1] Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, 2001.
2 Исто.
3 Слободан Јарчевић: Историјске скривалице, први том, страна 126, Издавач ''Мирослав'', Београд, 2002.
4 Радован Самарџић: Сулејман и Рокселана, СКЗ, Београд, 1976,стр. 663.
5 Јово Бајић: Омер – бег Сулејманпашић–Деспотовић - Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001.
6 Протојереј Ратко Р. Врачаревић и проф. др Зоран Милошевић: Православље, вријеме и Босна, ''Бели Анђео'', Шабац, и Српска православна црквена опшина Добој, 2002, стр. 22 – 24.
7 Исто, стр. 25 – 29.
8 Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, стр. 56.
9 Протојереј Ратко Р. Врачевић и др Зоран Милошевић: Православље, вријеме и Босна, ''Бели анђео'', Шабац и Српска православна црквена општина, Добој, стр. 23 – 24.
10 Исто, стр. 30 – 31.
11 Исто, стр. 32.
12 Дејан Томић: Србобранке из Босне и Херцеговине, ''Невкош'', Нови Сад, 1997.
13 Лазар Благојевић, Рајко Илишковић, Илија Павловић: О србофобији кроз вијекове, СПКД ''Просвјета'', Шамац, 2004, стр. 275.
14 Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ, београд, стране: 47-48.
15 Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001, стр. 71.
16 Исто, стр. 71-72.
[1] Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, 2001.
[2] Исто.
[3] Слободан Јарчевић: Историјске скривалице, први том, страна 126, Издавач ''Мирослав'', Београд, 2002.
[4] Радован Самарџић: Сулејман и Рокселана, СКЗ, Београд, 1976,стр. 663.
[5] Јово Бајић: Омер – бег Сулејманпашић–Деспотовић - Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001.
[6] Протојереј Ратко Р. Врачаревић и проф. др Зоран Милошевић: Православље, вријеме и Босна, ''Бели Анђео'', Шабац, и Српска православна црквена опшина Добој, 2002, стр. 22 – 24.
[7] Исто, стр. 25 – 29.
[8] Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, стр. 56.
[9] Протојереј Ратко Р. Врачевић и др Зоран Милошевић: Православље, вријеме и Босна, ''Бели анђео'', Шабац и Српска православна црквена општина, Добој, стр. 23 – 24.
[10] Исто, стр. 30 – 31.
[11] Исто, стр. 32.
[12] Дејан Томић: Србобранке из Босне и Херцеговине, ''Невкош'', Нови Сад, 1997.
[13] Лазар Благојевић, Рајко Илишковић, Илија Павловић: О србофобији кроз вијекове, СПКД ''Просвјета'', Шамац, 2004, стр. 275.
[14] Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ, београд, стране: 47-48.
[15] Јово Бајић: Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић – Српству, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001, стр. 71.
[16] Исто, стр. 71-72.

Слободан Јарчевић: Подсетник о Србима исламске религије
http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008.html
pavlimir_ratnik
(Edukator)
2011-09-04 02:40 PM
Hvala , sa zadovoljstvom čitam, da se podsetim na mnoge stvari, iskreno receno ima detalja koje covek i ne poznaje!
_Strazbenica_RS
2011-09-04 06:23 PM
Омер-бег Српству

Расрбљавање Срба и процеси међу припадницима некада српског народа, који то данас, свом жестином оспоравају.
Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић
Велика породица Скопљака, по ријечима Омер-беговим, води поријекло од босанског властелина Михаила, господара Веселе Страже код Бугојна. Ова област у средњем вијеку била је позната под именом Ускопље, од којег и потиче доцнији назив Скопље (кога називамо и Босанско Скопље да бисмо га лакше разликовали од Скопља у Македонији). Михаило, кога Омер-бег, назива и деспотом, је по покорењу Босне примио ислам добивши име Али-паша.
Пјесник Омер-бег Сулејманпашић Скопљак, родио се 1870. као чукунунук Сулејман-паше Скопљака а који је свом родном имену и презимену дописивао и - Деспотовић.

Део предговора Слободана Јарчевића о књизи Јово Бајић „Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић Српству” који говори о књизи и расрбљавању Срба као и намерно погрешном историјском учењу о Србима на Балкану

Књига Јове Бајића ''Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић Српству'' је изузетна, јер обилује подацима о националној структури југословенских народа почетком двадесетог столећа. Тад су се припадницима српског народа сматрали и преци оних који то данас, свом жестином, оспоравају. Сепаратистички и грађански рат у Југославији је (1990. до 1999), политички, довршио умножавање нација – изниклих из српске. Била је то последња етапа двовековног расрбљивања. У 19. и 20. столећу, учињено је највеће засецање у српство. Успело је невероватном, и нелогичном, подвалом да је српска нација на Балкану и у Панонији омеђана православљем. Сходно томе, српско име је, темељно и упорно, сужавано само на православне Србе, а Срби католичке и исламске вере су отуђивани од свог етничког корена – смишљеном политиком европских сила и Ватикана.

Но, ни то није било довољно. Настављено је и у државама које су створили Срби – у обе Југославије. У њима је српство сужавано и унутар међа које су му странци одредили - под изговором да је сврсисходније за Југославију утемељивати југословенство, него српство. Тако је српство гоњено и из Војводине, јер се Србима у овој исконској српској земљи дошаптавало да су, зато што су ван ''уже Србије'', припадници неке нове нације. Чињено је то као претходно са Србима у Македонији после Другог светског рата, а мало прикривеније трован је и српски дух у Црној Гори.

Бајић трага за коренима овог сулудог однарођавања у српској нацији. Описаће отуђење Срба муслиманске вере – у огромном постотку, коришћењем ауторитета државе и верских установа, али и фалсификатима у образовној литератури. Овим су се бавиле: Аустрија, Аустроугарска, Турска, али и државе с већинским српским становништвом, како смо споменули – Краљевина Југославија и Југославија после Другог светског рата.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 06:24 PM
У овом страшном и узастопном државном инжињерингу (својеврсном колонијализму у српским земљама), аутор ће пажњу посветити муслиманским интелектуалцима - који су се супростављали овом бездушном европско-турском науму крајем 19. и почетком 20. столећа. Тим наумом (или неумом), то је данас више него јасно, смањиван је број припадника српског народа и онемогућавано успостављање српске државе на српским историјским и етничким територијама. Бајић ће показати да нису само муслимански интелектуалци указивали на погубност завађања Срба по верским шавовима, него је то чинио и народ, најчешће у народним песмама. У таквој једној песми босанских муслимана, налазимо поуку о недељивости Срба по верској припадности, али, авај, та је поука уклањана из нашего образовног програма у обе Југославије. Да су је срицали ђаци прваци и да је била предмет литерарних радова у школама и на факултетима, сигурно је, не би било оне крваве братоубилачке помаме 1941. и разарања сопствене државе 1991. године. Погледајмо стих, који је у скупљену родољубиву збирку народних песама унео јунак Бајићеве књиге, Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић, још у 19. столећу:
Проклет био, ко рад вјере,
На својега режи брата,
Јер несрећа сва навире
Само из тог калног блата.

Омер-бег је оставио запис о Босни и Херцеговини као земљи српског народа три верозакона, па је чудно да се ова чињеница данас оспорава - тиме што такав став, наводно, заступају само Срби православне вере. Омер-бегу нико не може пребацити да није муслиман, јер су му преци исламизирани у давном 15. столећу. Он, 1897, у Сарајеву, пише о српству и муслимана и католика:

Наш врли Србин католик, српски књижевник Вид Вулетић-Вукасовић, потако је у дичној нам ''Босанској вили'', бр. 3, од године 1897, да се што више скупља прича о Светом Сави, па се ево и моја маленкост одазива предлогу брата Србина католичке вјере, те у истом смислу моли браћу Мухамедове вјере, да што више обрате пажњу на народне умотворине – пјесме, приче, итд. Нека Мухамеданац слободно забиљежи ако чује коју о Светом Сави, а православни и католички Срби о Кајмији, Шејхи, Сририји, Ајваз-деди и другима, јер нас то ништа у нашим вјерама помести неће и учинићемо за мали српски народ корист и упознати га с његовим јунацима... А ево нам дичне ''Виле'', која ће радо све то своме народу штампати, па још и други наши српски листови.
Завршавајући, кличем:
''Боже, слоге – биће свега!''

БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЕРЕ БИО
Национално буђење у Босни и Херцеговини је везано за Србе православне вере у Мостару. Они су за турске власти (1856), обезбедили извесну црквено-школску самоуправу, чије ће проширење Турци одобрити шест година касније – 1862. године. Под влашћу Аустроугарске, Срби муслимани (1900), такође, добијају своју верско-школску самоуправу. Обе организације се ослањају на Друштво Светог Саве у Београду, прихватајући његово начело: ''Брат је мио које вере био''.

(Јово Бајић, Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд, 2001)
Пише: Слободан Јарчевић
TROFAZNI-3
(Penzioner)
2011-09-04 09:33 PM
_Strazbenica_RS

Puno ti hvala sestro/brate.

Sve ovo iskopiracu i na drugi jedan web-sajt postaviti jer tamo ima priličan broj muslimana sada se oni vabe nekakvim famzonim „bosnjacimaA” hahhahaa koji su se (nazalost)skroz otudijili pa i (nazalost) postali zestoki Srbomrzitelji.spremni da Srbe od silne mrznje svakoga casa da iskasape kad abi naravno uzmogli.

Kada izcitaju (tamo)nasi POturcenjaci ima da ih uznemirim godinama mira neće imati ...pa i dozivotno mira neće imati.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:16 PM
Nema na cemu brate.Brat sam...

Evo još

Муслимани Четници

Неумрли наш Чича волео је Фехима Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Исмет Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, муслимани-четници су стрељали тројицу муслимана-усташа . Др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. године Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева - Б. Поље - Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца
Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова

БИОГРАФСКИ ЗАПИСИ АЛИЈЕ КОЊХОЏИЋА

Утисци и запажања о људима и догађајима из детињства и ране младости остају у сећању неокрњени, вечито живи, а често су и путоказ кроз живот. Породица и место рођења, као и средина у којој се човек родио и растао, имају такође пресудан утицај на формирање људског карактера, што ће се из ових мојих кратких излагања, уместо биографије, о моме животу и национално-политичком раду јасно видети. Породица - Рођен сам у Љубушком, Херцеговина, 4. фебруара 1899. године, од оца Сулејмана и мајке Умије, рођене Махић. Отац иако самоук, у заједници са мојим амиџом Адемагом, стекао је као трговац леп углед и био веома друштвен човек. Мајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њезину суптилну душу испуњавала је свакодневна брига о брату Салиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је доживела срећу да види Салиха као зрелог човека и дипломираног правника. Моја стрина Зејна, била је рођена у Никшићу, од породице Биједић. Када је Никшић, одлуком Берлинског конгреса од 1878. године, припао Црној Гори, избегла је у Мостар, где је упознала мог амиџу и удала се за њега. Са неком болном сетом сатима је знала да нам прича о свом родном крају и о обичајима у Црној Гори. Њезин син, јединац, Мустафа био је мој вршњак. У таквој породичној средини родио сам се и провео прве године детињства. Отац је био интимни сарадник Али-бега Фирдуса, који се преселио из Дувна у Љубушки и одатле водио борбу за автономију Босне и Херцеговине. Били смо и комшије< често му је бабо, по мени, слао као хедију уловљеног зеца. Мој блиски рођак Ђулага Вуковац (мајке су нам рођене сестре) из Учитељске школе у Мостару пребегао је 1910 године у Србију. О његовом бекству много се тада говорило не само у Љубушком већ и целој Босни и Херцеговини. Тада нисам могао у потпуности да схватим овај његов подвиг. Тек касније, када сам дошао у Сарајево, и почео да се дружим са српском револуционарном омладином, било ми је јасно да је то учинио као српски националиста и противник црно-жуте аждаје, која је једнако мрзела и уништавала и православне и муслимане. Љубишки, место рођења - Љубишки је по броју становника највећи срез у Босни и Херцеговини. Становници су скоро 95% католичке вере, док су у самом граду живели већином муслимани и свега четири српске породице: Ћук, Црногорац, Мрмак и Витковић. Старешину породице Витковић пок. Василију, после грозних мучења и чупања браде убили су усташи за време Другог светског рата. Односи између православних и муслимана били су више него пријатељски.
Нешто их је везивало, нека потајна стрепња од охоле и непријатељске католичке већине, која је кроз уста својих фратара кова Солде, Микулића и других из језуитског гнезда са Хумца, испољавала најексклузивнији хрватски национализам и прозелитизам католичке цркве. У непосредној близини Љубушког је место Витина, чувено по беговској кући Капетановића, која је дала неколико интелектуалаца и била позната не само у Љубушком већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито о књижевном раду Мехмед-бега Капетановића. Овај оџаковић и национално свесни Србим муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник прикупљао је народно благо - песме, приче и изреке и то објавио у своме знаменитом делу „Народно благо”. Ово своје дело издао је 1887. године и штампао ћирилицом, што најбоље илуструје његово српско осећање, и то у времену када је српска свест код широких муслиманских маса била дубоко запретена. Све ово заједно одгој у породици, средина града Љубушког, католичка већина у овом срезу, Витина са Капетановићима, комшија Али-бег Фирдус, национално опредељени брат Салих и Ђулага Буковац, све је имало позитивног утицаја на моје национално опредељење и формирање мог карактера. Истодобно у мени је све то спонтано изазивало и отпор против „липе вире”. Фратри из самостана са Хумца, недалеко од Љубушког и Широког брега, били су носиоци верске нетрпељивости. Њихова је велика одговорност да је срез Љубушки у оба светска рата дао највеће усташке кољаче и убице, као што су били Лубурић, Артуковић и други. Већ тада сам подсвесно осећао да су Хрвати, као измећари Аустро-Угарске монархије, наши заклети непријатељи, да им је намера била да ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину, одвоје од слободних српских држава Србије и Црне Горе и да их припоје апостолској монархији, а нас муслимане да што више отуђе од наше једнокрвне браће Срба православних, и коначно, да нас преведу на католичанство. Таква психоза и нетрпељивост између католичке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љубушком много су утицали на моје касније национално формирање.

_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:17 PM
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста< да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. „Независној Држави Хрватској” пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом. Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују. Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: „Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!” На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. „А што сте Ви дошли са бициклом?” упитале су усташе судију Пашића. „По вашем наређењу”, одговорио им је Мујо. „Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло”, рекоше му усташке звери. „Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло”, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на „слободу”. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику „хрватске хиљадугодишње културе”, логору смрти, Јасеновцу.
_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:18 PM
Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год. Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа. Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији. Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места. Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.
А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу. Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах! („Братство” - мај 1954.)

Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:19 PM
МУСЛИМАНСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Чим је генерал Драгољуб-Дража Михаиловић дигао устанак на Равној Гори, Срби муслиманске вероисповести у Босни и Херцеговини одмах су приступили акцији да се придружи Дражиним снагама. Међу првима се јавио Дражи Фехим Мусакадић, добровољац из Првог светског рата и витез Карађорђеве звезде с мачевима, затим активни поручник Омер-бег Ченгић, др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић и други истакнути Срби муслимани. У Херцеговини, у местима где је био претежно муслимански елеменат, образоване су посебне четничке муслиманске јединице, које су бројале на хиљаде бораца и оперисале под вођством својих команданата Срба православне вероисповести инж. Владимира Зечевића, сада у Чикагу, капетана Владе Милутиновића, сада у Канади, пок. Косте Ковачевића и других. Ови четнички батаљони, састављени од Срба муслимана, на чијем су челу били Фехим Мусакадић, Мујо Пашић и др Исмет Поповац, учествовали су у заузимању муслиманско-усташке тврђаве Бјелемићи (срез Коњиц) и након заузећа Бјелемића власт је лично преузео мајор Фехим Мусакадић. Под командом четничког команданта Воје Лукачевића било је неколико стотина муслимана четника, а њихове операције извођене су на великом фронту од Сплита - Мостара - Коњица - Прозора - Грачанице - Гламоча - Главатичева - Сарајева - Невесиња - Фоче - Калиновика. У доњем току Неретве, око Мостара, било је под командом четничких војвода Јевђевића и Баћевића велики број добровољне антикомунистичке милиције, од којих највећи на положају зоне Пасичина.
Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева - Б. Поље - Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина и његово одреда да комунисти нису успели да пређу Лим, иако су у току 1943-44. покушавали неколико пута. Када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Санџаку а одатле наставио пут преко Н. Вароши, Прибоја, Пријепоља, Бродарева, Б. Поља у правцу Берана, Колашина и у Црну Гору, капетан Хусеин Ровчанин, без икаквих ограничења ступио је са својим снагама у четничке одреде хероја и мученика војводе Павла Ђуришића. Сам је затражио да он са својим снагама први наступа и да пробија фронт Пека Дапчевића, који се нарочито био ушанчио и утврдио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо.

_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:20 PM
400 МУСЛИМАНА ЧЕТНИКА ИЗ УМЧАНА

У штабској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани-четници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки батаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Жупа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант 2. сарајевске бригаде. У Вишеградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбама око Неретве-Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 200 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелашница - Коњиц - Бијела. Код резервног поручника на положају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Херцеговачког одреда исто толико муслимана четника. Као што се из изложеног види, босанско-херцеговачки муслимани из Санџака били су на страни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди. Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором. У самом окупираном Београду био је образован муслимански центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима при заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО. Писцу ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслиманске вероисповести. Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Да није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме „Бата” за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглицу из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт. Ми смо, износећи ове непотпуне податке о ставу босанско-херцеговачких муслимана за време Другог светског рата, као и о учешћу великог броја муслимана у четничким одредима, извршили своју дужност. Намера нам је да овим сачувамо ову истину од заборава за познија српска поколења. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу многобројних и кудикамо убедљивијих чињеница, него што су ове, правилно оценити све те напоре и жртве босанско-херцеговачких муслимана. Тако ће из свега тога извући још један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису жалили ни своје животе, када је била у питању судбина српског народа. И на крају сетимо се Његоша: „Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије га је мљеко задојило.”

Алија С. Коњхоџић

_Strazbenica_RS
2011-09-04 11:20 PM
ЈЕДАН ВЕРОДОСТОЈАН СВЕДОК

У Требавском корпусу српских четника, чији је командант био чувени прота Саво Божић, било је и Срба муслимана. Петар Ђокић, један од преживелих бораца из овог корпуса (сада живи у Њујорку) објавио је у „Равногорском Борцу”, бр. 201, фебруара 1966 године, чланак под насловом „Прота Саво Божић”, где између осталог пише: „Плодови те слоге и снаге (Срба православних и муслимана, наша примедба) и данас би не само користили томе крају, већ би се и утростручили, да није дошло до катастрофе Југославије. У томе часу по наговору спољних душмана, организовали се унутрашњи злотвори да униште слогу међу браћом и тековине слободе, правде и напретка. То је проту Саву до срца заболело али не и обесхрабрило. Напротив, са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана - свирепих усташа и истинитих безбожника - бездушних партизана. То братство, тада запечаћено остало је тврдо до данашњих дана, доказано на свим Титовим ”изборима„, да су Срби православни и Срби муслимани, браћа једне крви и једног имена. За ово нека је слава и хвала проти Сави.”

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ

Како је генерал Дража Михаиловић гледао на проблем наше муслиманске браће најбоље ће се видети из следећег телеграма, који је упутио 21. јануара 1945. године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Његово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи: „Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром Другим на челу. ”Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославије на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице. „Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу. ”У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија.„Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће муслимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања. ”Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.„ Ова резолуција муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Драже Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслиманску браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама.

(”Братство„ - март 1956.)

”
Comment Remember this topic!
Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?
.