Nasla sam clanak od Momcila Selica na njegovom site-u, koji mi se veoma dopao, pa ću ga dati u nekoliko delova. Izbacicu filozofsku stranu, a dacu vise onu istorijsku, ako je to moguće. Pokusacu.

Момчило Селић

О ЗЛУ

Истина је једна, и садржи све лажи.
Као што нема добра без слободе, соја, сопства, правде, и лепоте – изражене и ратом – тако нема ни Зла без људи, природе, и Бога.
Јер, Бог је створио све, па и Себе. (И то стално чини, кроз нас, природу и Зло.)
Јер, ко год је видео два пса како кољу трећег, мањег, док он скичи као дете у ропцу, зна да природа, то јест, свет, нема морала. А без морала нема Људи, па ни Бога.
Било их је, који су Зло покушали објаснити нашом слободом и Божијим
попуштењем. Но, то је јалов покушај. У целој својој књизи, Историја Бога, Карен Армстронг, на пример, готово се није дотакла Зла, а Џефри Расел, професор богословских наука из Калифорније, у својој студији Кнез овога света (Принц таме) свео га је на табулисање. Јер, постојање Зла се непосредно тиче постојања Бога, или макар наше слике о Њему.
Вере су, испочетка, Бога виделе као Све; кад сам га призивао – док се не усредсредих на Исуса – појављивао ми се пред очима, у тами моје молитве, као Лице с једном осветљеном страном и другом у мраку. Из осветљеног образа белело се једно тамно Око, непомично и неживо. Требало ми је времена да схватим да је то Лице маска, и да ме Господ штити од погледа на Себе.
У Багавад Гити, Кршна приказује Арђуни, ратнику, Бога: индијски фриз
испреплетаних очњака, исплажених језика, разјапљених вилица, страшних,
избечених белусавих очију, безброј удова, канџи, осмеха, црвених усана... Бог Хиндуса истоветан је са Сатаном, бар колико Алах, кога Правоверни умиљавају падајући ничице пред Њиме и тепајући му «Милостиви»...
А тада се неко досетио, па ону, мрачну страну Његовог лика назвао Сатаном, шејтаном, сотоном, ђаволом, врагом, Злим... одвојивши га од Маске мојих обраћања. «Бог је несазнатљив», мрмољили су разни мистици: суфије, православни монаси, кабалисти, богумили, катари, патарени, а све у мени се бунило на то врдање.
Како «несазнатљив»? Све је несазнатљиво, и све Тајна, довека, па и ван
времена. Ум нам и није дат да бисмо ишта «сазнали» већ да бисмо омеђивали сопстену лудост, глупост, беду, и кукавиштво. Нема Тајне, осим небитних «тајни» Јудеја, сионских мудраца, источноевропских гаона, и тајних «служби» Овога Света.

Свет је Пакао, а Данте ђаче; Милтон, па и Његош, у том погледу, калфе. Какав пакао поред концентрационих логора Првог и Другог светског рата, Совјетије, и Брозове Југославије, или америчког Гвантанама? Како назвати дугогодишњи боравак непознатог аутора Титових казамата у соби са особом која је убила сопственог оца из користољубља, исекла га на делове, њих стрпала у казан са
каменом содом, од тога направила сапун – који је продавала на винковачкој пијаци педестих година прошлога века за 850 динара по килограму, поносећи се, усто, што је нашла начин да «све искористи»? Ко год је гледао макар снимке српских заробљеника живих испечених на ражњу у Отаџбинском рату 1991–1995, зна да је сва прича о Паклу слаба скаска, као што је и свештеник коме су у Митровичкој казниони комунистички стражари закуцали стопала за под огромним, гвозденим клинцима, богохулни подсетник да Исусове муке нису биле ни највеће ни најстрашније. Јер, није ли богохулно и овакво земаљско избивање наше – као казна за «Пад» који се закономерно десио, будући да нас је
Творац саздао у одређеном обличју и с одређеним својствима?
Ко је крив: дете које запали кућу или ко му је дао шибице да се игра? О каквој је ту «слободи» реч? Ко је овде луд, згранут, а ко збуњен? Зороастријанци тврде да је Зло недостатак Добра, или бар присуство зле намере (гневне Ангра Мајњу); «добромишље, доброговор, и добродеље» су начин да сваки од нас, говоре они, својим животом унесе честицу светлости у Овај свет, и тиме Злој намери у њему ускрати макар толико места. На Крају, кажу, Добро ће победити и све ће бити
савршено; купаћемо се у Светлости, Доброжељу, Доброј речи и Добром делу – заборавивши, претпостављам, оне достојевљанске сузе, не једног већ милијарди деце које су од Постања вриштећи пружале руке ка било коме, тражећи ако не поштеду, бар утеху. Једанаест хиљада козарачке деце уморено је у Јасеновцу и њихова имена је једне давне године штампала комунистичка Борба, без одјека или коментара до дана данашњег. А ови дани, мада међу Потоњим, још нису и Откровење, будући да још ништа не знамо о Богу и Његовим наканама.
Какав опет, стога, Достојевски, када смо пре десетак година читали и о Андреју Чикатилу, који је, више и од јасеновачких фратара и часних сестара, или митровичког оцеубице и сапунџије, своје жртве искористио до последњег зглавка – претходно их силовавши, искасапивши, и на крају, прождеравши? Јер, када је Достојевски написао Злочин и казну на основу извештаја из тадашњих петербуршких новина, можда је убиство старе лихварке било саблазно; данас, оно је свакодневица разноразних «таблоида» који не морају да измишљају
ништа, већ само да се јаве најближој полицијској станици, за дневни извештај.
У својој књизи Свлачење висине, психолог Јован Мирић наводи зато и пример девојчице која све што јој се било како супротставља зове «утата» («усташа»), чувши тај израз од старијих као ознаку најгорег Зла. Но, ми ипак нисмо деца која се тек уче говорити: Бог нас је по свему судећи створио бољим него што смо данас, и наш, ентропијски Пад, или Понирање, постоји – јер се наш Творац,
правећи нас, суочио са Твари, Временом и Опадањем; наиме, Његова «свемоћ», тако драга догматама и малоумницима, учинила би га беспредметним, ако не и бесмисленим. Јер, Драма света, па и Бога, лежи у неопходности Борбе, која, опет, извире из сучељавања са Непријатељем – нама, и Њему, бар равним.

Наиме, Бог је Уметник; да ли Писац, Режисер, Сликар, или Композитор, можемо се препирати као слепци из суфијске приче о слону и његовим својствима. Једно је непобитно: као Уметник, Бог треба Свега – и Њему је, највероватније, то најстрашније. А да ли Ђаво постоји, или је његов највећи успех, како писаше Достојевски, управо да нас убеди да га нема, није ни битно. У свакоме од нас има га довољно, и од њега нас не може одбранити никакво чистунство. И
безбројни ведски и авестански стихови («Чисти» су и данас један огранак суфија, па и Друза), катарска јерес (катари, такође «чисти», на грчком) рађала је досада горе покоре од свих сатанских навала. Људи, кадри да се носе са Злом у себи и са собом, показали су се човечнијим, бољим и храбријим од оних који су га из себе и других «одстрањивали» било аскезом, тихом или изговореном
молитвом, клетвом, догмом, кнутом, сабљом, или плотунима стрељачких
водова.