U jednoj emisiji Galileo, Prve tv, u Srbiji, u kolozegu (januaru) 7519.godine (2011.) jedna tema je bila o celibatu i krsenju istoga, s osvrtom na katolicku crkvu.

...

Voditelj: Katolicki svestenici i kaludjerice nemaju pravo na seks,brak i na decu. To pravilo postoji još od srednjega veka. Ali šta se savalo kada kaludjerica u manastiru zatrudni. Ili kada je svestenik imao ljubavnicu, možda čak i ljubavnika. Kako su se duhovnici u srednjem veku snalazili između ljubavi i nagona? Strogoce i celibata.

(Voditelj bi trebao znati i navesti da i pravoslavno monastvo ima kao svoj izbor celibat, a naveo je katolicke kaludjerice,kao da njihovi kaludjeri nemaju to isto! To govori o strucnosti naših ljudi, koji ne mogu ni uvod u temu, koju su napravili Njemci, da naprave bez greške, pa eto,ni u par recenica ne može bez nedostataka!)

Ovo je mracno doba kada je zemlja bila ploca, oko koji se okrece Sunce. U to vreme, poznog srednjeg veka, crkveni ucitelji govore da je seksualnost najveci ljudski porok.

„Taj porok ubija telo, prlja sve i unistava sve, ukaljava sve.”

Sve sto je telesno je prokleto. Čak su i skrivene ceznje gresi.

„Posmatraj telo kao hrpu smeca prekriveno snegom, kao nešto sto izaziva gadjenje kada se pomisli na njega.”

Iako su propisi sve stroziji i kazne sve ostrije, potreba za ljubavlju i seksualnoscu se ne može zabraniti. Krajem srednjeg veka u crkvenim redovima kljuca, sve vise monaha, kaludjerica i drugih duhovnika ignorise propise.

Katarina je trudna iako se pred Bogom zaklela na cednost i cistotu.

I drugi imaju mracnu tajnu. Monah Regino. Sme li nekaznjeno da sledi svoje nagone? Šta li svestenik Herbert sazaje o tajnoj ljubavi u ispovedanoci. Biskup Albreht. Da li prelat koristi svoju moc? Papa Aleksandar. Da li je i sveti otac blistavi primer? I Katarina. Kava sudbina preti trudnoj kaludjerici?

Već se vekovima prica o nemoralnim monasima i monahinjama. Da li su to samo ogovaranja i tracevi iz srednjeg veka. Već 40 godina profesor Herman ispituje crkvene izvore svakog doba.

Nema potrebe da se bilo šta izmišlja. U mnogim arhivima nalaze se dokumenti iz srednjeg veka koji ukazuju na razne stvari. Monasi i svestenici koji su zavodili udate žene i device. Pape i biskupi koji su imali svoje ljubavnice, i ponekada posecivali bordele.

Mnogi monasi u poznom srednjemmveku ne žive dobvovoljno u manastirima. Tamo ih ostavljaju kao sirocad ili nahocad. Ili ih roditelji salju tamo da bi se opismenili.

Regina grize savest jer samozadovoljavanje i erostki snovi predstavljaju greh. Kazne za ovakve grehe uspostavlja Reginov ispovednik. Uglavnom koristi kazneni katalog tzv. pokajnickih knjiga. Jednom spavati sa kaludjericom, sedam godina ispastanja na hlebu i vodi. Zavesti udatu ženu, 12 godina ispastanja. Najgore. Oduzeti devojci nevinost. Za to se ispasta 30 godina.

Sto je opat stroziji to redje monasi smeju da izlaze iz manastira. To sprečava ljubavne afere sa ženama i zbog toga je sve vise homoseksualaca.

Dobra spijunska mreza bi trebalo da drzi monahe pod kontrolom. Po dvoje u jednoj sobi. Strogo zabranjeno! Ako dva iskusenika žele da prenoce jedan pored drugog, između njih mora da lezi stariji monah. Homoseksualnost je bila protivprirodna blud. U muskim manastirima najgore što se moglo zamisliti. Kazne su bile primerene. Do 25 godina ispastanja i visemesecno iskljucenje iz svete pricesti.

Mnogi duhovnici u srednjem veku su se brinuli o siromasnima i izopstenima iz drustva. Ali neki su koristili svoj svestenicki polozaj kao Heribert, koga posecuju pre svega usamljenje žene iz sela. Prema izvorima, upravo su popovi besramno koristili svaku priliku. Tako je Cezarius fon Hajsterbah govorio da je svako mesto dobro za razvrat. Bilo javni prostor, bilo crkva tokom ispovesti.

U 14.veku teolog Dzon Vajklif kritikovao je crkvu jer svestenici koriste ispovest za zavodjenje, uceci ženu da je manji greh učiniti preljubu sa svetenikom nego sa laikom.

Ali nije uvek bilo tako. Do 12.veka mnogi svestenici su sasvim legalno bili u braku. A onda je u Novom zavetu pronadjeno da je Isus zabranio brak svojim sledbenicima. Ali glasovi fanatika bili su sve glasniji. Svestenici moraju da održavaju misu cistih ruku.

1139. na Drugom lateranskom koncilu (saboru) zabranjuje se brak za svestenike. Brakovi se pod pretnjama ponistavaju. Žene i deca svestenika su od tada iskljuceni iz nasledstva. Nikakvo crkveno dobro se ne ostavlja ženama i deci svestenika. Tako kaže papa. Posed svestenika ostaje crkvi, dok žene i deca siromase.

Ali ljubav se ne može zabraniti. Umesto sa suprugom, mnogi svestenici sada žive sa konkubinom. Prvo zavedu devojku, pa se slobodno ispovedaju.

A prelati tolerisu te ljubavne afere sve dok se one odvijaju u tajni i ne prljaju ugled crkve.

Horst Herrman, teolog i kriticar crkve: „Seksualni odnos u crkvi bio je najveci od svih mogućih grehova. Zašto? U to je umesan sam djavo. To skrnavi crkvu. Nikakvog bogosluženja ne može vise biti. Mesto na kojme se to desilo moralo je da se ocisti od djavola. I to je izgledalo otprilike ovako. Pokoropi se svetom vodicom cime se isteruje greh, a sa njim nadajmo se i djavo. A nakon toga bogosluženje je ponovo moguće.”

Ali zašto biskup poput Albrehta trpi takve stvari u svojo biskupiji? Zato sto svestenici placaju kaznu novcem. Dakle, svestenik koji javno živi sa ljubavnicom, mora da isplati do polovine svog prihoda biskupu.

Za Albrehta, novcane kazne za svetenike su sigurna banka. Gradska hronika Konstance izvestava da svestenik za svako svoje dete mora da plati 5 goldena. Toliko naucnik zaradi za celu godinu. Tako privatni novcanik biskupa može da se napuni za čitavih 7500 goledena.

Albreht je zadovoljan. Vanbracna deca mu ne donose samo lepu svotu. Ona su i jeftina radna snaga za katedralu.

Horst Herrman: „Deca svestenika dugo su se smatrala kmetovima crkve. Crkva je mogla da ih tretira kao parije i da ih koristi kao robove na gradilistima. Ako su želeli da udju u svestenstvo da se malo izdignu, morali su da kupe od pape u Rimu indulgencije, sto uopste nije bilo jeftino.”

Krajem srednjeg veka nagomilavaju se zalbe hronicara. Biskupi su na koncil u Konstancu doveli svoje lične prostitutke, pored 700 gradskih prostitutki.

Može se procitati da je biskup Hajrih iz Liptiha iz bio ponosan na svoje 61 dete.

Manastir Tomas u Lajpcigu je čak oznacen kao svetsko cudo jer se tamo molilo vise dece nego kaludjerica.

A u Virtsburgu se prica da su muskarci odbili da idu u rat jer njihove žene ne bi bile bezbedne zbog dece nezakonitog bluda. I kaludjerice su se svetile. Hronika Kimskog jezera izvestava da su sve kaludjerice proterane jer je u manastiru bilo gore nego u bordelu.

Aleksandar VI vazi za naročito pozudnog papu. Kao i sve pape oko 1500 e godine, on sebe dozivljava kao vladara sveta. Mocnijeg i bogatijeg od cara. Svoje ljubavnice i 7 dece besramno pokazuje u javnosti. U istorijskim knjigama vazi za pohotljivca. Tako majstor protokola Johanes Burhard opisuje jednu pijanku sa 50 kurtizana. „Po nalogu pape, one su morale da sakupljaju kestenje gole sve dok se taj ples nije pretvorio u orgije.”

Hronicar Tomas Tomasi piše: „Nije moguće nabrojati sva ubistva, silovanja i inceste koji se svakodnevno dogadjaju u papskoj palati.”

Kako bi finansirali takav način zivota, pape su drzale do 7 bordela u Rimu. O papi Sikstu IV izvori kažu da su mu bordeli donosili godisnju zaradu do 80000 zlatnih dukata. Svaki duhovnik je morao da placa papi, bilo da je živeo cedno ili posecivao prostitutke.

Horst Herrman: „U srednjem veku i u renesansi, naravno, bilo je i dobrih crkvenih sluzbenika, kao na primer, papa Adrijan VI, poslednji nemacki papa pre sadasnjeg. Ali sve u svemi, sluzbenici su od monaha do pape bili sve samo ne moralni uzori.”

Tokom renesanse, pape pogotovo nisu bili sveci. Izvori kažu da je papa Pavle II umro od infarkta dok je spavao sa jednim decakom. Papa Pavle III je optuzen za silovanje jedne plemkinje i za seks sa rođenom sestrom. I pape poznog srednjeg veka su imali gadne ispade. Prica se da je papa Jovan XXII u svetilistu zavodio hodocasnice, sve dok ga nije ubio jedan prevareni muž.

Papa Jovan XXIII je čak odgovarao pred sudom zbog ubistva i silovanja. I njega je ubio jedan prevareni muž.

Srednjevekovni izvori jasno pokazuju da se papa više ne smatra Hristovom namesnikom na zemlji. Kao vladar svete države Vatikan dokopao se apsolutne moći.

U međuvremenu Katarina je tajno rodila dete srama. Ta beba dokazuje da je monahinja,Hristova mlada, prevarila svog nebeskog supruga. Čak i da preda svoje dete kao nahoce što se tada često radilo, uvek će biti izlozena Bozijem gnevu.

Nije razmišljala o svemu tome kada se pre godinu dana zaljubila u sina bastovana. Njen zavet cednog zivota je zaboravljen u ljubavnom zanosu. Zavet koji je polozila sa pola srca, jer su je roditelji bez njene saglasnosti poslali u manastir.

Ali šta sada treba da učini? Da li da prizna svoje dete? U tom slučaju preti joj 10 godina ispastanjana vodi i hlebu, dok bi njeno raslo bilo rob crkve. Ako napusti manastir sa bebom, biće obelezena kao prostitutka.

Ili svoju bebu treba da ostavi tamo gde su mnoge monahinje ostavile svoju decu? (grob)

Horst Herrman: „Posle reformacije su u mnogim zenskim manastirima pronadjeni kosturi novorođene dece. Npr. u manastiru Birgit fon Marijakum. Deciji kosturi uzidani u manastirskim kelijama ili ostavljeni u manastirskom toaletu. Kada je isuseno malo jezero u dvoristu manastira u Augsburgu, pronadjene su decije lobanje.”

Kao nemi svedoci očaja.

Slučajevi kao Katarinin pokazuju da se ne može živeti prema moralnim zakonima crkve. Oni dovode do duhovnike do najtezih sukoba savesti i do ekstremnih postupaka, jer celibat zabranjuje osnovne ljudske seksualne i ljubavne potrebe.