I ostale što nisu ni gimnaziju zavrsili:

PRVA LEKCIJA
VELIKA BRITANIJA I SRPSKO PITANJE NA BERLINSKOM KONGRESU 1878. GODINE

Gotovo svi savremenici, kao i potonji istraživači istočne krize 1875-1878. godine, kao i Berlinskog kongresa, kojim je ona končana, saglasni su u uverenju da je politika Velike Britanije, kako u toku krize, tako i u vreme održavanja kongresa, bila izrazito antisrpska. O tome su pisali Jovan Ristić, predsednik vlade, Jevrem Grujić, njegov zamenik, Slobodan Jovanović, Robert V. Seton-Vatson, Harold Temperli, Vilijam Medlikot, Ričard Milman i drugi, da spomenemo samo one najpoznatije. S obzirom na značaj problema i njegove posledice, neophodno je ukazati na razloge za takvu politiku i njene protagoniste, kao i njene posledice na srpstvo u celini (Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina).
Valja odmah napomenuti da je britanska diplomatija nastojala da stvori uverenje da je srpsko pitanje nije interesovalo, da nije marila za sudbinu srpskog naroda. Njegovom stvaranju doprinela je izjava lorda Solzberija, državnog sekretara za spoljne poslove i drugog delegata na Berlinskom kongresu. On je u predvečerje početka njegovog rada, 3. juna, izjavio: „Pitanja Crne Gore i Srbije nas uopšte ne interesuju. Mi ćemo u dogovoru sa Kongresom podržati Austriju, ali Parlament neće dati ni šilinga za rat zbog njih”. Do koje mere je Solzberijeva izjava odgovarala stvarnosti?
Analiza raspoloživih izvora ukazuje da su Solzberijeve reči bile samo dimna zavesa, a da je stvarnost bila sasvim drukčija. S obzirom na ono što se događalo pre održavanja Kongresa, kao i tokom kriznih godina i rata (1875-1878), takvo britansko držanje i neraspoloženje prema Srbiji bilo je prirodno. Zbog svog nacionalno-političkog programa i delatnosti, Srbija je izazivala ljutnju i kritiku. Politika Velike Britanije prema srpskom pitanju, i Srbiji posebno, bila je uslovljena mnogim obzirima i obavezama. Oni su bili posledica britanskih potreba i rešenosti da se očuva Otomansko Carstvo, tj. potrebe da se kriza reši na način koji će osigurati da britanski interesi budu očuvani, zaštićeni, pa čak i prošireni. Ne manje značajno bilo je i naglašeno britansko neprijateljstvo prema Rusiji i njenoj politici na Balkanu, kao i potrebe da obezbedi neophodnog saveznika za diplomatski i politički obračun sa njom, ukoliko se za tim ukaže potreba. Njega je Britanija našla u Austro-Ugarskoj, namernoj da se širi ka jugu i obezbedi teritorije na Balkanu. U vladinim krugovima i javnom mnjenju u Britaniji preovladalo je uverenje da e Srbija bila odgovorna za mnoge probleme i nevolje sa kojima se suočavalo Otomansko carstvo - pripisivalo joj se podsticanje i pomaganje ustanka u Bosni i Hercegovini i njihovo eventualno ujedinjenje sa Kneževinom. Takva delatnost predstavljala je ugrožavanje integriteta otomanske države, što britanski službeni krugovi nisu odobravali.
Zbog toga je izbijanje srpsko-turskog rata, u leto 1876. godine, izazvalo buru negodovanja u Britaniji. Pored toga, u toj zemlji se na Srbiju i Crnu Goru gledalo kao štićenice Rusije i njeno oruđe u nastojanju da se destabilizuje Otomansko Carstvo. To je još više pojačalo neraspoloženje prema njima. Kad je nakon ruskog pritiska u jesen 1877. godine, Srbija, iako nevoljno, po drugi put objavila Turskoj rat britansko neraspoloženje je preraslo u ogorčenje, koje se nije skrivalo. U oktobru 1877. godine britanski premijer lord Bikonsfild (ranie Bendžamin Dizraeli) izjavio je da u rešavanju balkanskih pitanja „Srbiju treba zanemariti, pošto ona nije zasluživala nikakve obzire”. Takvo neraspoloženje dobilo je svoj pravi izraz. Britanski politički krugovi i javno mnjenje oštrim rečima su osudili, u decembru 1877. godine, kneza Milana Obrenovića, iako su odgovornost za objavu rata Srbije pripisali Rusiji i njenom pritisku.
Da bi sprečila širenje Srbije i Crne Gore u Bosnu i Hercegovinu, britanska diplomatija je užurbano tražila saveznika, kao i način da to postigne. U tome traganju je nastala ideja da se dve provincije stave pod nadzor Austro-Ugarske. Sporazum o tome između vlada u Londonu i Beču, ostvaren u predvečerje početka rada Berlinskog kongresa, sprečio je ujedinjenje dve provincije sa Srbijom i Crnom Gorom. Istovremeno, Velika Britanija je dobila određene ruke, slobodu da svoju pažnju upravi prema istočnom delu Balkana, Carigradu, Moreuzima i Sredozemlju uopšte. Rešenje je bilo sledeće: Austro-Ugarska će dobiti ovlašćenje da okupira Bosnu i Hercegovinu i u njima uvede potrebne reforme, dok će sultan zadržati formalni suverenitet nad njima.
Ipak, stvari se nisu odvijale u skladu sa britanskim namerama. Zaključenje Sanstefanskog ugovora između Rusije i Turske (3. mart 1878) izazvalo je veliku uzbunu u Londonu i pojačalo nameru vlade da spreči ostvarenje njegovih odredbi. One su predviđale davanje nezavisnosti kneževinama Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji, stvaranje Velike Bugarske; Srbija bi ostvarila određene teritorijalne tekovine - Niš, Leskovac i deo Novopazarskog sandžaka, Bugarska bi postala autonomna kneževina i bila značajno uvećana, dok bi Bosna i Hercegovina, u skladu sa odlukama Carigradske konferencije ambasadora, takođe dobila autonomiju. Te, kao i druge teritorijalne promene, u Velikoj Britaniji su doživeli kao ugrožavvanje integriteta Otomanskog Carstva. Zbog toga je njena vlada preduzela neophodne korake, u saradnji sa ostalim velikim evropskim silama, da prisili Rusiju da pristane na reviziju odredbi Sanstefanskog ugovora.
Lordovi Bikonsfild i Solzberi otvoreno su izjavljivali da Velika Britanija nije mogla da prihvati teritorijalne promene takvog obima i političke važnosti, i da je zbog toga trebalo sazvati međunarodni kongres da razmotri situaciju; Solzberi je takođe tvrdio da Otomanska imperija nije pretrpela takav poraz da se od njega nije mola oporaviti i naglasio da je obaveza velikih sila da joj pomognu da sprovede određene reforme, i tako opet stane u red snažnih država. Britanska inicijativa naišla je na podršku Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, pa je Rusija morala da prihvati zahtev za revizijom ugovora u San-Stefanu.
Serijom pregovora i dogovora britanska diplomatija je uspela da ostvari svoju nameru. Najveću pažnju usmerila je na „Veliku Bugarsku”, koju je nastojala da ukloni sa geografske karte; Austro-Ugarska je dobila zadatak da se brine za zapadne delove Balkana - da umanji tekovine Srbije, da je odvoji od Crne Gore i da spreči njen izlazak na Jadransko more. Krajem maja 1878. godine u Beču je potpisan sporazum koji je Zabzburgovcima obezbedio okupaciju Bosne i Hercegovine. Britanska namera da saađuje sa Dvojnom Monarhijom odredila je sudbinu tih provincija. Istovremeno, britanska i ruska diplomatija nastojale su da postignu sporazum u pogledu Velike Bugarske, čije smanjenje je zahtevala Velika Britanija. U tim pregovorima britanska vlada je prihvatila da Srbija dobije nezavisnost i pripoji Mali Zvornik sa Sakarom. U pitanju razgraničenja između Srbije i Bugarske, lord Solzberi je zahtevao da zapadna granica Bugarske bude, u skladu sa načelom narodnosti, reka Morava. To je predstavljalo još jedan neprijateljski postupak prema Srbiji. Ruska diplomatija je prihvatila britanski zahtev da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu, iako se sa tim saglasila još mnogo ranije (Budimpeštanske konvencije, sporazum u Rajhštatu).
Time su okviri teritorijalnih promena na Balkanu uobličeni pre početka rada kongresa. Napori Srbije i ostalih da ih promene imali su malo izgleda na uspeh. Britanska vlada je uspela u svojoj nameri da spreči teritorijalno širenje Srbije i pripajanje Bosne i Hercegovine. Pored toga, britanski pritisak doveo je do uvlačenja Srbije u političku i ekonomsku sferu Austro-Ugarske. Gurajući Dvojnu monarhiju na Balkan, a posebno u Srbiju, britanska vlada je ovu prisilila da prihvati obavezu da gradi železničku prugu do Niša i, kasnije, do Soluna. Sprečavanje ujedinjenja Bosne i Hercegovine sa Srbijom trebalo je da onemogući nacionalnu propagandu među drugim slovenskim narodima.
U predvečerje Berlinskog kongresa (13. juni - 13. juli) učinjeni su novi koraci koji su u potpunosti uobličili britansku politiku prema Srbima. Na sednicama vlade, održanim 5. i 6. juna 1878. godine doneta je odluka da britanska delegacija sarađuje sa svima onima na kongresu koji budu podržavali britanske zahteve. Od te saradnje se očekivalo mnogo, pa je Austro-Ugarska bila bogato nagrađena za to. Pored toga, delegacija je dobila uputstvo da posebnu pažnju posveti budućim granicama između Srbije i Crne Gore. Dva dana kasnije, 8. juna, britanska delegacija je dobila nova uputstva. U njima se govorilo o pitanju učešća predstavnika Srbije, Grčke i Rumunije u radu kongresa. U uputstvu se nalagalo da se to pitanje moralo rešiti pre početka rada kongresa, ali se upozoravalo da je vlada bila protivna zahtevima Srbije i Rumunije da njihovi predstavnici učestvuju u njegovom radu. Kao razlog za to navodilo se da te dve države nisu bile nezavisne i da su svojom saradnjom sa Rusijom u toku rata njoj predale pravo da ih zastupa na kongresu. Odlučeno je da se njihovim delegatima dozvoli da prisustvuju radu kongresa samo kad se bude raspravljalo o pitanjima koja njih interesuju. Sve ostalo su mogli da prate u koridorima.
Po dolasku britanske delegacije u Berlin, 11. juna, odlučeno je da se sudbina Bara i barske luke, granice između Srbije i Crne Gore i druga pitanja ostave za potonje rasprave, ali vazda pod uslovom da se rešavaju u skladu sa zahtevima Austro-Ugarske.
Turski delegati u Berlinu dobili su nalog da spreče po svaku cenu teritorijalno širenje Srbije i Crne Gore. Taj zahtev svesrdno su podržali lord Solzberi i lord Lajard, britanski ambasador u Carigradu; Porta je takođe zahtevala da dve države ne dobiju zajedničke granice i da se Turskoj vrate neke oblasti koje su po Sanstefanskom ugovoru pripale Srbiji. Britanska delegacija prihvatila je oba zahteva i za njih se zalagala tokom rada kongresa.
U predvečerja početka rada kongresa, takođe, britanski diplomatski agent u Beogradu, Hjubert Džerningam, upozorio je na opasnosnosti koje su mogle nastati po Austro-Ugarsku i Evropu od ujedinjenja jugoslovenskih naroda u Dvojnoj monarhiji sa Srbijom. Zahtevi koji su dolazili iz Carigrada i Džerningamova upozorenja, prisilili su Solzberija da uobliči britanski stav prema pitanju ujedinjenja jugoslovenskih naroda. U telegramu Lajardu upućenom 19. juna, Solzberi je upozorio na dobiti koje će nastati iz saradnje Velike Britanije i Austro-Ugarske: ona će obezbediti kontrolu nad Bugarskom i omogućiti ostvarenje austrougarskih planova u Bosni i Hercegovini. Okupacija ovih provincija, tvrdio je Solzberi, biće takođe u interesu Otomanskog Carstva, finansijski i vojno. Potom je dodao: „Time će se takođe sprečiti ujedinjenje dve slovenske (srpske) države - Srbije i Crne Gore - koje Porta neće biti dovoljno snažna da drži odvojene. Ovo ujedinjenje moglo bi da dovede do stvaranja slovenske konfederacije i, na kraju, do velike slovenske države koja bi se pružala od Pirota do Jadranskog mora”. Time je Solzberi sve rekao. Međutim, njegovo gledište delili su i drugi. Dva dana kasnije, ser August Pedžet, savetnik britanske ambasade u Londonu, otišao je i korak dalje. Da bi se sprečilo stvaranje jugoslovenske federacije, tvrdio je on, „austrijska okupacija Bosne i Hercegovine mogla se smatrati nužnošću”.