U vreme od 8 do 15 marta, ofanzivna akcija četnickih snaga izvodjena je sa puno uspjeha u taktickom smislu od strane trupnih komandanata i u strategijskom od strane iskusnih djeneralstabnih oficira. borbe su vodjene sa dosta izgleda za konacnu pobedu četnickog oruzja. Obuhvatni manevar uspevao je sve vise i vise, tako da se po nacinu odbrane moglo zakljuciti da se partizanski odredi nalaze u vrlo teskoj taktickoj situaciji.
Teško pribavljanje podataka, koji su od neocenjive vrednosti pri donosenju odluka u ofanzivnim akcijama, imalo je znatnog uticaja na dalji tok bitke. Sa druge strane, teško prolazno zemljiste i teško rokiranje snaga sa jedne tacke na drugu, radi nadmocnosti na pojedinim polozajima, napadackim četnickim snagama cinile su mnoge poteskoce. Uocivsi pravilno vrednost topografskog sklopa bitacne prostorije, komunisticki stab, posto je konstatovao da se partizanski odredi nalaze u tkz. „strategijskom zagrljaju”, doneo je priblizno ovakvu odluku:
a)Po svaku cenu popraviti tesku strategijsku situaciju drskim probojem otprilike u uglu na uscu reke Rame u Neretvu, gde su se pokazivali najbolji takticki uslovi;
b)Ako se dodje do uspeha, nastaviti brzo napredovanje na pravcu; Glavaticevo-Kalinovik-Foca, kako bi se blagovremeno evakuisali mnogobrojni ranjenici, u bolnici u mestu Prozor;
Da bi ostvario ove operacijske zamisli, Vrhovni stab partizanskih odreda, prema prikupljenim podacima, postupio je na sledeći način:
-Na Vran planini, ostavljene su slabije snage sa cisto demonstrativnim zadacima, sto će reći da se elasticnom odbranom imalo stvoriti potrebno vreme za izvrsenje glavnog manevra;
-Glavne snage partizanskih odreda bile su se prikupile u reonu usca reke Rame u Neretvu sa zadatkom da predju Neretvu i da se sto pre docepaju sireg mostobrana na jakoj topografskoj liniji planine Prenj;
-Zarobljena artiljerija, tenkovi i bacaci prilikom napada na Prozor (pomenuto italijansko razoruzavanje divizije Murdje u Prozoru) stavili su se u dejstvo radi pomoći prelaza Neretve;

Na osnovu ovog plana pocela je i borbena akcija. Izabrani otsek za prelaz Neretve, odgovarao je svima taktickim uslovima. Pošto je ovaj otsek fronta stavljen pod jaku artiljerijsku i bacacku vatru, i tehnicki uslovi su bili lako savladani. U to vreme Neretva je bila gazna, a most kod Jablanice bio je još pre 8 meseci porusen u toku partizanskog povlacenja iz Hercegovine prema zapadnoj Bosni. Tako su komunisti na dan 15 marta, u ranu zoru silinom masovnog udara i vrlo jakog vatrenog dejstva iz svih orudja, presli Neretvu i hitrim pokretima nastupali uz stenje planine Prenj. Nekoliko četnickih protivnapada, koje je izvrsio major Pantic, nisu imali uspeha zbog ogromne nadmocnosti neprijatelja. Čak ni povratni napad nije uspeo, kad je rezervni kapetan Musa Kadic sa bataljonom iz Glavaticeva dosao u pomoć. Kapetan Kadic je ratni drug Djenerala Mihailovica sa Solunskog fronta. U to vreme komandovao je jednom muslimanskom oazom, koja se nalazila u reonu Bjelimica. Isto tako pokusaj Konjicke jurisne brigade, da dejstvom u levi bok komunista olaksa odbranu majora Pantica na Prenj planini nije uspeo. Moral kod ove brigade poceo je naglo da pada zbog iznenadnog dolaska jakih kontigenata hrvatsko-nemackih snaga u Konjic, dakle u samu pozadinu Konjicke jurisne brigade.
nastavice se...

Napustajuci polozaj na Plasjoj glavi, hercegovacka Baceviceva grupa četnika, srucila se u Blagaj kod Mostara u prilicnom haosu, čak i sa znacima krajnje neposlusnosti. Samim povlacenjwem i stvorenom panikom pre toga, smanjio se borbeni moral ljudi, mada je pre toga bio na dostojnoj srpskoj visini. Crnogorski četnici pukovnika Stanisica, posle Bacovicevog napustanja polozaja, svili su se u kolonu, napustili polozaje i jednostavno otisli prema Nevesinju.
Ovo i ovakvo samovoljno napustanje polozaja, ne samo sto je negativno uticalo na moral ostalih četnickih snaga, nego je u isti mah povecalo moral kkomunista. Oni su se posle toga prosto osilili tako i toliko da za njih demoralisani četnici uopste nisu predstavljali ozbiljnog protivnika.
Ovde je potrebno naglasiti da je plan za posedanje Plasje glave dosao iz Vrhovnog staba.Taj plan nije trebalo menjati na svoju ruku, bez prethodnog odobrenja i saglasnosti onih koji rukuju celom akcijom.
Ova odluka verovatno je doneta iz prostog nepoznavanja teorije ratne vestine i odredaba naše ratne sluzbe, gde je jasno i glasno predvidjeno, da je glavna teznja u taktickostrategijskom akcijama postici uspeh, a na kom delu fronta od sporednog je značaja. Da su ove odredbe bile poznate rez. majoru Bacevicu i srpskom prvaku u Hercegovini Jevdjevicu, oni svakako ne bi, napustanjem svojih polozaja, tražili uspehe onamo gde ih nije trebalo traziti, to jest u odstupnim operacijama, preduzetim na svoju ruku, ne obavestavajuci o tome nikoga ni levo ni desno. Mora se napomenuti i to da je Jevdjevic, još pre nego sto su uopste bile prikupljene četnicke snage, zahtevao da se makar sa jednim delom četnika predje na desnu obalu Neretve, valjda po trazenju Italijana, da im se koliko toliko olaksa odbrana divizije u Prozoru. Politicka i vojnicka akcija Dobrosava Jevdjevica skupo je kostala Ravnogorski pokret. Ovaj srpski politicki prvak zamišljao je da on jedini dominira i u politickim i u vojnim znanjima, krajnje podcenjujuci iskusne i strucno skolovane oficire. Usled toga i major Ostojic, nacelnik staba Istaknutog dela Vrhovne Komande, sa jakim uzbudjenjem salje depesu četnickim komandantima 17 februara , u kojoj pod pretnjom smrtne kazne zabranjuje trupnim komandantima da izvrsavaju ma kakve zahteve Dobrosava Jevdjevica. Po ugledu na Jevdjevica i Bacovica, postupio je i major Pantic. Sve do vesti o iznenadnom odlasku sa polozaja glavnih četnickih snaga, Pantic se junacki suprotstavljao nadiranju komunista.
Vrsio je i protivnapade na njihov mostobran na granicama Prenj planine. Ali po saznanju o povlacenju Bacevica i Jevdjevica i ove snage su se prosto srucile u kotlinu Neretve, severno od Mostara, gde je i njima dopro glas da će ustaše ponovo izvrsiti pokolj nad srpskim zivljem. Ova vest je püotpuno negativno uticala na borbenu sposobnost srpskih četnika. Oni su od tada jedini cilj svog zivota videli u zastiti svojih domova i svojih familija od hrvatske pljacke i pokolja.
Time je komunistima bio sasvim otvoren put ka Glavaticevu, i dalje ka Kalinoviku i Foci. Bjelimicski bataljon Muse Kadica nije uopste bio u stanju da zaustavi nadiranje komunista ka Kalinoviku, pa su se tako komunisti u oblasti Kalinovika sreli sa Limsko-sandzackim četnickim odredima i posle teskih borbi uspeli da odbiju četnike i da produže dalje ka Foci.
nastavice se...

U ovako haotnickoj situaciji kod četnickih snaga zbog čega je izgubljena bitka na jakim topografskim polozajima, stigla je depesa majora Ostojica iz Kalinovika, odakle je upravljao bitkom, da će predloziti djeneralu Mihailovicu, da se ovaj neuspeh na Neretvi stavi pod vojnu analizu, a starjesine pod ratni sud. Nazalost do ovog nije doslo iz poznatih razloga, dok je po mislenju većeg broja komandnog osoblja, do ovog suda trebalo doći, da bi se odmah utvrdili tačni uzroci neuspeha i krivci kaznili po vojnokrivicnim zakonima za ratno doba. Da je to onda učinjeno, danas u emigraciji ne bi onu bitku analizirali po svom ukusu i ubeđenju razni nepoznati i nekompetentni pisci, koji sa ovim dogadjajem nisu imali ništa zajednickog.
Poznato je iz raznih psiholoskih analiza i studija o srpskim borbenim mogućnostima, da je Srbin odličan u napadnim i dobar u odbranbenim operacijama. Mnogi primeri iz naše proslosti ukazuju nam na ovo stanje duha i morala. Rat 1912 protivu Turske, bio je u celosti ofanzivan i dobijen je. Rat 1913, protivu Bugarske, u prvoj fazi nije bio povoljan za nas, jer je srpska vojska na Ovcem polju, branila. Međutim čim je krenula u ofanzivu, rat je ubrzo zavrsen, pobedom srpskog oruzja. I u prvom svetskom ratu imamo dva svetla primera. Prvi primer je pobeda na Ceru, i drugi na Suvoboru. U obe bitke bila je do nogu potucena Austrougarska carsko-kraljevska vojska.
Ova izlaganja izneta su sa razloga, sto je samovoljna odstupna operacija, izvrsena na Neretvi, bez stvarne takticke potrebe, imala vrlo velikog i jakog moralnog deejstva na naše snage, koje nisu poznavale razlog tog odstupanja, utoliko pre, sto je trebalo nastaviti izvrsenje plana Vrhovne Komande i komuniste unistiti u dzepu reke Neretve.
Što se tiče konjicke grupe kapetana Lukacevica, ona je ostala usamljena da se bori, sa slabijim komunistickim delovima, ali je uvek u svojoj pozadini imala jake hrvatsko-nemacke snage, od kojih je zazirala.
Usled ovako nepovoljne situacije u ovoj akciji, nastupila je nesloga među staresinama. Jedni druge su okrivljivali, odbijajuci krivice od sebe i upucujuci ih na druge, često puta bas na one staresine, koje nisu imale nikakve krivice, pa čak i danas u emigraciji te krivice često pripisuju ljudima, koji su se u stvari borili sa puno patriotizma i ideoloskih ubeđenja, protivu komunista,postujuci i izvrsavajuci naredjenja Vrhovne komande, kao sto je to bio hrabri pukovnik Bajo Stanisic.
Zbog ovakvih negativnih izmena u strategijskoj situaciji na bitacnoj prostoriji uopste, i posebno što se u to vreme naročito pokazivala samovolja pojedinih četnickih komandanata u neizvrsavanju centralnih naredjenja u vodjenju vojnih operacija, od neobične koristi je, da ove četnicke neuspehe na jakoj odbranbenoj liniji Neretve, stavimo pod analizu i kritiku, da bi bolje videli zašto je do neuspeha doslo.