Свећа је, по тумачењу, лично светло које покојник мора носити стално на оном свету, а не само на путу до њега. Тај свет се, дакле, у основи сматра мрачним, и концепт „тамног вилајета” је старији супстрат у веровању Влаха. Млађим веровањем можемо сматрати данас преовлађујућу представу да је свет мртвих дводелан, и да човек најпре пролази кроз мрачни део да би се затим трајно настанио у светлом, односно рајском делу. Преплитање ова два слоја најбоље се види у веровању да човек кад пређе у рај мора и даље да носи упаљену свећу „како би остали покојници могли да га виде”
Жена која израђује свећу, после купања и облачења у белу хаљину, простире комад белог платна на под и на њега ставља восак, конац и други материјал који се користи у раду. Клечећи на коленима и лактовима, призива Сунце да сведочи о њеном послу, а затим даје дугачку изјаву како свећу намењује покојнику да би овај имао светло за све могуће потребе на оном свету, почев од устајања ујутру, умивања и облачења. Тако се, на пример, каже: „Кад панталоне навлачи - да има светло, кад се каишем паше - да има светло, кад их откопчава и закопчава - да има светло, кад у поље иде ради нужде - да има светло ...” и тако даље. Овакво набрајање траје и по сат времена. Жена гледа да не испусти ни једну познату радњу коју човек, иначе, обавља, јер ону коју не помене и не опише - покојник неће моћи ни да врши на оном свету
Постоји нарочита песма (кîнћику рајулуј=рајска песма) која се обавезно пева приликом изношења покојника из куће. Из њенога садржаја се такође види да је важан задатак породице умрлог да му на сваки начин омогући прелазак у рај, директно и, по могућству, најкраћим путем
Разлика између анимизма код Срба и аниматизма код Влаха најбоље се може видети када се упореде обредне формуле намењивања. Српска фраза је једноделна; у основи почива на синтагми „да се види пред душу” која показује да се измећу покојниковог спиритуалног ентитета и материјалне твари с овог света успоставља визуелни контакт као крајњи религијски чин. Душа је лишена свих телесних атрибута, и њој је довољна само пажња коју јој живи посвећују, јер је заборав друга, али дефинитивна смрт. „Мртвима за душу, живимо у гушу!”, кажу Срби у долини Пека. Влашка формула је много сложенија. Њоме се отвара комуникацијски канал директно са покојником да би таксативно набројене, именоване, додирнуте и пољубљене ствари - као на некој строгој царини - прешле границу између два света, и постале његово лично власништво. Стога се у обредној пракси јављају две верзије ове формуле...Нема спора да се на овим детаљима види влашко схватање покојника на телесан а не на духован начин.
http://www.paundurlic.com/radovi/religija_vlaha.htm
Pominje se parastos sa 44 svece na sledećem linku, kao i @Rajksa sveca@
Простор рајске свеће је, дакле, источна половина троугла Дунав – Морава – Тимок, коју чине Пореч, Црна Река, Крајина и Кључ, то јест свет Царана и Мунћана! Занимљиво жариште свеће открили смо на граници овог ареала у горњој Млави, у селу Лазници које се сматра срцем Хомоља. Она је овде толико учестала да је последњих година прешла етничке границе и већ се виђа у посмртим обредима код млавских Срба!
..поред «парастоса», намењивао и петао, али не на прозору него на кућном прагу, па се зато предавао кроз отворена врата...У култури Срба петао је изразито демонска животиња и представља соларно биће, али и биће које је у тесној вези са хтонским светом... Наши Власи сматрају да је један део његове натприродне моћи у крилима: ..што му омогућава да «прелети» границе светова, а други, можда већи, у самоме гласу, од кога се очекује да пробуди умрлог[34] као што буди сваког другог уснулог човека.[35] Јер смрт је само сан који се дуго спава, а човек никад не сме да губи наду да се из тог сна може пробудити..
http://www.paundurlic.com/radovi/rajska_sveca.htm