Politička karijera [uredi]




Bio je poslanik u parlamentu Srbije nakon izbora u decembru 2000. godine na listi SSJ, a kao član Partije srpskog progresa[9].

Kasnije je bio na listi Demokratske zajednice Srbije dr Obrena Joksimovića.[2]

U decembru 2009. godine, pokušao je da učestvuje na ponovljenim lokalnim izborima u opštini Voždovac, kao nosilac liste Pokret za Voždovac[10], ali ta lista nije ispunila neophodne uslove za učešće na izborima.






Istorija po Deretiću [uredi]




Deretić smatra da je istorija srpskog naroda izmenjena pod pritiskom Austro-Ugarske i Vatikana na Berlinskom kongresu nakon čega u Srbiji počinje da se krije antička istorija srpskog naroda i srpskom narodu se nameće priča da je na Balkansko poluostrvo došao tokom Velike Seobe Slovena na Balkan. Deretić smatra da je današnja istorija o srpskom narodu napisana na osnovu odeljka Konstantina VII Porfirogenita „O narodima”.[11] Po njemu ovaj odeljak je izmišljen i nekoliko vekova kasnije ubačen u njegovo delo „O upravljanju Carstvom”, kako bi se promenila istorija.





Neke od teorija o istoriji srpskog naroda koje promoviše Jovan I. Deretić su:

* Velike seobe Slovena na Balkan nije bilo već su Sloveni na Balkanu autohton narod koji su antički pisci drugačije nazivali. Tako da su Iliri, Tračani, Dačani idr. samo različita imena za srpski narod.





* Aleksandar Veliki je zapravo srpski vojskovođa Aleksandar Karanović i on je treći srpski vojskovođa koji je u svom pohodu na istok došao do Indije. Pre njega su to učinili Nino Belov i Serbo Makaridov.




* Srpski jezik smatra da je najstariji jezik i da su zapravo Indoevropski jezici nastali na bazi srpskog jezika, a da je najveći broj jezika (kao i onaj po kome govorio Isus Hrist - Aramejski[12]) zapravo srpski jezik.




* Ostali slovenski narodi su proistekli iz srpskog naroda.



* Hrvati su poreklom avarsko pleme koje je primilo srpski jezik.



* Srpsko pismo (Srbica) je najstarije evropsko pismo iz koga su se razvila sva kasnija evropska pisma.[13]



* Albanski narod je došao u 11. veku iz „Antičke Albanije” ili „Kavkaske Albanije” što odgovara današnjem Azerbejdžanu i nisu potomci Ilira[14].



* Srbi su dobili Kosovsku bitku 1389. godine.



* Dušanovo carstvo je obuhvatalo značajno veće teritorije.

Nemanjići [uredi]



Radić dalje citira Deretićevu tvrdnju da se Stefan Nemanja povukao sa prestola 10. aprila 1195. godine i da je umro 13. februara 1200. godine, i navodi kako je još 1968. godine dokazano da je Stefan Nemanja ostavio presto 25. marta 1196, a da je umro 13. februara 1199. godine[24], i kao referencu navodi rad prof. Relje Novakovića, „O datumu i razlozima Nemanjinog silaska s prestola” (ZRVI, 11, 1968, str. 129-139)[25].



Na sledećoj stranici, Radić nastavlja nizanje Deretićevih grešaka: Deretić tvrdi da je Mehmed II Osvajač došao na presto kad je imao 21 godinu, i da je bio sin Murata i Jelene, kćerke despota Đurđa[26].


Zatim Radić objašnjava u čemu je greška — Mehmed jeste bio sin Murata, ali ne i Jelene Branković. Zapravo, druga kćer despota Đurđa, Mara Branković, a ne Jelena, bila je udata za Murata, ali nije bila Mehmedova majka. Kao referencu za ovu tvrdnju navodi rad Ruže Ćuk, „Carica Mara”, objavljen u Istorijskom časopisu 1978/79. godine (str. 53-57)[27].


Dalje Radić navodi kako ni sam Franc Babinger, poznati turkolog koji je veliki deo svojih istraživanja posvetio baš životu Mehmeda Osvajača, nije znao sa sigurnošću ko je bila Mehmedova majka, navodeći kao referencu rad samog Babingera, „Mehmed Osvajač i njegovo doba”, (prev. T. Bekić, Novi Sad, 1968, str. 12)[28].




Radić takođe navodi Deretićevu tvrdnju da Nemanjići potiču od vizantijskog cara Licinija[29] i nizom logičnih argumenata dokazuje da je takva tvrdnja nemoguća. Naime, Radić prvo navodi činjenicu koja je „poznata svim medievistima”, a to je da je u srednjem veku bilo veoma uobičajeno da dvorski istoričari izmišljaju rodbinske veze kako bi dali veću starinu mnogim vladarskim porodicama, i Nemanjići nisu bili izuzetak. Pisci srpskih rodoslova su se oslanjali na slovenski prevod vizantijske Svetske hronike koju je napisao Jovan Zonara[30]. Zatim, Radić dodaje:
Vikicitati „Međutim, da vidimo činjenice: Licinije je ubijen 325. godine, a Nemanja se rodio 1113. godine. Između njih dvojice zjapi praznina od bezmalo osam vekova, a naučnici su sa velikim naporom, i posle dugih raspri, jedva utvrdili ko je bio Nemanjih otac (...) Osim toga, prema srpskim rodoslovima, Stefan Nemanja je bio Licinijev praunuk, što bi značilo da su Nemanjini otac, deda i pradeda morali živeti po tri ili četiri stoleća.[31]”

A sad da vidimo ko je Radivoj Radic?

http://tinyurl.com/267d9lx
Radivoj Radić
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Radivoj Radić (Livno, 22. januar 1954) je srpski istoričar (vizantolog), univerzitetski profesor i naučni radnik.

Radić je osnovnu školu završio u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Beogradu. Diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu na grupi za istoriju 1980. godine. Decembra 1985. godine odbranio je magistarsku tezu „Oblasni gospodari u Vizantiji krajem 12. i u prvim decenijama 13. veka”. U toku školske 1985/1986. boravio je sedam meseci u Atini na specijalizaciji kao stipendista grčke vlade. Doktorsku disertaciju „Vreme Jovana V Paleologa” odbranio je u decembru 1991. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na postdoktorskom usavršavanju bio je 1997/1998. u Centru za vizantijske studije Damberton Ouks u Vašingtonu.




U Vizantološkom institutu SANU zaposlen je od 1978, trenutno obavlja funkciju zamenika direktora instituta. Od 1994. zaposlen je na Filozofskom fakultetu kao docent, a od 2007. je redovni profesor i šef Seminara za vizantologiju. Predaje i na Filozofskom fakultetu u Banjaluci od jeseni 1994, kao i na Filozofskom fakultetu u Nišu od jeseni 1999. godine. Istoriju Vizantije, a do nedavno (novembar 2010.)i Istoriju Starog veka predaje i na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.




Do 2007. Radivoj Radić je učestvovao na tridesetak naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavio je preko 120 naučnih radova. Za knjigu „Vreme Jovana V Paleologa (1332—1391)” godine 1993. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku. Saradnik je i „Enciklopedijskog prosopografskog leksikona vizantijske istorije i civilizacije” koji se izdaje u Atini, kao i član redakcije Zbornika radova Vizantološkog instituta (ZRVI) i Srpskog komiteta za vizantologiju.





Pored akademske karijere, Radić se poslednjih godina naročito bavi i popularizacijom istorijske nauke i posebno vizantijske istorije.
Odabrana bibliografija [uredi]


* Oblasni gospodari u Vizantiji krajem 12. i u prvim decenijama 13. veka., ZRVI 24—25. (1986), 151—290.



* Vreme Jovana V Paleologa (1332—1391), Beograd 1993.



* Strah u poznoj Vizantiji 1180—1453, I — II, Beograd 2000.



* Iz Carigrada u srpske zemlje, Studije iz vizantijske i srpske istorije, Beograd 2003.


* Srbi pre Adama i posle njega, Istorija jedne zloupotrebe: Slovo protiv „novoromantičara”, Beograd 2005. (drugo dopunjeno izdanje).



* Vizantija, purpur i pergament, Beograd 2006.



* Carigrad, priče sa Bosfora, Beograd 2007.

Marko „četuje” po Internetu



Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.


Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.


I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.



RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 2


Bilo kuda, Srbi svuda



Dakle, osnovna misao vodilja „novoromantičara” jeste poistovetiti sva najstarija plemena sa Srbima i onda pristupiti gradnji „vavilonske” kule naroda, pri čemu su naši davnašnji preci i izvorište i utoka. Da bi se to postiglo, koriste se dimne zavese tobožnje učenosti, koje zamagljuju vidike nedovoljno upućenima, ali u sebi kriju grubo nepoznavanje osnovnih načela naučne metodologije. Prisutno je nastojanje da se silesijom tobožnjih dokaza, koji nisu odmakli dalje od pustog domišljanja, čitaoci zatrpaju i da pod tim „teretom”, kao omamljeni, poveruju u nategnute pseudonaučne konstrukcije.
Potom se ti primeri ponavljaju više puta, pri čemu takvo multipliciranje ima zadatak da obezbedi snagu nekakvog dokaza. Na tom planu je najstrpljivija i najrevnosnija bila gospođa Luković-Pjanović koja je na stranicama svoje knjige, potpuno razlivena i bez potrebne unutrašnje kohezije, bezbroj puta navodila pojedine izvore u originalu, pa zatim donosila njihove prevode na srpski. Onda je podatke tih izvora potkrepljivala citatima iz nekih već davno zaboravljenih knjiga ili rasprava slavista koji su živeli i radili na razmeđu 18. i 19. veka, kada je istorijska nauka još uvek bila bez čvrste metodologije, i kojih se danas, bar kad je u pitanju etnogeneza razgranatog indoevropskog stabla, s mnogo razloga više niko i ne seća jer nisu izdržali probu vremena, jedini i nepristrasan sud svim istraživačima. I ovde, dakle, u drugoj fazi - koju ni u kom slučaju ne možemo nazvati dokaznim postupkom - gospođa Luković- Pjanović donosi čitate pomenutih autora na francuskom ili nemačkom, ali i u srpskim prevodima. Zatim, u trećoj fazi, sve to dopunjuje citatima njenih intelektualnih uzora o kojima govori dirljivo i trapavo patetično, a to su Miloš S. Milojević - čiju bibliografiju čak donosi na stranicama svoje knjige, što je, naravno, sasvim besmisleno (ali knjigu treba učiniti debljom, što će reći učenijom i ozbiljnijom po svaku cenu) - i Sima Lukin Lazić.


Evo jednog od njenih tipičnih „zaključaka”: „Ova Škola (takozvana Srpska autohtonistička škola - prim. R. R.) je smatrala, piše dalje Živančević, da su oni narodi, koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi, koji se pominju na Balkanu, u južnoj Rusiji i u srednjoj Evropi, samo razna imena Srba i njihovih plemena. Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Homerovim i Cezarovim Venetima, ova Škola je našla Srbe ne samo na Balkanu i u centralnoj Evropi, već i u Italiji, na Pirinejima, u Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je u severnoj Africi, Egiptu i Maloj Aziji.” Šta reći na ovo sem parole: „Bilo kuda, Srbi svuda!”


Torta od sto spratova



Čitav taj „naučni” postupak gospođe Luković-Pjanović, izveden s prividno filigranskom preciznošću i beskrajnim strpljenjem, liči na slaganje nekakve džinovske torte. Dakle, najpre, red izvora kao što su diskutabilno shvaćeni i prokomentarisani Herodot, Ptolomej, Plinije, Prokopije ili Nestor Kijevski, zatim red slavista-miljenika kao što su Siprijen Rober, Surovjecki, Dobrovski, Šafarik, potom red neizbežnih Miloša S. Milojevića i Sime Lukina Lazića, pa onda sve iz početka. I tako u nedogled, pa ko izdrži!?


Evo jednog podesnog primera kako gospođa Luković-Pjanović kombinuje i gradi „vavilonsku kulu” raznih naroda u kojoj se ispostavi da su, na kraju krajeva, ipak sve sami Srbi. Ona najpre citira izvesnog Frana Mariju Apendinija (1768-1837) koji je bio nastavnik i kasnije direktor gimnazije u Dubrovniku, i u predgovoru Riječnika ilirsko-talijansko-latinskog, izdatog u Dubrovniku 1806. godine, zapisao: „Prema Hirkanskom moru (tj. Kaspijskom jezeru) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod, koji je dugo vremena vladao nad Egiptom pod imenom Srba. Tamo žive i kazarska plemena... i svi oni vuku poreklo od slovenskog stabla i služe se slovenskim jezikom... No i u manje davnoj prošlosti, na Soldanijevom dvoru u Egiptu, vojnici su, kao nekada Cirkasi, slovenski. Cirkasi, naime, potomci starih Sarmata i s (njima) jednojezični, zauzeli su Egipat...a taj narod, pokoren tamo od Turaka, izmešan i danas postoji i govori (služi se) ilirskim jezikom (ovde prestaje navođenje sirotog Apendinija i počinje ”superiorna„ analiza gospođe Luković-Pjanović kojoj je sve kristalno jasno!?) - Analiza prethodnog teksta (šta bi s jednačenjem suglasnika po zvučnosti? - prim. R. R.), sa svim dopunama, mogla bi da bude veoma dugačka, no - ovom prilikom - da podvučemo samo najbitnije: Ako su Cirkasi vladali nad Egiptom pod imenom Srba, onda je sigurno da su i oni kao Etrurci (Imajte milosti i ne uvodite već po ko zna koji put po redu novo i egzotično pleme u taj Vaš etnički kazan) imali - u neku ruku - svoje domaće ime, i primenjivali ga sami na sebe, zovući se Srbima. Drugo - ti Cirkasi nisu bili usamljeni predstavnici nekada veoma rasprostranjenog srpskog naroda - upravo oko Kaspijskog jezera, Crnog i Azovskog mora i planine Kavkaza. Jer, upravo u tim oblastima nalazimo Ptolomejeve i Plinijeve Serbe, Sirbace i imena napravljena od isti osnove.” U produžetku gospođa Luković-Pjanović nastavlja da komplikuje tu smešu naroda, naglašavajući da se nikako ne mimoiđu egipatski hijeroglifski natpisi i bareljefni, u kamenu urezani natpisi, koji su sačuvali uspomenu na „Širadane” ili „Šardane”, što „po izvesnim autoritetima” odgovara nazivu Srbi, Sirbaci.

Kao vojnički šifarnik



Malo nam je bila linija Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, koju smo otpratili na jedvite jade i krajnjim naporima, a sada nas zbuniše najpre Etrurci, pa Serbi, odnosno Sirbaci, a o famoznim „Širdanima” ili „Šardanima”, koji su samo „presvučeni” Srbi, odnosno Sirbaci, da i ne govorim!
Kad smo već kod rečenih „Širdana” ili „Šardana”, a za informaciju naših čitalaca, evo objašnjenja stručnog i besprekornog: „Šardani..koji su uzdrmali Egipat između 14. i 12. veka pre Hrista...kojima su se pridružili Filistinci (o, zar se i to može?).. ratnici iz Medinet-Habu... to su ljudi sa severa, Hiperborejani..”
Malo su nam bili Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, pa onda Etrurci - Serbi, odnosno Sirbaci - „Širadani” ili „Šardani”, a evo nam sada i novog „dvojca” Filistinci - Hiperborejani!



Eto ovako izgleda naučna laboratorija gospođe Luković-Pjanović - savršena kao Kolumbovo jaje - i njena istraživačka lupa, po potrebi kako teleskop, tako i mikroskop. I, onda sve ispočetka, i sve to u dva toma na ukupno sedam stotina stranica - zgusnuti redovi, minimalan prored, sitna slova - upornom presijom na čitaoca kao da računa na njegovo iznurivanje i činjenicu da će u jednom trenutku on izgubiti strpljenje i, zapadajući u rastrojstvo, očajnički zavapiti:„Verujem Vam, gospođo, sve Vam verujem, samo da ovako nešto više ne moram da čitam!”




Na ovaj način oblikovan, dokazni postupak, razumljivo je samo po sebi, pretvara se u neobaveznu i razgaljujuću igrariju u dokolici koja neodoljivo podseća na dečiju igru asocijacija ili nekakav vojnički šifarnik (lozinke za stražu: Igla - Igalo, Šabac -Šanac, Spuž - Puž, Loznica - Lozica itd.).


RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 3


Čarli Čaplin iz Čapljine


Ime Horvat, Hrbat i Hrvat, kako rekosmo, pojavljuje se prvi put u šestom veku po Hristu. Prvobitno se to ime izgovaralo Hrbat i Hrbati i nije značilo poseban narod, nego su se Hrbatima zvali, nazivali oni Srbi koji su stanovali po hrbatima ili grebenima planinskim...„
Da li je ovakvom ”naučnom„ načinu razmišljanja uopšte i potreban komentar? Istovremeno ne mogu a da ne postavim i sledeće pitanje: Da li je moguće da je i autor ovog dalekosežnog zaključka zbilja mogao da poveruje u njega?


Ili, drugi primer, iz knjige gospođe Luković-Pjanović. Posredi je ponovo jedan od njenih miljenika - Siprijen Rober: ”Između ostalih, on (S. Rober - prim R. R.) navodi ilirsku kraljicu Ceriju - Ceria -, za koju kaže: ’A zar Cerija, ta ilirska kraljica, ne nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera?’ Ovakav zaključak nam dosta kaže o Roberovom poznavanju srpskog jezika„


I gospodin Draško Šćekić, enciklopedista takozvane Srpske autohtonističke škole, udvorički i bez trunke bilo kakve intelektualne sumnje, prihvata ovu vratolomnu onomastičku igrariju Cer-Cerija.



Na isti način, s istovetnim stepenom verodostojnosti - sledeći neumoljivu logiku Cer-Cerija - mogli bismo da pokažemo da je donedavni američki potpredsednik Al Gor dobio prezime po Crnoj, Fruškoj, Mokroj, Svetoj ili nekoj petoj - Gori. Na isti način, dakle, može se ”dokazati„ da je Čarli Čaplin dobio prezime po Čapljini, DŽems Kuk po Babinom Kuku, ruski predsednik Vladimir Putin po selu Putincima, bivši američki predsednik Bil Klinton po Klini, a sadašnji DŽordž Buš po Buškom blatu u Livanjskom polju.


Na ovaj način sve se može dokazati, sve što pomislimo, a ovo ćemo ilustrovati nekolikim primerima u kojima ću pokušati da sledim učenjačku logiku ”novoromantičara„. To je čudo koje povezuje najudaljenije tačke na Zemlji i s lakoćom prebrođuje ne samo ogroman prostor nego i epohe ljudske civilizacije.



Na razdraganoj ljuljašci mašte



Koliko sam obavešten - a velikodušno dopuštam mogućnost da grešim jer sam s bibliografijom ”novoromantičara„ ipak samo delimično upoznat - niko od njih nije se dosetio da Kanadu proglasi čisto srpskom, takoreći ”genetski„ srpskom zemljom. A, evo i objašnjenja, i dokaza čvrstog ”kao grad Varadin„ da je Kanada upravo jedna srpska zemlja, da ”srpskija„ ne može biti.



Priča je to koja seže u najranija stoleća, ne tako davno posle Hristovog rođenja, priča je to koja kazuje o nemirnom duhu srpskog plemena. Dakle, grupa hrabrih Slovena - Srba, vođena radoznalim ruhom, odvažila se da na svojim čuvenim monoksilima - malenim čamcima izrađenim od jednog debla drveta - krene preko Atlantika. Jednostavno, nisu verovali u ono što je pisalo kod Herkulovih stubova - današnjeg Gibraltara - doduše, na latinskom, ali ne mari: Ibi deficit orbis (Onde nestaje svet, odnosno - tamo je kraj sveta). Jer, iz epske poezije dobro je znano da su Latini ljute varalice!



Dakle, mnogo vekova pre nego što je Kristofor Kolumbo na galijama ”Nina„, ”Pinta„ i ”Santa Marija„ krenuo na svoje putovanje - pa čak i više vekova pre (eventualnog!) putešestvija Vikinga - Srbi su krenuli put kontinenta koji će se kasnije nepravedno nazvati Amerika, umesto da ponese ime Srbija, Sorabija, Sarabija, Srbadija ili slično. Vidimo ih kako na svojim čunovima brode beskrajnom pučinom Atlantika ne bojeći se ogromne vodene mase i neba koje se ponekad cakli i nalik je na akvamarinsku sluzokožu, a katkad je olujno sivo i preteće.


”Kuda plovimo?„ - posle mnogo dana, pitaju neki među Srbima. Najmudriji lakonski odgovara: ”Plovimo ka nadi! Jer, kopno je naša nada!„ Tu smo: ka + nada = Kanada. Kada su, napokon, dosegli kopno - znatno severnije nego Kolumbo - tu su zemlju nazvali Kanada.



Kad smo već na tlu Severne Amerike, možemo da objasnimo i ime velike reke koja se uliva u Atlantski okean, a protiče kroz prestonicu Sjedinjenih Američkih Država - Vašington. Reč je o reci koja se zove Potomak! I čitaoci su namah živnuli, već im vidim osmehe na licu, jer odmah pogađaju o čemu je reč. Naravno, to je čista srpska reč - ovoga puta od prvog do poslednjeg slova, bez bilo kakvih primesa. Dakle, Srbi su ne samo pohodili nego i nastanjivali i taj deo Novog sveta mnogo pre Vikinga i Kolumba.
”

Danilove, prevedi.

Pricaj srpski da te čitav svet razumije. :))

Nastavak:

Zimbabve - zima babi




Da su naši preci imali naseobine u Evropi i Aziji, to smo već znali, da su nastanjivali i Ameriku, to smo upravo saznali - ponosan sam na svoj mali doprinos (mada strepim da to neko ranije već nije „ustanovio”) - a šta je sa Afrikom?! Srbi su pouzdano nastanjivali i Crni kontinent, uverava nas gospođa Luković-Pjanović, a ona to najbolje zna! U svojoj knjizi ona navodi milenije „u toku kojih su se Srbi kretali preko Azije, Evrope, pa i preko severne Afrike, osnivajući države, kroz dugo vreme već odavno nestale”. Doduše, pomenuta je samo severna Afrika, ali kao mali prilog njenoj čvrstoj tezi priložiću sledeći dokaz kojim se i na jug „širi” prostor Crnog kontinenta koji su Srbi nastanjivali.



Opet je posredi priča o jednoj grupi Srba koja je lutala unaokolo i krstarila Afrikom tražeći mesto gde bi mogli da se skrase. Jer, odvajkada je poznato da su seobe - sudbina Srba. Kao i ostali stari narodi, putovali su zajedno kako ratnici i žene, tako i deca i stariji članovi, jednom rečju - svi. Desilo se da su jedne noći zakonačili na nekom mestu gde je temperatura osetno pala - kako inače biva u pojedinim delovima Afrike, poznatim po velikim temperaturnim oscilacijama. Ujutru je jedna baka, koja se u toku noći propisno smrzla, toliko dozlogrdila svima žaleći se kako joj je bilo zima i kako se prehladila da su to mesto odmah nazvali Zimbabve (zima babi, babi je zima). Kud ćete ubedljiviji dokaz od ovoga?!



Gledajući neke atlase na kojima je prikazana Afrika, vidim i sliku nasmejanog crnca. Pomislih u sebi s pomešanim osećanjima: „Možda ćeš umreti, a nećeš saznati da si Srbin i da je srpski ’majka svih jezika’ jer ne kaže se uzalud ”Govori srpski da te ceo svet razume„! A, zašto to ne znaš? Zato jer ne čitaš prave knjige, knjige koje su napisali Dobroslav Jevđević, dr Olga Luković-Pjanović, dr Jovan I. Deretić, dr Boris(slav) Vlajić-Zemljanički, Draško Šćekić i njima slični.”



Budući da smo posle Evrope i Azije „apsolvirali” i Afriku, ostaje nam daleka Australija. Ovoga puta najmlađi kontinent ostavljam „novoromantičarima” uveren - u stvari, bez bilo kakve dileme - da će oni s lakoćom i tamo naći Srbe ne samo pre „dođoša”, kao što su bili raznorazni Anglosaksonci, nego i pre lokalnih australijskih urođenika.


RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 4


Krstivoje otkrio Ameriku




Kao što smo rekli, sve reči koje sadrže glasove S, R i B (ili, eventualno, Š, R i V), prema mišljenju „novoromantičara’’, nesumnjiv su dokaz o srpskom poreklu. Otuda se nedvosmisleno i jasno, ako sledimo rečenu logiku, nameće primamljiva misao: Zašto i glasovita Sorbona u Parizu ne bi bila srpska kad za to, prema neumoljivoj pojednostavljenoj logici ”novoromantičara’’, postoje svi potrebni preduslovi? Uz malo muke, a uz primenu već usvojenog rastegljivog dokaznog postupka, i to bi se lako moglo dokazati. Evo, dakle, novog zadatka za te marljive i neumorne pregaoce.



Istina, neki tvrde da je Sorbonu u 13. veku osnovao Rober de Sorbon, dvorski kapelan francuskog kralja Luja IDŽ Svetog, najpre kao dom za studente i profesore teologije, a vremenom kao najuticajniji bogoslovski fakultet.



Ali, to je mišljenje germanske Berlinsko-bečke škole i kao takvo, naravno, ništavno je. Po nalogu Vatikana oni skrivaju činjenicu da je rečeni Rober de Sorbon bio zapravo Srbin.

======================


Jooooj, lud je. Suze mi cure od smejanja! Da li ima neko ovu knjigu da je postavi ovde?

======================== Nastavak ============================

Ili, dopušteno je pretpostaviti, naši „novoromantičari’’ starinu od tričavih sedam stotina godina, koliko postoji Sorbona, u poređenju s hiljadama godina bitisanja srpskog roda na planeti Zemlji smatraju beznačajnom i stoga nedostojnom većeg istraživačkog truda, pogotovo što su oni navikli da vreme računaju samo u milenijumima.
S druge strane, ponovo mi je puklo pred očima, moglo bi se dokazati i da je Šervud - gde umesto S, R i B imamo Š, R i V, a to mu dođe na isto - izrazito srpska reč, a da je, saglasno tome, Robin Hud brat od strica Kraljevića Marka.





Primeri prof. Aleksandra Lome




U jednom predavanju, koje je u martu 2001. godine održao na Lingvističkoj sekciji Filološkog fakulteta, profesor Aleksandar Loma je dao čitav niz primera koji bi mogli da zagolicaju beskrajnu maštu ”novoromantičara’’ i budu im putokazi u daljem „traganju’’ za našim davnim precima. Međutim, on je u nastavku dao besprekorno izvedeno scientističko objašnjenje svih pobrojanih toponima. Da vidimo kako to izgleda!



”Polazna tačka bilo je ime reke u Južnoj Africi - Oranje. ’Iz detinjstva se sećam, piše naš kolega, kako su u mom rodnom selu imali običaj za vodu kad poteče mutna da kažu da je kao oranje. Takvo značenje bi dobro pristajalo velikoj ravničarskoj reci kakva je Oranje - ali da li je moguće da su naši preci nekad stigli čak do Afrike.’ Da pogledam, rekoh sebi, ima li u tom delu sveta još koje srpsko ime, pa ako ima, tu može biti nečega. I evo: usred Afrike država Čad. Kada čovek potamni u licu, kod mene se kaže počadio. Prodirući sa severa, preko Sahare, u dubinu crne Afrike, naši preci su se tu prvi put sreli s ljudima čađava lica, Crncima, pa su i zemlju nazvali po tome.




Mora da su zatim zavladali dobrim delom kontinenta kao robovlasnici i trgovci robljem. Uspomenu na to čuva ime zemlje Bijafra od srpske robovlasničke devize Bij Afra!, tj. ’Tuci roba Afrikanca!’, kao i ime glavnog grada današnje Kenije Najrobi, jer je tu nekad bio trg na kojem su prodavani najbolji robovi.




Toj srpskoj vladavini u Africi kraj je učinilo širenje islama. Zadnje naše uporište bio je jug kontinenta, a granica je jedno vreme išla baš rekom Oranje. Na to se odnosi poznata pretnja Kraljevića Marka u narodnoj pesmi: More, Turci, ne gaz’te Oranja! Na drugoj strani, muslimani su nas potisnuli sve do istočne Indonezije. Tamo su poslednje utočište Srbi našli u planinskim predelima ostrva Timora, kako to kaže besmrtni NJegoš: Or’o gnjezdo vrh Timora vije, jer slobode u ravnici nije.



Pod pritiskom inovernih zavojevača, deo Srba se iselio iz svoje vekovne postojbine. Preplovivši Atlantski okean, otkrili su Ameriku. Prvi Evropljanin koji je stupio na njeno tle nije bio Kristofor Kolumbo iz Đenove, nego bokeljski moreplovac Krstivoje/Krsto Golubović iz Đenovića. Po karakterističnoj uzrečici njegovih mornara „bogomi’’, ”bogoti’’, glavni grad Kolumbije i dandanji nosi ime Bogota. U Južnoj Americi Srbi su stigli sve do argentinskih pampasa, o čemu svedoči samo njihovo ime, koje je nastalo asimilacijom od sampas - mesto gde se stoka pusti sama da pase, što je vrlo dobar izraz za ekstenzivno stočarenje u tim predelima.



Na sever američkog kontinenta Srbi su se širili u dva smera: severoistočnom i severozapadnom. Oni prvi dali su ime državi Nevadi, po živom pesku tamošnjih pustinja, jer je na srpskom nevada ono iz čega se ne možeš izvaditi. Pridev sijer, ’beličast’, imamo u imenu planine Sijera Nevada koja je tako nazvana zbog svojih snežnih vrhunaca. Sve uz pacifičku obalu, deo tih Srba stigao je čak do Aljaske, gde su se nastanili i živeli od ribolova, pa se zemlja prozvala Alaska, ’ribarska’.

Ne razumem, zašto i po cemu je dat ovaj naziv „novoromanticari”?

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 7


Ceo svet pod šljivom



Evo šta je Milić od Mačve, samozvani prorok i vizionar, savetovao Srbima iz Republike Srpske na skupštini u Bijeljini 25. aprila 1993. godine: „Bosanski i krajiški Srbi, i kad bi potpisali noćas kapitulantski vensovenovski (i orvelovski) plan, po Srbe nepovoljnih granica deset kantona, zapadni Sotona tamne strane atlantijskog lica ne bi se na tome zaustavio... Što se tiče posledica sankcija, duplo uvođenih protiv Srbije, proročki sagledavam da će one blagotvorno delovati u bliskoj budućnosti, s obzirom na to da se sa njima srpski narod uvodi u nužno predvorje priprema za opstanak pred najavljenu apokalipsu, koja će se odigrati najdalje za jednu deceniju. Naime zapadnu hemisferu zahvatiće neslućena lančana tektonska kataklizma u trajanju od 15 minuta, tako da će ostati živih ljudi samo koliko se može skloniti pod krošnju jedne šljive”. Ova krošnja je metafora za Srbiju„.



”Naravno da ne mogu ostati svi Srbi u životu, ali ipak ostaje jezgro nacije. Ostaće živi Srbi kao poslednji izdanak SORABA, svepredaka sviju Evropljana. Ostaće i srpski jezik kao planetarni, jedini jezik koji se može smatrati pramajka jezikom indoevropskih naroda, i sa kojim se jedino može sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Jer, Srbi vode poreklo preko one svetle, vasionske strane atlantidskog lica. Srbi će biti u stanju posle ove tektonske kataklizme jedini da obnove novu evropsku civilizaciju, pošto se Srbi nalaze u večnom elektrolitskom kupanju izazvanom moćnom spregom dveju geoloških ploča - bakarne pod Homoljima, i olovne ispod Kopaonika.„



Pupak planete




”Taj naboj prirode pomoći će Srbima iznova da se održe kao entogenetski pupak planete, i potvrditi tako dosadašnje arheološke nalaze da smo najstarija Evropa, samo dance Božje kace rajskog pričesta. Ko udari na tu našu zajedničku evropsku praroditeljsku stopu, besnilo mu dušu zahvatilo, obrnuo noge naopačke, usta mu se za vrat okrenula... A pravi, treći svetski rat, odigraće se u evropskim zemljama od 1996. do 1999. kako ga lepo najavljuje Nostradamus u svom Testamentu. Tarabići koji vele: ’Nad Srbijom će padati pečeni ljudi, a Srbiji ništa biti neće’. Sasvim je izvesno da Evropa prisustvuje poslednjim mesecima svoje sreće u miru ako nastave ovako sitničarski sa nama. Oni su nas odista gurnuli u krvavi rat, a to će im se još krvavije osvetiti - snaći će ih potpuna kataklizma, pa će bežeći ispred nje naići na naše ispaćeno tlo i narod tog tla. Dočekaćemo ih sa korom hleba, kao što je to uvek bivalo. Voleo bih što pre da se sastanu svi naši geolozi, geografi, sociolozi, demografi i stručnjaci za razaranja zemljišta, kako bismo mogli svi zajedno da razradimo PAKET SPASENJA za ovaj narod, koji je već stupio u fazu mesijanske uloge spasioca ljudskog roda. Narod TLA i PUPKA PLANETE, Srbi, raspolažu vasionskom snagom poput Tesline, i takav narod ne može nikad biti uništen.


Uz primedbu da se nijedno od Stankovićevih sumanutih proročanstava - naravno - nije ostvarilo, jedino mogu dodati da su jadni narodi koji imaju ovakve savetnike, dušebrižnike i predvodnike.



Prekori Borislava Pekića



Za Milića od Mačve ne bi se moglo reći da je u pogledu procene o starini srpskog naroda bio pomodar i skorojević. Naprotiv, on je mnogo ranije, pre bučnog dolaska „novoromantičara”, istupao s tezama da su Srbi najstariji narod na planeti Zemlji. Na ovakve „naučne” teorije osvrnuo se u svojim komentarima iz dnevnika i Borislav Pekić (1930-1992).

On je najpre naglasio kako mu je u ruke dospeo separat pod nazivom „Sorabi” Milića od Mačve koji je objavljen u decembru 1982. godine, a zatim je doneo čitave pasuse iz tog teksta. Za ovu priliku izdvajamo samo neke od njih: „Sarab ili Sorab, skraćeno kasnije u Srb, etimološki se objašnjava sa sabrat, najbliži rođak, rob Božiji na zemlji, sapatnik. I danas Srb Srbinu sasvim nepoznatom kaže brate Srbine’ ili ’ej moj rođače’... Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč - Srbija... Takav pravi pristup objašnjenju toponima samo potvrđuje onu staru, ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli otkad postoji sveta. To su oni tajanstveni Tračani bez naknadno ubačenog ’T’ u stvari Račani, tj. Rasjani, rasijani ljudi, Račani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom. Zatim Iliri i Pelazgi. Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, to jest beli ljudi, tj. Sloveni, Srbi... što se tiče Etruraca, srednje Italije, i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena ili današnja Ravena... Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor, na istok do Indije i Veda, a na zapad do Pirineja i Baska. To je prostor jednog samoniklog, jezičkog, etničkog jezgra koji je dao pramajku jezika indoevropljanima, koji je dao veličanstvene spise ’RG Vede’. da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto, na jednom mestu, rgnem ti ga majci, to je seljački izraz za vede, znači mudrosti proviđenje, videnije, sve videti umom. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: ”Odoh časkom da vednem’, da vidim, da osmotrim...„



Tako je govorio Milić od Mačve! U nastavku sledi deo komentara Borislava Pekića: ”Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenata, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičkih rasnih... Međutim, najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim ’Rgnem ti ga majci’: kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.„


”

RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 9


Kakvo vreme, kakvi običaji



Kao osobeno svedočanstvo o vremenu o kojem govorimo i zagađenoj intelektualnoj klimi donosimo i jedan dokument, molbu-zahtev koja je u arhivi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Zavedena je pod brojem 674/1 dana 4. oktobra 1991. godine. Dokument donosimo u celosti, sa svim - mnogobrojnim i gotovo neverovatnim greškama, nedopustivim za nekog ko je student.


Molba Sekretarijatu Filosofskog fakulteta


Odeljenje za istoriju
Katedri za vizantologiju
Upravniku odelenja za istoriju Mitroviću


Prilažem molbu i zahtev sa pitanjem zašto se u Srpskim školama Univerzitetima nemože naći odgovor ko su Srbi i otkuda su ovde na Balkanu i od kada i zašto Srbi ne znaju i ne uče u školama svoju istinitu istoriju. Ova istorija koja se uči u školama i Univerzitetu smatram da nije potpuna jer se vezuje za Porfirogenetovo tvrđenje da su Sloveni došli na Balkan u VII veku po Hristu. Tvrđenje nije istinito moguće je da je došao talas vojnika, ali kao što tvrdi Olga Luković-Pjanić veća je verovatnoća i sigurna sam da ono što ona tvrdi u knjizi „Srbi narod najstariji” došao je u 7. veku talas vojnika u pomoć Srpskom narodu koji su tu starosedeoci. Zaista smatram neophodnim njen trud Olge Luković-Pjanić zlata vredan za proučavanje Srpske istorije i srpskog jezika potpuno osnovanim i potpuno argumentovanim.


Isto tako smatram molim tražim da se u proučavanju istorije Srba ne zaobilazi istorija Miloša Milojevića „Odlomci istorije Srba” koji daje odgovor šta je bilo sa Srbima i pre VII veka.


Imajući u vidu ova dva dela za koje molim tražim zahtevam da se nađu u programu osnova za učenje Srpske istorije, ukoliko se izuče ova dva truda i priloga najvrednija Srpskoj istoriji proučavanju osnovi Srpske istorije videće se da ovo što mi učimo Srbi o istoriji Srba podmeće Nemačka škola koja je najveći neprijatelj Srpskog naroda da je i sadašnja nemačka na teritoriji Srba dokaz su rekla bi Olga Luković Lužički Srbi u Nemačkoj da je cela Evropa prvobitno naseljena narodom koji su različito nazivali a da su to Srbi a dokaz starosti Ilirsko Tračke Srpske kulture na obalama Dunava Lepinjski vir govori u prilog obema tvrdnjama da su Srbi starosedeoci na Balkanu i ne samo na Balkanu i da je opravdana tvrdnja koja Olga Luković-Pjanović citira istoričara Halkidikona: Da su Srbi narod najstariji.


Student sam filosofije no i u filosofiji mislim da je potrebno da se Srbi otrgnu Nemačkog gledanja da se vrate istini od koje su ih Nemci vekovima odvajali. Šta će nam veći dokaz od onog koji nam je pokazan: Želeći da pokažu da su oni Arijevski narod stali su i pali pred Srbima to je dokaz da nisu Arijevski narod. A mnogi drugi proučavajući jezike starosti jezika mnogi Francuzi, Siprijan Rober, Nemci tvrde došli su do shvatanja starosti srpskog jezika.


Iliri i Tračani su Srbi. Grk Kedrin vizantijski hroničar je napisao da oblas Tribalija: „oblast (kraj zemlja) Srba” a to je upravo onaj kraj gde je Dragosav Srejović otkrio Lepinjski vir.


Dakle moja molba-zahtev je da se u program u kom se govori o istoriji Srba uzmu u obzir dela Miloša Milojevića Odlomci istorije Srba (Beograd 1872), Olga Luković-Pjanić - Srbi narod najstariji jer bez ovih dela istorija Srba nije potpuna. Đ. K.


student filozofije


Ovaj dopis je tužno svedočenje o nivou razmišljanja jednog mladog čoveka koji treba da postane akademski građanin i da već sutra vaspitava nove naraštaje. Pogotovo ako se ima u vidu da je to student filozofije, dakle, neko ko se, kako Seneka veli, bavi „jedinim besmrtnim što je dostupno smrtnima”.


Ta mlada žena možda će jednog dana zauzeti mesto profesora u nekoj gimnaziji i svojim učenicima predavati da je jedan drevni vizantijski pisac odavno ustvrdio da su Srbi narod najstariji. U međuvremenu, možda će i naučiti njegovo prezime i umesto Halkidikon zvaće ga Halkokondil. Svestan sam da na ovaj način pridajem nezaslužen značaj jednom mucavom i nepismenom dopisu, ali ga navodim upravo kao žalosno svedočanstvo o vremenu devedesetih godina prošlog veka.



Zloupotreba svetog Save



U ovom odeljku biće reči o tome da su neki od „novoromantičara” čak spremni da se poigraju sa svetim Savom u koga se toliko zaklinju, i sa svetosavljem u kojem vide jedini put za srpski narod u ovom tegobnom vremenu.


Devedesetih godina, sada već prošlog 20. veka, u više prilika moglo se čuti da na naučnim skupovima s najvišim kvalifikacijama citiraju odlomak Savinog pisma episkopu Irineju u kojem se tvrdi da je „Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok... A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga”. Da ne govorimo koliko je ovaj citat bio navođen u službi dnevne politike. I pomenuti Milić od Mačve ga je s mnogo ubeđenja u više navrata rado navodio.


O čemu je, zapravo, reč? Pomenutog episkopa Irineja uzalud ćemo tražiti u istorijskim izvorima koji su savremeni svetom Savi, što odmah pobuđuje sumnju u autentičnost izrečene poruke. I sadržaj poruke izaziva priličnu podozrivost. Bogoslovi su naglasili da je „u Savinoj teologiji isključeno svako predodređenje sudbinom, što takođe govori o proizvoljnosti autora teksta: ”U spornoj izjavi nema ni traga od smernosti i skromnosti srednjovekovnih duhovnika, već prevladavaju drugačiji tonovi.


Stručnjacima je, dakle, bilo jasno da je citat svakako apokrifan. Posle male istrage ušlo se u trag ovoj neobičnoj krilatici, a ishod je izložio akademik Sima Ćirković u saopštenju na naučnom skupu „Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji”, održanom 1995. povodom četiri stotine godina od spaljivanja moštiju prvog srpskog arhiepiskopa. Uz dragocenu pomoć profesorke Radmile Marinković, akademik Ćirković je pomenuti tekst našao u knjizi Milana D. Miletića. Reč je o zbirci pripovedaka za koje autor kaže da su „zasnovane na istorijskim materijalima koji potiču iz njegovog (Savinog - prim. R. R.) i nešto kasnijeg vremena i svaka priča obrađuje događaje koji su u tim spisima zabeleženi ili pak slobodno opisuje one crte svetog Save koje su nesumnjivo postojale”. Sporni citat nalazi se u priči pod naslovom „SOd”. Ista priča - sa istim citatom, naravno! - ponovljena je i u drugom izdanju ove knjige.
U ovom trenutku najviše me zanimaju pobude koje su dovele do toga da ova krilatica bude izmišljena, s jedne, i da bude nekritički preuzimana od strane istraživača koji bi trebalo da znaju šta je prava naučna istina, s druge strane. Nemam valjane odgovore na postavljena pitanja.


I, naposletku, ne preostaje mi ništa drugo nego da uzviknem ili zavapim: „O, tempora! O mores!” (O, vremena! O, morala! To jest kakvo vreme, kakvi običaji.) (Kraj)

„Naročitu ulogu u podsticanju nacionalne samodovoljnosti odigrali su pojedini istaknuti poslenici javnog života koji su neprestanim podsecanjima nastojali da nam u glavu uliju somnabulne teorije da smo najstariji, najbolji, da smo, zapravo, izabrani narod. ”




Shvatam šta se želi postici sa tim „najbolji”, ali..cinjenice govore sasvim drugo! Pogledajmo šta se sve oko nas dogadja i osvestimo se jer tonemo iz dana u dan sve dublje i dublje.
Ne lazimo vise sami sebe jer ništa ne postizemo uljuljkujuci se u iluzijama!

Cekaj. I ovo je interesantno.
Ne bi bilo loše ni ovu knjigu procitati!
Boze, gde ja to živim? Ja ovo prvi put sada vidim i čitam ali zato mi svakodnevno probijaju mozak sa derericevom teorijom.



Mit o zlatnim kasikama i druge Srpske zablude

copy/paste

Istorijske zablude toliko su ukorenjene u naše poimanje istorije da je svaki pokušaj da se naša istorijska svest oslobodi mitomanije i fatalističke vezanosti za jednom usvojene i prihvaćene zablude više nego dragocen. Upravo je to i jedna od glavnih težnji Čedomira Antića u knjizi „Istorija i zabluda” (Evoluta - Beograd, 2005. godine) da pokaže kako u istorijskom tkivu deluju uvrežene zablude i predrasude i koliko one čine deo našeg istorijskog iskustva.


U poslednjoj deceniji dvadesetog veka iskusili smo svu tragičnost spoja istorijskih zabluda i politike. O tome svedoči ova knjiga, u kojoj je Čedomir Antić izneo i ponekad gorku spoznaju o veličini, ali i padu istorije i njenom tragičnom svođenju na derivat politike. To je, inače, najopasnija pozicija u koju istorija može da dođe i koje je autor i te kako svestan, o čemu ubedljivo govori na stranicama ove knjige. Kako, onda, otrgnuti istoriju iz tog kobnog zagrljaja političke instrumentalizacije i zabluda? Kroz veoma zanimljivo i lepo napisane priče o najpoznatijim i najtvrdokornijim zabludama u istoriji Čedomir Antić je demonstrirao i svojevrsni pogled na istoriju, nastojeći da pokaže da je izuzetno težak i izazovan put od ukorenjenih i nepomirivih zabluda do istorijske svesti, koja ne počiva na mitovima i predrasudama već na racionalnom i ozbiljnom sagledavanju istorijskih shvatanja.



Objavljujemo deo Antićeve priče o zlatnim kašikama i viljuškama. M. Vučinić


Viljuške stigle tek u 16. veku



Događaj vezan za priču o zlatnim viljuškama i kašikama navodno se odnosi na značajan istorijski susret između cara Svetog rimskog carstva, Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu u XII veku (1189). Tada se car predvodeći Treći krstaški rat na putu ka Carigradu sastao sa srpskim vladarem, što predstavlja i prvi veliki izlazak srednjovekovne Srbije na pozornicu međunarodne politike. O pojedinostima sastanka u Nišu danas znamo malo, da je bio raskošan, ne treba sumnjati, ali ne u meri u kojoj bismo danas, uzimajući u obzir prilike u Srbiji četrnaestog veka, mogli da zamislimo. Još u vreme unuka Stefana Nemanje, Uroša I, vizantijski posetioci pamtili su skromnost, jednostavnost i čak primitivnost srpskog dvora, nedostatak ceremonije i zgražavali se nad činjenicom da su članice vladarske porodice prele. Ipak, u popularnoj uspomeni nastaloj verovatno tokom XX veka ostala je predstava prema kojoj je Stefan Nemanja navodno prilikom zajedničke večere jeo sa mnogo pristojnosti potpomažući se zlatnim escajgom, dok je nemački car navodno jeo halapljivo i razume se rukama.


Autentičnost ove priče prilično je sumnjiva, i to ne samo zbog nedostatka izvora i skromnosti savremenog srpskog dvora, već i zato što je motiv sa zlatnim kašikama i viljuškama autentično prenesen u Srbiju iz drugih balkanskih zemalja, pre svega Grčke i Bugarske. Kada je početkom vladavine nacista u Nemačkoj zbog navodne paljevine Rajhstaga suđeno Georgi Dimitrovu, budućeg šefa Kominterne i bugarskog predsednika, jedan od svedoka optužbe, sam Herman Gering, nazvao je običnim varvarinom. Dimitrov mu je na to spremno odgovorio kako zaista nema ni najmanje prava da mu se tako obraća pošto su njegovi vladari jeli golim rukama dok su bugarski carevi koristili zlatne viljuške. Ono što međutim ni Dimitrov, ni Gering, ni mnogobrojne srpske patriote iz devedesetih godina XX veka nisu znali jeste da su viljuške, kakve su sami poznavali, donesene u Evropu tek u XVI veku, i to u elizabetansku Englesku.


(Iz knjige Čedomira Antića Istorija i zabluda„)







Da li se mogu ove knjige naći negde na netu?
”

Jedan intervu koji je obavljen u Politici, još 2003-te godine.

http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2003&mm=10&dd=23&nav_id=122816



Srpska prošlost između nauke i kvazinauke



Da li smo stariji od Adama


„Politika”, 23. oktobar 2003. | Anđelka Cvijić



Na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga sigurno najpolemičnija knjiga biće „Srbi pre Adama i posle njega”, studija Radivoja Radića, višeg naučnog saradnika u Vizantološkom institutu SANU i profesora istorije Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Filozofskom fakultetu u Banjaluci i Filozofskom fakultetu u Prištini (Kosovska Mitrovica).



Knjiga Radivoja Radića, objavljena u „Stubovima kulture”, odgovor je na poslednjih godina neverovatnu navalu knjiga srpskih kvaziistoričara u kojima se neznalački dokazuju i takve apsurdne ideje kakva je, recimo, ona da su Srbi „narod najstariji”, i da su postojali maltene pre Adama. Radić raskrinkava neznanja tih „novoromantičara”, kako ih naziva, i direktno prozivajući određene autore dokazuje koliko je tako nešto nedopustivo kada je o ozbiljnoj nauci reč.




Vaša knjiga je veliko otrežnjenje posle cele decenije (ne)svesnih zabluda mnogih Srba o svom poreklu i istoriji. Neki su je odavno čekali, ali će je mnogi primiti kao uvredu. Šta ste, u stvari, želeli?




– Ova knjiga, nastala nerado i više po prisili – iz potrebe da se jedna naučna disciplina i jedan naučni esnaf odbrane od nasrtljivog i neukog amaterizma – pre svega upozorava i upućena je široj čitalačkoj publici, a manje merodavnim stručnjacima. Želja mi je bila da razbijem pojedine istorijske zablude i nenaučne teorije, primamljive i zanosne, ali neutemeljene i odenute u lažne bisere. Zato me, pre svega, zanima odjek moje knjige kod čitalaca kojima istorija nije životni poziv. Ako su oni uspeli da razaberu šta je istorija, a šta pseudoistorija, moja knjiga je postigla svoj cilj i ja mogu biti miran.



Primamljive kvaziteorije




Zašto su baš ove godine velike krize (bivalo ih je i ranije) izazvale takvu poplavu opasnog neznanja, i takvu količinu vere u nju?




– Nije slučajno što su se pseudoistoričari razmahali upravo u poslednjoj deceniji XX veka, u jednom od najmučnijih razdoblja novije prošlosti srpskog naroda, u periodu stalnih sukoba u okruženju, međunarodnih pritisaka i sveprisutnog siromašenja, deceniji duboke, letargije, deceniji, dakle, potpune nacionalne dezorijentacije. Zbog toga su njihove teorije, bez obzira na svoju proizvoljnost i fantazmagoričnost, kod dela srpske populacije delovale kao melem na ranu, kao slabašna uteha za nesreću koja nas je snašla, kao poslednje pribežište u vrtlogu opasno urušenog nacionalnog samopoštovanja. Pričama o starini i posebnosti Srba, kojima su pojedini mediji prosto zasipali svoju publiku, pridružili su se i raznorazni proroci, mistici najniže vrste, priučeni astrolozi i primitivni šarlatani. Njihove kvaziteorije bile su toliko primamljive da su se lepile za svest dela naroda i po thranjivale autizam, ksenofobiju, samodovoljnost. Otuda ne treba da čudi činjenica da su bezvredne knjige ovih paranaučnih formacija – kako to inače biva u vremenima krize i rasula – imale mnogobrojna izdanja i visoke tiraže, uporedive sa izdanjima koje su nekada imale samo logaritamske tablice ili „mali kuvari”. Sve to unelo je dodatnu konfuziju u ionako uskovitlane nacionalne strasti i nanelo veliku štetu srpskom narodu.



Vrlo ste polemični, nemilosrdni, ali opet se vidi i skrupulozni u razotkrivanju neznanja novoromantičara. Iako zgađene tim opskurnim nacionalizmom, koji na žalost odnosi tuđe živote u ratovima iza kojih stoji, vaše kolege (ne sve) smatrale su da treba ćutati. Da li će vas braniti od napada novoromantičara?




– Premda sebe ne smatram osobito hrabrom osobom, moram priznati da je ipak bila potrebna određena vrsta odvažnosti, i upustiti se u ovakav poduhvat. Dragocenu podršku pružile su mi pojedine kolege, pre svega one mlađe, što je podatak koji svakako treba da raduje. Prve reakcije su ohrabrujuće jer se svi slažu da je ovakvu knjigu jednostavno trebalo napisati. Koliko čujem, s druge strane, neke kolege su već odranije počele da spremaju slične tekstove protiv raznih zloupotreba i nenaučnih teorija. Tu pre svega mislim na arheologiju i toliko kontroverznu srpsku istoriju XX veka. Posredi je, dakle, jedna očekivana reakcija naučnika od zanata protiv nasrtljive pseudonauke.



Prema ustaljenoj shemi, neznalice će Vam reći da je Vaša knjiga „antisrpska”...




– Odmah na početku citiraću Dositeja Obradovića, koji kaže: „Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda; no, koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti”. Istina je da su pseudoistoričari skloni da svoje „učenje” poistovete sa tankom niti o kojoj tobože visi svekoliko srpstvo. To znači, smatraju oni, da svako ko se usudi da ne veruje u njihove nebulozne teorije istupa protiv Srba, i radi za srpske neprijatelje.



============================================================

Da zastanem na ovom delu.

„Istina je da su pseudoistoričari skloni da svoje ”učenje„ poistovete sa tankom niti o kojoj tobože visi svekoliko srpstvo. To znači, smatraju oni, da svako ko se usudi da ne veruje u njihove nebulozne teorije istupa protiv Srba, i radi za srpske neprijatelje.”



Zar ovo nije istina? Zar se ovo mišljenje ne proteze i ne oseca i na ovim politika/istorija diskusijama?

==============================================================

Drugim rečima, oni su uveli jednu nakaznu formulu prema kojoj su učenost i rodoljublje nekog istoričara upravo proporcionalni starini srpskog roda za koju se taj naučnik zalaže. Rečju, kada bi se našao neko ko bi ustvrdio da su Srbi „stari”, recimo, sto hiljada godina taj bi po nomenklaturi „novoromantičara” bio naš najbolji istoričar i najveći patriota. U ovom slučaju imam razloga da verujem da će o knjizi negativno govoriti upravo oni koji je neće ni pročitati, a kojima iz ovih ili onih razloga nikako neće ići u prilog način na koji sam pokazao kolike su neznalice tobožnji neporočni i nepotkupljivi „istoričari”, kao što su, na primer, Jovan I. Deretić, Borislav Vlajić-Zemljanički ili Draško Šćekić.


Nismo stariji od Adama



– Na moj tekst „Klio se stidi”, objavljen u Kulturnom dodatku početkom septembra, u kojem sam samo najavio izlazak knjige, uzvratio je dugačkom epistolom jedan uzrujani dušebrižnik za vaskoliko srpstvo. U pismu punom pregrejanog „rodoljublja” i otužnih naravoučenija, on je posegao za arsenalom do providnosti izlizanih floskula („aveti marksizma ponovo bauljaju”, „nemačko-berlinska- bečka škola”, „boljševičko-lenjinističko-staljinistička istoriografija”, „pangermanizam, panmarksizam i panvatikanizam u zajedničkoj sprezi i na istom zadatku – slamanju kičme najrasprostranjenijeg naciona – Slovena” itd). I, naravno, sem isprazne retorike i nervoznih emotivnih izliva u vidu britkih opaski, koje su sročene vokabularom svojstvenim za šapirografisane „materijale”, nigde nijednog argumenta. A kako bi i mogao bilo šta da kaže kada knjigu nije ni video. Nažalost, reč je o jednom doktoru nauka, o jednom profesoru Univerziteta, čije ime i prezime ne navodim jer verujem da će se jednog dana stideti zbog besmislenih diskvalifikacija koje je izrekao o nečemu što nije ni pročitao. I pomenuto pismo me je na osoben način uverilo da sam bio u pravu kada sam smatrao da se ovakva knjiga jednostavno mora napisati.




Jesmo li „stariji od Adama”, i jesmo li jedini u tolikoj količini pseudoistoriografije?




– Naravno, nismo stariji od Adama, niti smo najstariji na planeti Zemlji, ali smo narod koji ima svoju istoriju i svoje mesto u porodici evropskih naroda. Ma kako paradoksalno izgledalo, sa „novoromantičarima” se slažem u najvažnijem: kao i oni, mislim da Srbi imaju veliku prošlost i časno mesto u srednjovekovnoj evropskoj istoriji. Usudio bih se čak da kažem da su u srednjem veku zauzimali znatno ugledniji položaj nego što je to slučaj danas. Jedino su putevi kojima smo došli do ovakvog saznanja sasvim drugačiji. I, odmah da dodam, tu se i završava moje slaganje sa pseudoistoričarima. Inače, nije naša sredina jedina u kojoj buja pseudoistoriografija. I kulture veće od naše imale su slične nevolje. Ipak, narodi koji naseljavaju Balkansko poluostrvo su u tom pogledu posebna priča. Svi bi želeli da su najstariji i svi smatraju da su najstariji. Kada sam pričao kolegama iz Bugarske o našim pseudoistoričarima, oni su mi rekli da i kod njih postoje slični učenjaci koji tvrde da su zapravo Bugari najstariji narod na svetu.




I, naposletku, dozvolite mi da se neposredno obratim čitaocima „Politike”: U istoriji, kao i u svakoj drugoj nauci, postoje dve staze kojima se ide. Jedna, na kojoj se mašti nesputano pušta na volju, na kojoj se neobavezno prepliću naučna istina, fikcija i poluistina, na kojoj, dakle, ne postoje nikakve ograde i na kojoj je sve moguće. Druga, pak, staza trnovita je i mukotrpna, puna nedoumica i sumnji, skopčana sa velikim radom i malim koracima napred, ali uvek oslonjena na znanje i naučnu metodologiju. Pri ovakvom izboru uvek ću krenuti ovom drugom stazom.

„ Rаzgovor: dr Đorđe Jаnković, аrheolog

Dr Jаnković je poslednjih desetаk godinа istrаživаo lokаlitete nа terenimа Kosovа, Metohije, Kninske Krаjine, Crne Gore i Republike Srpske. ”








======================================= Pre mi se čini doktore Jankovicu da si ti svojih poslednjih deset godina proveo u istrazivanju i kopanju po tudjim privatnim zivotima. Vidi, čak zna i ko je ciji kucni prijatelj ko je cija prva i druga žena bila, ko je kome maceha. Sve je on tu lepo nabrojao, valjda je samo spremacicu izostavio. Ili mi je to promaklo?

I da li je moguće da svi toliko bas ne valjaju, da su svi nešto mutili, muckali i bili toliko bas neposteni?

Bog te, sve sam olos, jedini on dobar?

Ovaj tekst po meni vise govori o njemu nego o ljudima koje je nabrojao.










Evo šta piše Djordje Jankovic

Vanredni profesor Mihailo Milinković je prevario komisiju za pisanje referata

nema objavljenu ni jednu naučnu raspravu,

nije u stanju da napravi arheološku sintezu pa ni da napravi stručnu izložbu arheološke građe.

Poznat je po nadmenosti, napijanju na terenu, maltretiranju studenata, osvetoljubivosti, ponižavanju studenata i kolega.

Docent Branislav Anđelković, koji je potpisnik kleveta protiv mene,

poznat je po izjavi da i majmuni umeju da postave arheološku sondu, odnosno da vode iskopavanja.

Mumiju o kojoj je pisao u štampi, onoj u Arheološkoj zbirci FF, otvarao je molerskom špahtlom, kako to rade pljačkaši grobova.

Među izbornim kursevima ima i predmet „Biblijska arheologija”, a sadržaj Biblije mu je potpuno nepoznat.

Kao smenjeni urednik Glasnika SAD, prisvojio je 130 primeraka časopisa;

on je prvi arheolog isključen iz Srpskog arheološkog društva, a isključen je zbog nedoličnog ponašanja prema kolegama.

Marko Popović je umišljeni „kum” ili „komesar” arheolozima, zapravo sileđija.

U tandemu sa A. Palavestom naziva me „socijalnim slučajem”.

Njegovi motivi spletkarenja protiv mene su ljubomora, mržnja i osveta.

Poznat je po tome što uništava arheološku građu.

omogućio uništavanje arheološkog nasleđa Beograda iz rimskog i potonjih vremena (Rajićeva, čika Ljubina, Brestovik, Svetosavski plato).

Poznat je i po teškim greškama, izmišljanju pa i falsifikovanju arheološke građe.

tom izmišljotinom, bolje reći falsifikatom, prikrio je činjenicu

Svetio se mojoj supruzi zaposlenoj u MGB, jer se usudila da piše o mestu gde se nalazila Beogradska mitropolija.

To je M. Popović bezobrazno protumačio kao pritisak na komisiju za pisanje referata o izboru docenta, i žalio se dekanu, iako Zakon i



Dekan Aleksandar Kostić se stavio na stranu te grupe nastavnika,

To je razumljivo, jer je njegov koeficijent naučnog doprinosa veoma tanak;

valjda se zato i ne objavljuje bibliografije nastavnika na sajtu Filozofskog fakulteta, što je obaveza po Bolonjskoj konvenciji.

Pretio je i studentima i nastavnicima koji su negodovali zbog postupaka prema meni.

U tome mu pomaže sekretar Slobodan Ivaneža, kao i Kadrovska komisija, koja se tradicionalno ponaša kao komisija za moralno –

Dekan istrajava u kršenju statuta, Zakona, a o Etičkom kodeksu da i ne govorim.

A. Palavestra, profesor Uvoda u arheologiju i M. Milinković su ga falsifikovali, tako što su se samoproglasili za izabranu komisiju koja treba da ga popuni, i tako što su, umesto da izračunaju koeficijente, u njega upisali diskvalifikaciju -da u mojim tekstovima nema naučnog doprinosa.


Snežana Cakić je obišla Filozofski fakultet, ali je sastavila jedno prilično nemušto rešenje,

Meni je dekan zabranio učešće u radu Veća, ali sam dobio rešenje da sam docent dok se proces ne završi.

Veće Odeljenja za arheologiju mi je zabranilo da držim časove i ispite, a nedavno mi je upravnica

Vesna Dimitrijević zabranila i učešće na odeljenskim sednicama.

Kako je ona imala daleko manji koeficijent od mene, opet je mene predložila komisija za izbor u to zvanje,

Vesnu Bikić, , ali nije poznata ni po jednom arheološkom otkriću ni naučnoj raspravi.

- Nezaposleni arheolog Zorica Kuzmanović drži časove umesto vanrednog profesora Staše Babić, ona im se potpisuje u indekse;

prilikom evauluacije studenti su ocenjivali nju, a ne svog profesora!

Dakle, studenti i ne znaju ko je zaposlen na Fakultetu, ko su im nastavnici i saradnici.

Nikola Tasić je po rotarijanskoj liniji kućni prijatelj sa suprugom Mile Popović-Živančević iz Narodnog muzeja koju je Tasić senior postavio na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja grada Beograda u vreme kada je Nenad Tasić bio u kombinaciji za mesto direktora Muzeja grada Beograda.

Još je zanimljivije da je Mila Popović-Živančević i magistrirala i doktorirala kod Nenada Tasića. Postoje još brojni slučajevi nepotizma.

Najsvežiji takav primer jeste slučaj Živka Mikića, profesora antropologije na Filozofskom fakultetu. Mikićev sin Ilija studira arheologiju

i nije bio u stanju da položi ispit kod prof.

dr Mihaila Milinkovića tako da je formirana komisija za ovaj slučaj u kojoj je, pored ostalih, bio i dr Đorđe Janković.

Mikić junior je napokon položio ispit,

a Mikić sada piše referat za izbor Jankoviću. Ilija Mikić treba da diplomira kod Aleksandra Jovanovića koji je član komisije za reizbor Jankovića.

U arheologiji su i kućna prijateljica Nenada Tasića Staša Babić, ćerka novinara Dragana Babića i druga žena pokojnog Miodraga Tomovića, čija je prva žena Vesna Dimitrijević takođe na fakultetu.

Dimitrijevićeva je inače radila na Rudarsko geološkom fakultetu i sa 1/3 radnog vremena na Filozofskom gde je prešla kada je na Rudarsko geološkom izabrana za redovnog profesora.

U Arheološkom institutu je i Dragana Antonović, ćerka Antonija Antonovića iz Geoinstituta. Izvesni Duško Mihajlović sa Fakulteta napravio je svojevrsnu porodičnu manufakturu jer njegova žena Bojana Mihailović iz Narodnog muzeja radi doktorat kod svog muža, a ćerka studira arheologiju.

Aleksandar Popović, sin pokojnog Vladislava Popovića, profesora Filozofskog fakulteta, inače sestrić eksdirektora Vizantološkog instituta Božidara Ferjančića, radi kao upravnik odeljenja za klasične nauke i živi sa Ivanom Popović iz Arheološkog instituta,

inače svojom poslednjom maćehom, kako bi sve ostalo u krugu porodice.

Gordana Milošević iz Arheološkog instituta je žena Miloša Jevtića sa Filozofskog fakulteta. Na Fakultetu radi i Miroslav Vujović, sin Gordane Marjanović-Vujović iz Narodnog muzeja i Branka Vujovića, bivšeg rektora Univerziteta umetnosti, svojevremeno optuženog za uzimanje mita.

U Muzeju grada Beograda radi izvesni Adam Crnobrnja, sin Nikole Crnobrnje, koji je takođe radio u istom muzeju.

Crnobrnja, inače kandidat DSS-a u Obrenovcu, blisko sarađuje na projektima Miroslava Lazića koji je takođe iz Obrenovca, a Lazićevog sina, inače studenta arheologije stalno angažuje na svojim projektima.

Poseban je slučaj Mileta Stojića iz Arheološkog instituta, poznatijeg kao Mile Če Gevara, koji je na svom projektu zaposlio čitavu familiju.

Stojić je inače nezakonito doktorirao kod Dragoslava Srejovića iako nikada nije magistrirao.

Danica Popović iz Balkanološkog instituta druga je žena Marka Popovića iz Arheološkog Instituta.




i na kraju kaže:




Da bi stavilo tačku na blaćenja ove grupe nastavnika, M. Popovića i njegovih sledbenika, Srpsko arheološko društvo će organizovati naučno savetovanje, i pružiti priliku svima koji imaju naučne argumente protiv mojih teza ili metodologije koju sam primenio da ih izlože. To će zatim sve biti objavljeno u posebnoj publikaciji. Nadam se da će naša arheološka nauka potom krenuti zdravijim putem.





Da molim te stavi tacku, jer si ovom listom samo objavio kako se Srbi bave nepostenim rabotama.

Cudi me da nema tigrice da kritikuje ovakve koji blate Srbe.

Gde ste sad VI VELIKI SRBI da ovo osudite?

http://i20.tinypic.com/2lsy9h0.jpg

Evo nas čak i u Japanu. :)

Iz onog što je receno jasno proizlazi da se medusobno ne mogu povezati navodno samonazvanje Etruraca Rasénna, koje prenosi Dionisije iz Halikarnasa, i srpski oblik Rašani. Tome se pre svega opiru velika geografska udaljenost i ogromna hronološka provalija od hiljadu godina koja zjapi izmedu njih. Jer, podsetimo se, Dionisije iz Halikarnasa piše oko Hristovog rodenja, a toponim Ras se pojavljuje u 10. veku. Osim toga, navedenom izjednacavanju se protive i notorne jezicke cinjenice, a to su: 1) Rašani je sekundarno slovensko obrazovanje od Ras; 2) Ras je poslovenjen oblik od Arsa, nastao tek u ranom srednjem veku; 3) Arsa je po svoj prilici latinski naziv koji nije mogao nastati pre rimske vlasti. Iz recenog proizlazi da se Arsa u svom izvornom obliku nikako ne može vezati za termin Rasénna. Ili, da budemo još jasniji - jer pseudoistoricari usvajaju samo takvu argumentaciju - etrursko Rasénna i Rašani, kao naziv za Srbe, imaju veze isto onoliko koliko i ime današnje južnoamericke države Cile jezicki i gramaticki ima veze sa recju cile u srpskom jeziku koja je hipokoristik, odnosno ime odmila od cika ili cica, ili nekadašnja federacija Mali u Africi i srpski pridev mali.



Odmah, poput „domino efekta”, potpuno otpada još jedno omiljeno etnicko poistovecivanje na kojem pseudoistoricari naročito insistiraju, a to je lingvisticka vratolomija Rašani - Racani - Tracani. Još je gospoda Olga Lukovic-Pjanovic, inače cuvena po svojim nebuloznim lingvistickim konstrukcijama, pozivajuci se na srpske „ro manticare” 19. veka smatrala da su Grci od naziva svojih suseda Rašana ili Rašcana, dakle, Srba, „tipicnim grckim izoblicavanjem” proizveli naziv Tracani, pa su, sledstveno tome, i Tracani, zapravo, Srbi. Kako smo videli, termini Ras i Rašani koji su vezani za 10. vek, stotinama godina su „mladi” od drevnog etnonima Tracani posvedocenog kod mnogih antickih pisaca. Jednostavno, ne može deda da dobije ime po unuku već je, eventualno, moguće samo obratno.




Buduci da su etnicke konstrukcije Rašani-Etrurci i Rašani - Racani - Tracani glavni stubovi nosaci „vavilonske” kule naroda, u kojoj su Srbi praroditelji ljudskog roda, u tu fikciju su, bez izuzetka, verovali svi pseudoistoricari. Tako su na ovom ispitu pali kako „prvaci”, kao što su Olga Lukovic-Pjanovic, „duhovna roditeljka” današnjih srpskih autohtonista, Jovan I. Deretic, „srpski” Herodot, i Svetislav Bilbija, cuveni „etruskolog”, tako i oni iz „drugog” ešelona u kojem marširaju dr Jarcevic, dr Ðordevic i slični. Istovremeno, ova dva primera jasno i nedvosmisleno pokazuju koliko su nenaučne, plitke i pogrešne etnicke teorije pseudoistoricara.





Stoga ću biti slobodan da „autohtonistima” preporucim da svakako pogledaju dva toma knjige koju su pre nekoliko godina objavili Ruska akademija nauka i njen Institut za slavistiku i balkanistiku, a koja nosi naslov Zbornik najstarijih pisanih vesti o Slovenima (Moskva 1994-1995). U spisku korišcene literature koja je navedena u ovoj uzornoj ediciji nalazi se više od hiljadu - ponavljam, više od hiljadu! - naučnih radova, što znaci, knjiga, studija i rasprava koje se odnose na najraniju istoriju Slovena. Dakle, reč je o publikaciji neposredno vezanoj za temu kojom se „autohtonisti” bave. Medutim, oni pišu svoje radove kao da ta ogromna bibliografija uopšte i ne postoji. Štaviše, bojim se da „autohtonisti” za najveci broj tih radova nikada nisu ni čuli, što je takode nedopustivo kada se radi o ozbiljnom i skrupuloznom bavljenju jednom naucnom disciplinom i jednim tako važnim naučnim pitanjem. Tim pre što oni h oce da negiraju zakljucke zvanicne nauke. U tom Zborniku će pseudoistoricari videti dubinu svojih zabluda ukoliko bismo tako eufemisticki mogli oznaciti njihove nebulozne teorije.




==================================== Koja „hrabrost” ili bezobrazluk pseudoistoricara kad negiraju sve te naučne radove kojih ima vise od 1000?

Pokušao sam da odgonetnem otkud pseudoistoricarima ideja da postoji samo latinski prevod Spisa o narodima dok prepredeni vatikanski arhivisti ljubomorno cuvaju grcki original i neće ga „obelodaniti tokom 21. stoleca”. Imam utisak da receni Grozdanovic nije ni video izvor o kojem govori, ali je iz naslova De administrando imperio „oštroumno” zakljucio da i sam tekst mora biti na latinskom.



Ne mogu a da se ne zapitam šta su pseudoistoricari uopšte citali kada žive u uverenju da se grcki tekst Spisa o narodima skriva u nepristupacnim odajama Vatikana? Nalikuju mi na dake koji umesto da za lektiru procitaju „Rat i mir” čitaju „Družbu Pere Kvržice”. Istovremeno, ukazujem im na cinjenicu da postoji najmanje šest izdanja (1611, 1711, 1840, 1949, 1967, 1989) u kojima je objavljen grcki tekst Porfirogenitovog Spisa o narodima.




Dr Deretic ima još jedan argument o sumnjivoj verodostojnosti Porfirogenitovog spisa. O tome nam dr Jarcevic piše: „Pored više detalja o nelogicnosti u Spisima o narodima, dr Deretic je procitao i dva oprecna stava - na jednom mjestu Porfirogenit piše da je romejski car Iraklije dozvolio naseljavanje Srba (610-641), a na drugom mjestu da su Sloveni otcjepili od Romeje (Vizantije) cijeli Peloponez 587. godine - 23 godine pre Iraklijevog stupanja na presto!”

I, najzad, moram da zavapim: Nemojte me primoravati da sa ovim pacerima sedim na nekakvom naucnom skupu, kao što je bio taj nesrecni simpozijum o vizantijskom caru-piscu Konstantinu VII Porfirogenitu u Nišu, i sricem azbuku istorijske metodologije!




Inače, pseudonaucni pristup „pohodi” i druge discipline srodne istoriji. Ovoga puta pomenucemo samo arheologiju i tekst koji se nedavno pojavio u NIN-u, a tiče se jedne pecine u kojoj je navodno boravio apostol Pavle. Evo šta o tome kaže naš arheolog dr Marko Popovic, naucni savetnik Arheološkog instituta u Beogradu: „U istom trendu može se govoriti i o zloupotrebi arheologije, i to ne samo od strane amatera već u tome ucestvuju licnosti sa akademskim titulama i predavaci na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tako docent Ðorde Jankovic, šef Katedre za nacionalnu arheologiju, saopštava epohalno otkrice o boravku sv. Pavla u Hercegovini, pokušavajuci da taj boravak dokumentuje i arheološkim artefaktima. Takvi podaci se ne mogu utvrditi uobicajenom arheološkom metodom, a i ono što je na tom prostoru istraživano daleko je od bilo kakvih dokaza o ranoj pojavi hrišcanstva. Ðorde Jankovic ocigledno uopšte ne poznaje kako je izgledao bogoslužbeni prostor u doba ranog hrišcanstva kada ostatke manstira sv. Petra u Polju kod Ciceva datuje u period od 3. do 5. veka iako su arheološka istraživanja, vršena pre trideset pet godina (1968), jasno pokazala da je u pitanju kompleks iz 11. i 12. veka. S druge strane, oblik hrama daleko je od ranohrišcanskih oratorijuma kakvi su mogli postojati u 3. ili 4. veku gde se posle legalizacije hrišcanstva - Milanski edikt o verskoj toleranciji 313. godine - uoblicava najpre bazilika kao molitveni prostor, a tek kasnije manji hramovi prevashodno podizani na grobovima mucenika. Ista prica prenosi se i na manastir Tvrdoš, poznato srpsko sakralno središte iz 16. i 17. veka. I tu se arheološkim metodama pokušava dokazati rano poreklo svetilišta pripisujuci ga ktitorstvu sv. cara Konstantina i carice Jelene. Arheološka faktografija, koja ni u kom slučaju ne ukazuje na takvo datovanje, podupire se citiranjem narodne tradicije, što je potpuno besmisleno jer za tako nešto morali bismo imati podatke o neprekinutom kontinuitetu života više od 1 500 godina (a to je mesto poznato po migracijama). Sve ovo čini se u cilju nekakvog dokazivanja našeg vecnog trajanja na prostor u Hercegovine i pokušaja da se prikažemo kao prvi i najhrišcanskiji narod. Manipuliše se nacionalnom svešcu, patritizmom, poigrava narodom koji živi u Hercegovini. To je pojava na koju bi morali da reaguju Univerzitet i vlasti jer su izuzetno opasni za mlade generacije.”





I, na samom kraju, na pitanje da li je u poslednje vreme prestala promocija pseudoistoricara i njihovih teorija, može se reći da su oni umnogome izgubili na snazi i zamahu. Štaviše, danas ljudi na pomen da smo najstariji, uz blagi podsmeh uglavnom samo odmahuju rukom ili čak prave viceve, a to i jeste jedna od vrlina iskricavog srpskog duha. S tim u vezi, hoću da verujem da će ovakve nenaučne teorije kao svako pomodarstvo doživeti sudbinu brzog zaborava.




Nekada su promocije srpskih „autohtonista” održavane u pregrejanoj sali onovremenog Doma vojske Jugoslavije, nekadašnje „kovacnice” bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, koji je 90-ih, tokom sveopšte nacionalne dezorijentacije, skliznuo u opskurni nacionalizam i velicanje pseudonauke. I, dodajmo, bivale su propracane gromoglasnim ovacijama. Sada, medutim, pseudoistoricari su spali na to da svoje teorije izlažu pred malobrojnim pojedincima u zabacenim domovima kulture po beogradskim predgradima. Ili, još gore, doživeli su da ih izbacuju iz lutkarskog pozorišta u Nišu jer su - valjda zbog preterane blagoglagoljivosti i potpunog odsustva smisla za sažeto izražavanje - prekoracili predvideni termin. O ovome su se vajkali u svome glasilu Glas Serbone br. 8. Pesnik bi rezignirano i pateticno prozborio: „Sic transit gloria”.




Radivoj Radic

Jel ima neko sliku R. Radica? Interesuje me kako izgleda. Tražim po internetu i nigde ne nađem Izgleda covek ne voli publicitet.

Šta reci o dr Radomiru D. Ðordevicu koji je na stranicama NIN-a javno priznao da ne zna ni grcki ni latinski (ostale stare jezike iluzorno je i pominjati)? Šta reci o „istoricaru” koji ne zna da je 8. vek pre Hrista bio pre 6. veka pre Hrista? Šta reci o srpskom patrioti koji ne ume da „poreda” Nemanjice? Ipak, uprkos tolikom neznanju, nepoznavanju nijednog starog jezika, on tvrdi da „zasigurno” zna da su svi jezici potekli upravo od srpskog!? Kako? Šapnula mu je dobra vila!? Šesto čulo!? „Javlja” mu se!? Posle onolikih suštinskih primedbi, na koje nije umeo da pruži nijedan valjan odgovor, mogao je bar da izabere „casno” cutanje i da se usredsredi na svoje sociološke teme. U njegovim „istorijskim” knjigama naucnosti nema ni u tragovima (što bi rekli hemicari!). Sa tolikim neznanjem on je nalik na neku babu-vracaru koja se obrela na skupu lekara i njihovim laserima i medikamentima najnovije generacije suprotstavlja zamašcen zamotuljak u kome se nalazi amajlija, amajlija u koju su ušiveni krilo slepog miša, zubi divljeg vepra i sasušeno parce javorovog korena.

Dr Deretic i Jarcevic ponovo su se vratili pitanju Nemanjinog oca i uzalud su pokušali da pokažu da je to Desa, a ne Zavida. Ponavljam da je zagonetku razrešio autenticni ktitorski natpis iz crkve Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, dakle, zvanicni dokument prvog reda koji navodi humskog kneza Miroslava kao Zavidinog sina. Valja naglasiti da se g robne crkve nisu podizale bilo gde, a ovde je reč o Polimlju, prastaroj baštini Nemanjica, tako da primedbe o gradnji hrama na tudoj zemlji postaju bespredmetne. Uz to, Stefan Zavida se navodi i u jednom zadarskom aktu, dakle, takode izvoru prvog reda, o cemu je pisao poljski istoricar Jan Lešni 1989. godine. Ti podaci nisu bili poznati našim starim istoricarima i zato su oni „lutali” u pokušaju da objasne ko je Nemanjin otac. Da li je ovo dovoljno ili moram da pribavljam Nemanjin izvod iz maticne knjige rodenih, overen u Opštini i ne stariji od šest meseci?!




Novu i nepotrebnu konfuziju dr Deretic i Jarcevic su proizveli preopširnom i nepotrebnom pricom o godini Nemanjine smrti. To je problem o kojem se u srpskoj istoriografiji raspravljalo decenijama, ali se smatra da je zagonetku razrešio prof. Franjo Barišic, koji je uzeo u obzir sve raspoložive izvore i celokupnu literaturu, i dokazao da se veliki župan upokojio 13. februara 1199. godine (Hilandarski zbornik 2, 1966, str. 31-5. Predlažem pseudoistoricarima da umesto brzopletih pitanja i na brzinu donetih zakljucaka najpre pažljivo procitaju Barišicevu raspravu. Inače, Sava je bio u Carigradu u junu 1198, kada je od cara Aleksija III Andela dobio osnivacku hrisovulju za Hilandar, a ne 1199. godine kako pogrešno navodi dr Deretic. Uostalom, 800 godina Hilandara smo proslavljali 1998, a ne 1999. godine. „Rodonacelnice”, nismo to valjda već zaboravili!

Prof. Relja Novakovic nije bio direktor Vizantološkog instituta, kako tvrdi Jarcevic, nego je od 1970. do 1973. bio direktor Istorijskog instituta. Za njega se nikako ne može reći da je bio naš najveci autoritet za anticku istoriju, kako tvrdi dr Ðordevic. Prof. Novakovic je bio medievista, doktorirao je na Brankovicevom letopisu, predavao je Istorijsku geografiju i do odlaska u penziju nije napisao nijedan rad o antickoj istoriji.




Podstaknut sumnjom, ali i radoznalošcu, otvorio sam Enciklopediju britaniku, gde po Jarcevicevim uveravanjima piše o Srbima na Balkanu u 4. veku. Medutim, tamo o tome nema ni jedne jedine reci! (Encdžclopaedia Britanica, 20, 1963, p. 341). Ocigledno je da se „sindrom” Diona Kasija nastavlja.



Što se tiče svetog Jeronima i podatka da je ucio (ili naucio!) latinski u školi, što je za Jarcevica dokaz da je bio Srbin, podsecam da je u to vreme, u 4. veku, na Balkanskom poluostrvu prevladavala vulgarna varijanta latinskog jezika i da je postojao fenomen takozvane diglosije, postojanja dva jezika, narodskog kojim se govorilo i ucenog kojim su se pisale knjige. Tako, na primer, obrazovana vizantijska princeza Ana Komnina kaže da je morala najpre da nauci taj uceni, u ovom slučaju grcki jezik, na kojem je kasnije pisala svoju istorij u i koji je nedovoljno obrazovani Vizantinac teško mogao i da razume. Jer, podsetimo se, Jeronim je preveo Bibliju sa hebrejskog i grckog na latinski jezik, što je podvig dostojan divljenja i može se samo pretpostaviti kakvo je znanje potrebno za takav poduhvat. Uostalom, i Srbi, kao i svi ostali narodi, u toku školovanja tolike godine uce maternji jezik kao glavni predmet! Istovremeno, koristim priliku da umirim usplahirene autohtoniste: pre obrazovanja srpskog jezika Srbi nisu bili nemi, već su kao i ostali Sloveni govorili zajednickim praslovenskim jezikom, koji je vremenom poceo da se grana i iz kojeg su nastali slovenski jezici.



Što se tiče knjige na engleskom, koju Jarcevic trijumfalno navodi u svome tekstu, bolje da ne kažem šta su mi o njoj rekli istinski znalci! Poput dr Deretica, njen autor je Ilire, Sarmate, Jazige i druge narode jednostavno proglasio Srbima! Zanima me kako je samo došao do epohalnog zakljucka da su „Crnogorci rastom najviši Skiti”?! Dakle, recena knjiga Ive Vukcevica ipak ne može biti kandidovana za Nobelovu nagradu! Uzgred, potpuno je besmislena tvrdnja „da jezik Baska u Španiji i danas ima 40 odsto reci istovetnih rečima u srpskom”, koju možemo naći u Jarcevicevoj knjizi.



I na samom kraju, posebno želim da ukažem na Dereticevu tvrdnju „da se njegovo bratstvo Deretica pominje u rimskoj literaturi pre dve hiljade godina”! Citaocima NIN-a prepuštam da je procene. To bi znacilo da je on nekoliko puta „plemenitiji” od engleske kraljice cija porodicna starina ne seže toliko duboko u prošlost kao Dereticeva. Doduše, gospoda Olga Lukovic-Pjanovic, Dereticeva duhovna „bliznakinja”, u knjizi Srbi narod najstariji pouzdano „zna” da su njeni preci po majcinoj liniji lovili lavove na Balkanskom poluostrvu u vreme Aleksandra Makedonskog, to jest, pre više od 2300 godina, što znači da je ona za tri veka „prebacila” Deretica. Verujem da će u ovoj bizarnoj podudarnosti, koja uopšte nije slučajna, u ovim „Potemkinovim” selima, u ovoj, dakle, vrtoglavoj i opasnoj uobrazilji, citaoci prepoznati celokupnu tragiku pseudoistoricarske zaslepljenosti.




Radivoj Radic

Nas'o davljenik slamku za koju će da se uhvati.

hej
25. avgust 2010. u 06.23

„Podstaknut sumnjom, ali i radoznalošcu, otvorio sam Enciklopediju britaniku, gde po Jarcevicevim uveravanjima piše o Srbima na Balkanu u 4. veku. Medutim, tamo o tome nema ni jedne jedine reci! (Encdžclopaedia Britanica, 20, 1963, p. 341). Ocigledno je da se ”sindrom„ Diona Kasija nastavlja.”

...GDE PO JARCHEVICEVIM UVERAVANJIMA PISHE...

...GDE PO JARCHEVICEVIM UVERAVANJIMA PISHE...

...GDE PO JARCHEVICEVIM UVERAVANJIMA PISHE...

pazi chuda - otvorio je izvor na koji se Jarchevic poziva. :)





ups.:)))

Ulepsa mi dan „hej” :}}}}}}}}}}ovo mi je sasvim promaklo! Svaka cast!

Sad je expert_pravi (kozmopolita) na redu za repliku. :}}}}}}}}}}}
Bas me interesuje!

možda nešto u smislu ove ideje:

„
30. avgust 2010. u 03.21

Nisu Srbi ukrali zastavu od Rusa jer su Srbi stariji i jedino može da bude da su braća Rusi pozajmili srpske boje. Isto je i sa ocilima. Gde su bili Grci kada su Srbi jeli viljuškom?”

patrioto_B

interesuje me tvoje mišljenje o ovom youtube snimku

http://www.youtube.com/watch?v=SCJB9KvRMW0&feature=related

4 min i 16 sec kaže „Onda je varvarskim naletom Turaka vizantija potpuno propala i ...

ali su tu ostale zemlje naslednice...Rusija i Srbija...”

i onda piše o „kulturnom nasledju koji je Srbija nasledila od ...”

kako su mogli Srbi nasledeti od nekog nešto ako su oni najstariji?

I šta mi još upada u oci?

1 min. 25 sec.

„ Sam car Dusan piše povelje na grckom jeziku i potpisivao se na grckom. Time je hteo da iskaze postovanje prema vizantijskom pravnom redu osvestalom autoritetu pravoslavne crkve i hiljadugodisnjeg velikog carstva. Iz istih razloga se i Dusanov polubrat Simeon osjecao vise Grkom nego Srbinom a Jovan Aksen Komnen, brat njegove žene potpisivao se grckim jezikom na svojim srpskim poveljama. ”

...a prethodno piše „Vizantija i Srbija su ratovale s vremena na vreme” (1 min 03 sec).
O kom postovanju se ovde govori kada kažu da su „ratovale s vremena na vreme”? Zašto mi danas ne postujemo one sa kojima „s vremena na vreme” ratujemo.

Hvala na iscrpnom odgovoru patrioto_B.

================================================

StevaCar
01. septembar 2010. u 20.38

dzamburuotegli
србија је једна курви је много,
видите овај случај конвертираног србина домољуба и његовог новог хавера пламенка радића

Plamen
CAST MI JE DA SI ME NAZVAO RADICEM.
UVREDIO BI ME DA SI MI DAO PREZEME TOG COVECULJKA DERETICA!
HVALA!
...
Bas sam i ja to mislio dok čitam temu, samo radic može lično da velica radica, dok ostalima nalazi @dlake u jajetu@

Nema tezge.. pa ubija vreme po forumima???

==================================================================

Sa ovakvim glupim komentarima nikako ne mozete degradirati Radica, nego sami sebe.