Srpski generali u ruskoj državi
Varuna
(novinar)
2010-10-19 06:39 PM
A sada da vidimo koliko je srpski narod žrtvovao svojih sinova, za slavu ruskoga cara a u korist ruske države..
Da pocnemo s onim Srbima, koji su se borili u samoj ruskoj vojsci..
Mi ne mislimo prisvajati ni najslavnijeg ruskog vojvodu protivu Napoleona I, kneza Mihaila Golenišceva Kutuzova Smolenskog, i ako je on poreklom Srbin iz sela Šandora kod Subotice u Backoj, gde mu je još živa rodbina;
ni vojnog ministra Milutina, kome se srpsko poreklo vidi iz imena, ni ministra finansije Knjaževica koji je poreklom iz Like,
ni pukovnika Lazara Tekeliju, Srbina iz Arada koji je u boju s Turcima izgubio oci, samo ćemo ih pomenuti,
tako isto i konjickog denerala Ðorda Arsenijevica Manojlovica pocasnog clana ruske akademije nauka, koji je roden u Vršcu 1775 i koji se proslavio kao ruski vojvoda protiv Napoleona i na Kavkazu, tako isto i deneral-lajtnanta Jovana Dimitrijevica Oklopdžiju, koji se rodio u srpskom primorju.
Nećemo ni da govorimo o hercegovackom poreklu grofa Borisa petrovica Šeremeceva, ali da pomenemo da je ruska carica Ana, još 1727 osnovala čitavu husarsku regimentu od samih Srba, ali moramo pomenuti što poznati istorik Turskoga Carstva Hamer tvrdi: da je u odbrani današnjeg „novorossijskago” kraja od napada tatarskog Hana Krim Giraja i njegovih sto hiljada konjanika.
Januara 1769 poginulo deset hiljada Srba, da je zarobljeno sedam hiljada, i da su Tatari tek preko tih 17.000 koje ubijenih koje zarobljenih Srba, mogli opustošiti tu pokrajinu Rusije.
Varuna
(novinar)
2010-10-19 06:40 PM
O cemu moramo govoriti to su srpske čitave vojnicke naseobine u Rusiji, to je „Novaja Serbija” i „Slavjano-Serbija” koje ponikoše u južnoj Rusiji od 1761. do 1763.
Na stepama gde se sad nalaze ruski zaporešci, još pre nego što je taj kraj nazvan Novom Srbijom pronosilo se već ime Srba koje je Rusija bila pozvala „da se bore sa Tatarima i Turcima za rusku zemlju” (Grigorovic). A evo kako je postala „Nova Srbija” i „Slaveno-Srbija”. Neka prica ruski književnik Nil Popov:
„Prvi i jedan od najznatnijih srpskih doseljenika u Rusiji bio je Sava Vladisavljevic grof Raguzinski, rodom iz Dalmacije, čije se ime često pominje za vreme Petra I, koji je naročito poznat sa ugovora o miru izmedu Rusija i Kine, zašto je postao tajni savetnik. I njegov brat Jefto Vladisavljevic, koji je služio pod caricom Anom, došao je do tako visokog cina. Mijailo Miloradovic doselio se iz Srbije 1711. godine u vreme rata sa Prajskom, i za odlikovanje u tome ratu postavljen je za komandanta gadackog kozackog puka. Za vreme carice Ane došli su iz Austrije u Rusiju: Ivan Stojanovic, Stepan Vitkovic, Panic, Božic i Dimitrije Peric. Prvi je postao general major, drugi brigadir, treci pukovnik u starom srpskom husarskom puku. Stojanovicev sin Mijailo došao je do general-majorskog cina. Miloje pod caricom Katarinom postao deneral i gubernator Cernigovske gubernije, a Petar je postao deneral-major. Za tim dolazi od austrijskih Srba Petar Tekelija, stric slavnog u Srba Save Tekelije. On je stupio u rusku vojsku kao porucnik i doterao je do cina deneral-an-šefa”.
Ali svi ti denerali koje je srpski narod pozajmio ruskoj vojski, behu samo jedna mala predvodnica čitavoj vojsci koju je sprski narod poslao Rusiji. Vode tih granicarskih pukova behu najpre pukovnik Horvat i pukovnik Ševic. Njima je carica Jelisaveta poslala preko svoga poslanika u Becu grofa Bestuževa, general-majorske cinove i privilegiju na zemlju južne Rusije, „koja beše pusta i - na granici Poljske”. (Nil Popov). Na zapadu pocinjale su te zemlje od ušca reke Sinjuhe u Bug, i prostirale su se duž nje do recice Visa, a odatle na istok do reke Tjasmina, dalje niz tu reku do Dnjepra i desnom obalom njegovom do naseobina zaporoških kozaka, dakle preko trideset milja. Cela ta zemlja nazvata je u privilegiji „Nova Srbija”, i namenjena je, kako se u privilegiji kaže, za naseljenje ona dva puka što ih je doveo Horvat. Ali posle godinu dana stiže i Ševic, a malo docnije i potpukovnik Rajko de Preradovic, kome je takode najpre poslan generalmajorski cin preko ruskog poslanika u Becu. Njima je data zemlja na jugo-istocnoj strani behmutske provincije, izmedu reka Donca i Luganje. To je bila prava pustinja (Nil Popov). „Ova pustinja - veli jedan Srbin, ruski deneral Pišcevic u svome spisu - beše zemlja koja nije obradivana od stvorenja sveta; ona je ležala bez ikakve koristi i bez ikakvog stanovništva. Na toj zemlji podigli su srpski pukovi Ševica i de Preradovica svoja sela i njihova naseobina nazvala se Slaveno-Serbija”.
Ovaj Srbin Pišcevic došao je u Rusiju posle prvih denerala, i mnogo je radio kako u Novoj Srbiji tako i u Sloveno-Srbiji.
Horvat, Ševic i de Preradovic razmestili su svoju vojsku cetama, od kojih je svaka izradila svoj „šanac” iz kojih su posle ponikle varošice. U ove povrveše trgovci iz Rusije i drugih strana, zavedoše se trgovi i varoši. Osobito je medu njima brzo porastao Novi Mirgorod, gde je stanovao Horvat. U svakome „šancu”, svaki je vojnik dobio zemlje za kucu i njivu, a oko šanceva bilo je izobila. „Horvat je osim toga ukrepio svoju naseobinu jednim gradom na recici Inguli iz koga se vremenom razvio bogati Elizavetgrad. I Slaveno-Serbija imala je svoj grad Bahmut.
Ne prode sedam godina, a Srbi iz Nove i Sloveno-Srbije dobiše priliku da plate svojom krvlju ono parce zemlje na kome se naseliše, ili kako Nil Popov kaže ”da pokažu svoje vojnicke sposobnosti„.”
Varuna
(novinar)
2010-10-19 06:42 PM
Godine 1757, kada se Rusija umešala u sedmogodišnju vojnu, Horvat je stavio na raspoloženje ruskoj vojsci potpun husarski puk, a od eskadrona koje opremiše Ševic i Depreradovic dormiran je drugi srpski konjicki puk.
Osim toga 1759. formirao je Pišcevic, tada već premje-major, još dva srpska puka u kojima je bilo i nešto Bugara, Grka i Rumuna, te ih za to Rusi krstiše „makedonskim” i „bugarskim” pukom, medutim i u njima beše ne samo vecina vojnika srpska, već i svi oficiri.
Kako su se ta četiri srpska puka držala pred neprijateljem ne spominje ruski istorik, samo lakonski veli „po završetku rata, ti pukovi su poslužili kao primer za preuredenje svih husarskih pukova u vojsci”.
Ali još je lepše kako prica Nil Popov zašto je ukinuta nova Srbija i Sloveno-Srbija.
„Vremenom su se ove oblasti tako naselile, da je 1764. godine Nova Srbija preimenovana u Novu rusku guberniju, a Horvat otpušten iz službe zbog slabog zdravlja i uskoro umro.
Sigurno sa istog ljubaznog uzroka, čim umreše Ševic i Depreradovic, pretvoriše Rusi Slaveno-Srbiju najpre u Katarininsku provinciju Novorosijske gubernije, a docnije je ”otcisliše„ azovskoj guberniji.
U to vreme uništeno je zaporoško jezgro, i to ne bez ucešca srpskih doseljenika. Najzad 1784. godine u celoj Rusiji zavedoše namesništva, i zemlje nekadašnje Nove Srbije i Sloveno Srbije udoše u sastav Ekaterinoslovskog namesništva, a srpski pukovi udoše u sastav ”slobodnih„ husarskih pukova, davši Srbe oficire ovim ruskim pukovima: harkovskom, ahtirskom, izjumskom, sumskom, ostaroškom.
Ti srpski oficiri u cisto ruskim pukovima, ”usudili su se da se vrate tom važnom poslu, uniformisali su ljude i ucili ih vojnickom redu i savršenstvu, nastojeci jedan pred drugim da to urade na najbolji način - kako bi se stvorili novi slavni pukovi od običnih ljudi; svaki strani vladar bi se ponosio da ima takve u svojoj vojsci, a boljih nije moglo ni biti„.
To veli Pišcevic, a Nil Popov dodaje:
”Ovo mišljenje opravdali su husarski pukovi južne Rusije u vreme prvog rata sa Turskom. Carica Katarina druga blagodarila im je posle rata - reskriptom u kome ima i ova dragocena reč: Spasibo (Hvala!).
Pravo ima Nil Popov, ta je reč izgovorena od Rusa Srbima tako retka da je doista vrlo dragocena.
Slavna služba tih pukova učinila je da su i svi novi pukovi koji su formirani za vlade Carice Katarine povereni srpskim oficirima. Ovih je samo za života Pišcevicevog bilo:
„Osam deneral-porucnika: Ivan Samuilovic Horvat, Ivan Ðordevic Ševic, Rajko Depreradovic, Maksim Zoric, Todor Corba, Ðorde Ševic (unuk prvog Ševica), grof Ivan Podgoricanih, Josif Horvat (sin starog Horvata).
Dvanaest deneral-majora: Semen Gavrilovic Zoric, Nikola Corba, Ðorde Bogdanovic, David Nerandžic, Ðorde Horvat, Ivan Horvat (oba rodaci starog Horvata), Ðorde Depreradovic, Ivan Depreradovic (sinovi starog Depreradovica), Kosta Laloš, Ivan Šteric, Semen Carnojevic, grof Ðorde Petrovic Podgoricanin.
Četiri brizagira: Kosta Jazbaša, Dimitrije Horvat, Rajko Stepanovic Plemenac, Aleksa Depreradovic.
Sedamnaest pukovnika: Josif Cvecenovic, Ivan Ševic, Avram Raškovic, Ignjat Uvalov, Nikola Petrovic, Lazar Tekelija, Vasa Totovic, Vasa Kosavcic, Arsa Davidovic, Pera Sincanin, Jevrem Rajkovic, Jovan Corba, Ivan Trebinjski, Pavle Carnojevic.
Cetrdeset i dva potpukovnika: Samuilo Horvat, Petar Ševic, Ivan Ševic, Arsenije Corba, Pavle Vujic, Ivan Šutovic, Ivan Vukotic, Aleksa Trebinjski, Stepan Bukinski, Ivan Skoric, Filip Petrovic, Stepan Žigic, Mijailo Stankovic, Maksim Corba, Maksim Vujic, Ivan Vujic, Ðorde Vujic, Sima Rajkovic, Ivan Golub, Aleksa Pantazija, Ivan Miloradovic, Petar Marjanovic, Ivan Mijokovic, Pavle Mijokovic, Ignjat Mijokovic, Petar Mijokovic, Pavle Mijokovic, Aleksa Juzbaša, Avram Mijokovic, Mijailo Miškovski, Stevan Sabov, Ðorde Filipovic, Toša Vani, Stevan Pišcevic, Gaja Pišcevic, Efim Pišcevic, Lazar Pišcevic, Teofil Pišcevic, Aleksa Pišcevic.
Trideset i sedam majora, ali kad bi se njihova imena i imena sviju nižih oficira koji su se u Rusiji tek rodili i sada služe u ruskoj vojsci napisala - nakupilo bi ih se mnogo.”
