Kad sam tvrdila da smo u sportu dobri zato što smo Herkulovo seme, ovde su mi se 'izvesni' smejali.
Ali evo potvrda da je još neko to uocio:

Srpski kosarkasi od Konstantinopolja do Ljubljane

Tekst Ratka Dmitrovica, iz Pecata!

U dramatičnoj i po mnogo čemu problematičnoj utakmici, između košarkaša Turske i Srbije bilo je trenutaka kada su svi igrači na terenu, bez obzira na boju dresa, mogli da komuniciraju na srpskom jeziku, iz prostog razloga što su sadašnji Srbi igrali protiv bivših Srba

Za jednu sekundu koš mogu postići samo…ovaj…Srbi„, rekao je novinar Hrvatske televizije, Slavko Cvitković, u finišu susreta hrvatskih i srpskih košarkaša na upravo završenom Svetskom prvenstvu u Istambulu i dodatno uvećao jedan od kompleksa postjugoslovenske hrvatske košarke naspram Srba i Srbije. A onda je došlo polufinale Turska – Srbija u kojem su Turci uradili ono što je, po Cvitkoviću, srpska specijalnost; zabili su pobednički koš u poslednjoj sekundi igre.

SRPSKA GENETIKA To je u Hrvatskoj, ne bez zluradosti, iskorišćeno za bezbroj pokušaja obaranja gornje teze, a sve na odrednici: ”E, pa nije ta smirenost i odlučnost u evropskoj košarci svojstvena samo Srbima„. Klimava teorija. Zašto?

Zato što je turska košarka, sa dosadašnjim i sadašnjim rezultatima, produkt srpske genetike. Ovo nije moja hipoteza, zasnovana na, pomisliće neko, ”Ratkovom opsednutošću teorijom da su svi narodi bivše Jugoslavije poreklom Srbi„, već se radi o tvrdnji čoveka koji se zove Kemal Kutlu. Nekada se prezivao Šehović, rođen je u Turskoj, ali su njegovi roditelji sa prostora Sandžaka. Crnogorska strana, Bijelo Polje.

Taj Kemal, kao veliki zaljubljenik u košarku, volontirao je na Svetskom prvenstvu i koristio svaku priliku da uspostavi kontakt sa Srbima i ostalima koji su u Tursku doputovali iz Srbije, Crne Gore, Bosne… Na sav glas je pričao da turski ekipni sport nije moguće ni zamisliti bez Muslimana, islamizovanih Srba, Bošnjaka…kako je kome drago da ih zove.

Ja sam – kazuje Kemal Kutlu – odrastao u Istambulu, u mahali sa 75.000 stanovnika i svi smo pričali srpski. Do sedme godine nisam znao ni reč turskog jezika, a moj deda je umro ne izgovorivši ni jednu rečenicu na turskom. Znao je i govorio samo srpski. Sa nama je odrastao i Hido, vukli smo ga sa sobom i učili da igra košarku, ali sada nas i ne poznaje. Milioni čine svoje.

”SIN TURSKE„ Hido je, pogađate, Hidajet Turkoglu, najbolji turski košarkaš svih vremena, čovek sa zapaženom NBA-karijerom, veliki prijatelj Vlade Divca i Predraga Stojakovića, iz vremena kada su sva trojica nosili dres Sakramenta. Njegovo sadašnje prezime na turskom znači ”sin Turske„ a da njegovi preci nisu u Tursku otišli iz jednog malog sela u blizini Sjenice, Hido bi se danas prezivao Ramićević. To prezime nosio je njegov deda.

U širem smislu malo ko je znao da se u onoj dramatičnoj utakmici između Turske i Srbije – svakako spornoj, što je ovde potpuno nevažno-dogodio sudar sadašnjih i bivših Srba. U postavi Turske, koju je vodio Srbin Bogdan Tanjević, bilo je čak pet igrača poreklom iz Srbije, sa prostora Sandžaka ili Raške oblasti. Evo ih: Hidajet Turkoglu, Semih Erdan, Sinan Guler, Ender Arslan i Omar Ašik. Njih petorica zajedno postigli su 45 od ukupno 83 koša, koje su ubacili momci u crvenim dresovima na kojima je pisalo Turska.

Onaj Kemal kaže da svi oni, od Hide do Ašika, govore srpski, jer tako se govori u njihovim porodicama. Dodaje da 80 posto turske košarke počiva na momcima iz Srbije, Sandžaka, dok je preko 90 procenata odbojkaša te zemlje poreklom iz opština: Sjenica, Prijepolje, Tutin, Bijelo Polje, Novi Pazar…

Kemal, koji je inače šef obezbeđenja u turskoj filijali kompaniji ”Filip Moris„, u slobodno vreme vodi amaterski košarkaški klub ”Sandžak„ i planira da pošalje sina na usavršavanje u neki od košarkaških kampova u Srbiji. Bar mu jezik neće biti problem, kaže Kemal.

Priča sandžačkih Muslimana, valjda poslednjih među Srbima koji su prešli na islam, bolna je i tragična. Ne svojom dobrom voljom, već zarad straha šta bi u promenjenim okolnostima, na ruševinama poražene turske imperije i ponovo uspostavljene srpske države, iz osvete mogli da im učine rođaci i komšije, koji su izdržali pritisak i ostali izvan islamskog verskog i civilizacijskog kruga – muslimani Sandžaka masovno su krenuli prema Turskoj. A da je bilo osvete i neljudskog odnosa prema tom življu – bilo je.

Više u 132. broju magazina ”Pečat„”