Stara srpska reč, naročito iz onog vremena, za belu boju jeste BĚL, što tek mnoogo kasnije postaje BIJEL i BEL, pa tek u najnovije doba, prelaskom L u O, postaje BEO i BIO.

Npr., BEO nije opšta srpska reč, jer pola Srba uopšte ne kaže BEO, nego BIO i BIJEL (ijekavci) i BEL (staroštokavci iz istočne Srbije).

Danska (danski: Danmark) je nazvana po narodu, a ne po nekoj osobini zemlje, da je svetla, tamna, šućmurasta ili šta već. Danci kao germansko pleme, pa kasnije narod, nose naziv po kralju Danu, kao što Česi i Lesi (Poljaci) nose imena po svojim plemenskim vladarima Čehu i Lehu. Ovde autor jedino može da danskog kralja Dana proglasi za nekog našeg Daneta (po mogućstvu iz Like), ali nikako sa „polarnim noćima kada se vidi kao dan”. :)))

Gotland je ostrvo u Švedskoj, a ne poluostrvo u Danskoj (nazad u klupu)! Poluostrvo se zove JILAND (kod nas figuriraju transkripcije Jitland i Jutland), a tako se zove po plemenu JITIMA. A Goti, kad ih već pominjemo, su bili istočnogermansko pleme čiji je jezik poznat, a koji su sebe na svom jeziku zvali Gutancima.

Danski kralj je kralj Venda (Slovena), jer je u tim područjima istorijski bilo i danas izumrlih zapadnoslovenskih plemena. Srba, između ostalog, a čiji su ostaci današnji Lužički Srbi u Nemačkoj. Vendi nemaju veze ni sa „Vendama” ni sa „pripovendanjem”, već je to strano ime za Slovene, egzonim, kao što i mi Nemce zovemo Nemcima, a oni su narod po imenu Dojči.

Egzonim je i Indija, koja sebe na svojim jezicima zove Đanaradžija. A samo ime „indija” je od nepravilnog grečkog prenošenja persijskog naziva za staru Indiju „Hinduš”, a koje je nepravilno prenošenje lokalnog indijskog SIND iz onog vremena. Ja ne znam kako ti reč SIND povezuješ sa VE(N)DAMA i PRIPOVE(N)DANJEM, ali onakvu jezičku vratolomiju ko je smislio, svaka mu čast... Kao što je Zimbabve dobio ime jer je babi bilo zima, a Čad jer su tamošnji ljudi „počadili” (pocrneli) u licu.

A još veća fora je što je očuvan jezik na kojem je ispevan Beovulf, i što Beovulf uopšte ne znači „beli vuk”. :)))

Čitava ova priča je na ovaj fazon: Bin Laden je zapravo Miladin, a zemlja Arabija zapravo Sarabija (Srbija). Bio je čovek koji je voleo da jede musli (musli-man), a otac mu je nosio čuveno srpsko ime Muhamed, skovano od reči muha i reči med, što će reći da je bio popularan i da su ga ljudi voleli kao što se muve okupljaju oko meda. Brat mu se zvalo Salem, što je zapravo Saša, Sale, a kao odrastao je dobio zvanje Osama (samoća) jer je bio posvećen veri i provodio vreme u osami. Nakon bombardovanja Srbije 1999, Osama Miladin vrši obilićevski napad na NATO, gde u sred SAD ruši zgrade trgovačkog centra i oštećuje zgradu pentagona, a američke vlasti zbog stida to prikrivaju i proglašavaju ga za nekog „Arapina”.

Ko može da garantuje da za 1000 godina neko neće mrtav ozbiljan izaći sa ovakvom nebulozom?

Ono „beo” uopšte ne znači beo.

Beo je na anglosaksonskom (staroengleskom) pčela, a Beow ime boga ječma i poljoprivrede. Odatle po jednom tumačenju beowulf znači medved ('pčelinji vuk'), a po drugom tumačenju, Beowulf je Beowov vuk, vuk boga Beowa.

Bela boja nema veze sa tim. U ono vreme čak ni Srbi nisu govorili BEO, nego BĚL.

Uz varijantu da beowulf znači medved ide i jedan primer kod nas: mitski junak iz narodne priče - Međedović. Heroj nadljudske snage koga je odgojio medved.

Kakvo lupetanje, čoveče... Nemoj da me vređaš, i mene i moj trud što sam ono pisao. :s

Ne samo što ep o Beovulfu nisu ispevali Srbi, nego u vreme kad je ispevan, kod srpskih predaka nije ni postojala reč „beo” za belu boju. Ponavljam, reč je bila BĚL! „Beo” je nastalo u ekavskim krajevima tek nakon razbijanja jata na ekavicu, ijekavicu i ikavicu, a što se dogodilo mnogo vekova nakon nastanka Beovulfa, a dalje glasovnom promenom prelaska L u O koja je modernog karaktera.

Da to uopšte znači „beo vuk”, a ne znači, trebalo bi da se zove BELVUK.

Kakvi Geti Srbi i Anđeline Džoli... Dajte ljudi, ovo je forum o istoriji, a ne o tome ko će zanimljiviju stvar da izmisli iz glave. :)

Da li si ti vidio taj prvi zapis,njegov orginal ,ili ti je to po onome sto si procitao,od nekoga ko je to vidio i tako tvrdi,za Beograd.
Da li si vidio orginal zapis te pjesme o bijelom vuku, ili si to vidio na njemackom jeziku,

@Prviarion,

Zaista ne bih da se svađamo, voleo bih da na ovim disusijama razgovaramo prijateljski i razmenjujemo znanja i ideje bez podizanja neprijateljstava. Nema sveznajućeg čoveka, a znanje se ne stiče samo samostalnim čitanjem literature i sopstvenim mozganjem, nego i razgovorima sa drugima, sa kolegama, sa onima koji su čitali drugačije knjige i sa onima koji imaju drugačije stavove.

Na taj način se kali znanje, pročišćuje, kao što se zlato čisti vatrom. Stavlja se na test i tu zaista nisam tvrdoglav, nije mi stalo da ja budem u pravu, nego mi je stalo da saznam istinu. I ako se sa nekim ne slažem, sa većim zadovoljstvom se raspravljam sa njim, jer ću od njega čuti svaku moguću kritiku svog stava i svaki kontraargument, te ću prema tome i promeniti sopstveno mišljenje. Na primer, ja čitam 10 knjiga koje govore jedno i govorim na osnovu njih, a pojavi se neko drugi koji je čitao nekih drugih 10 za koje ja i nisam čuo, pa me na taj način zainteresuje da i to saznam.

Ja nisam neko ko je vaspitan i obrazovan samo u jednom pravcu, a da za druge nije čuo. Naprotiv. Ja sam se još u srednjoj školi 'popalio' na srpske alternativne istoričare, jer su krenuli sa pričom kako je celokupna zvanična istorija falsifikovana, a da oni poseduju pravo znanje. Nisam oćoravio čitajući Ćorovića, već su mi prva literatura, osim školske, bili upravo Olga, Deretić, Milojević. Milojevićeve knjige sam suvim zlatom plaćao i tražio ko da mi ih donese iz Beograda, jer tad nije bilo ni interneta, ni istih knjiga u elektronskom formatu.

Čak i moj nick na SC-u, 'Bedwyr' (bedvir), vodi iz te faze, i to nije neki strani nick ili tako nešto, već se radi o originalnom imenu jednog od vitezova okruglog stola, ser Bedevira, koji je bio Velšanin, na velškom jeziku. A Velšani su Kelti, stoga i Geti, odnosno Srbi, a kad uzmemo u obzir sve toponime u Velsu koji podsećaju na slovenske reči i toponime u Srbiji, ja sam taj nick krenuo da koristim baš kao promociju te teze, Kelti=Srbi.

A zamisli ironije, posle, kada sam promenio neke stavove, moji protivnici su krenuli da tumače taj nick kao neko bežanje od srpskih imena, srpstva, ćirilice.

Meni je moj narod svetinja, ali mi je istina još veća svetinja. Ja volim da zamišljam svoj narod kao istinoljubiv i narod na strani pravde, a jedna od najvećih vodilja mi je savet majke Jevrosime Kraljeviću Marku „nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga -- bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”.

Marko je, svedočeći istinito, išao protiv svoje porodice, protiv svog plemena. Protiv svoga oca, protiv svojih stričeva, a za tamo nekog Nejakog Uroša. Isto tako je meni milija ružna istina o mom narodu, nego ulepšana laž.

Naziv iz 9. veka, tačnije pomenute 878. godine za Beograd je БѢЛГРАДЪ, odnosno BĚLGRAD, a radi se o pismu bugarskom knezu Borisu, jer je tad nad ovom teritorijom politički vladala bugarska vlastela.

Nemoj da te zbuni to što se za naziv „BELGRAD” kaže da je tad prvi put upotrebljeno današnje ime, jer su nazivi: Beograd, Bělgrad, Belgrad, Beligrad, Biograd sinonimi, i svi ti nazivi na domaćem jeziku naših predaka znače „beli grad”. Beograd nije menjao ime tako što je tokom vekova od Bělgrad postalo prvo Belgrad i Bjelgrad, pa tek onda sa razvojem novoštokavskih dijalekata Beograd i Biograd, već se to sve uzima za isto ime.

Kao što su se i svi srednjovekovni Vukani, Vukovi, Vukašini zapravo zvali: V'lkan, V'lk, V'lkašin. To je sve isto ime, samo se jezik malo promenio.

A s tim u vezi da se ispravim, na jeziku Srba onog vremena, beli vuk bi se kazalo běl v'lk.

Beligrad i Belgrad nisu bugarština, već su Bugari i Srbi u svojim jezicima zadržali različite osobine svog starog jezika. Jezik Bugara i Srba je u srednjem veku bio isti. Pri tom ne mislim na turkofone proto-Bugare, već na Slovene iz Bugarske, koji su počeli da se Bugarima nazivaju. Srpski jezik je sačuvao padeže i mnoge gramatičke osobine iz srpskoslovenskog, dok je bugarski sačuvao poluglas Ъ i slovo L tamo gde je nekada bilo. Reč BĚLGRAD je čista srpska reč Srba iz srednjeg veka, kao što su danas čiste srpske reči Beograd (ekavica), Biograd (ijekavica i ikavica) i Beligrad (staroštokavski dijalekti sa jugoistoka Srbije). Naziv Bělgrad je među Srbima izumro, zvanično je pravilan (po standardu) samo Beograd, a dijalekatski su jednako srpski i Biograd i Beligrad.

Jedino je nepravilan naziv Veligrad, jer su Grci, čitajući B kao V, Belgrad zvali Veligrad, a poneki Srbi sa juga su to prihvatili jer ih je asociralo na „velik grad - Veligrad”. A zapravo se radi o grčkom čitanju reči „beli”, gde za glas B koriste dvoslov MP, dok slovo B čitaju kao V. Odatle i nazivi Servi (Srbi), Servia (Srbija), Gordoservon (grad Srba) itd.

pavlimir:
================
Ovo za Belgrad, to se citalo kao Bjelgrad, normalno da će ga bugarija i inglistara citati kao Belgrad.
================

I čitava ekavska Srbadija, koja je dala savremenu kulturu Srba (Vojvodina) i modernu državnost Srbije (Šumadija). Zašto si toliko zinuo na Bugare, pa rođenu sabraću ne vidiš?

Moram da kažem i još nešto: Koliko su se ijekavski Srbi izdelili na sitne narode i kako je koji preverio, odmah postao druga nacija (Hrvati, Bošnjaci) do te mere da ne samo što nikad Srbi neće ponovo biti, nego su Srbima najveći dušmani postali, toliko se i sami pravoslavni Srbi izdeliše na nekakve Srbe i Crnogorce, Bože prosti još samo fali da stvaraju nacije Bosanaca, Hercegovaca, Ličana i Slavonaca...

E, toliko se ekavski Srbi nisu izdelili uopšte. Niti su zbog blizine Bugara počeli da se smatraju Bugarima, niti su se među sobom podelili na milion jezika i nacija. I gle čuda! Svi što govore novoštokavski ekavski - svi odreda Srbin do Srbina. A oni što govore ijekavski, eto ti Bošnjaka, Hrvata, Crnaca i Goraca. Čist Njegošev jezik - postade nesrpski preko noći, nego nekakav „crnogorski”. Čist jezik dubrovačke književnosti - hrvatski. A grmečki i bosansko-krajiški govori, biser i dragulj u srpskom jeziku - bosanski.

Tako da se manimo te priče.

Ime Beograda se čitalo Bělgrad, a Ě nije samo puko slovo, nego zaseban glas koji je među modernim Srbima N-E-S-T-A-O i kod jednih se pretvorio u E, kod drugih u IJE, a kod trećih u I. A kod sva tri se izgubilo L i pretvorilo u O, kao i u reči DEO/DIO (DĚL), CEO/CIO (CĚL), MIO (MIL) itd.

Ako ćemo da vraćamo tradiciju naših drevnih predaka, treba vratiti slovo i glas Ě, a ne na silu ijekavizovati ekavicu, šovinističkim i srbomrzilačkim povicima kako je ekavica, tobož, „bugarska”.

P.S. Na PRAVOM bugarskom bi se BĚLGRAD čitalo kao „Bjalgrad”. Kako ti ne pade na pamet da su Srbi ekavizovali jakavske Bugare, dotle ide mržnja spram ekavskih Srba?

Evo da se nebi natezali, za obojicu i svaticete necete lutati,kako je nastalo ono kako se citalo tada,kako sada.

B,glas, kasnije slovo,nakon svoje artikulacije(nastanka) , bio je vezan za stvar, ili pojavu ili stvarnost ili imaginaciju, koju su ljudi percepirali kao Boga,Taj pojam bio je oznacen, sa samo jednim ovim glasom B,
__________________________________________________________________
Svaki glas u srpskom jeziku, nakon svoje artikulacije bio je reč!
_____________________________________________________________________
Ovo je zakon i mnogi ljudi su ovaj zakon pre mene uocili neki i zapisali,

I ja sam ovaj zakon koristio za daljnje istrazivanje, i uocavanje zakona o postanku srpskog jezika,kao i njihovog formulisanja,

Ne trebate diskutovati, previse je veliko i ogromno da vi to sve sazvakate i naucite odjednom,

Osvrnite se samo na ovaj moj zadnji clanak, evo ovaj koji pišem!

Pavlimir_Ratnik,veliki ctec srpskoga jezika!

Nigde ja nisam tako tvrdio,niti bi toliko nisko pao, Svedi,Svebi, Surbi, Srbi,

Za mene je reč SRBIN, izvedena tačno po zakonima stvaranja srpskoga jezika i u tome se ja razlikujem od nove skole, i od stare skole, što se oslanjam na nauku.

Pavlimir_Ratnik, veliki ctec srpskoga jezika!