yugon
(inzenjer)
2010-07-21 03:40 PM
Милутин Миланковић je генијалан научник. Руси су све своје космичке програме засновали на прорачунима његовим.
Поставља се следеће питање: због чега је један од највећих мозгова Србије више познат у свету него у сопственој земљи у којој је радио и стварао до краја свог живота? Тачније, питање би изгледало овако: због чега је ЈОШ ЈЕДАН од највећих српских мозгова битнији свету него нама?
Милутин Миланковић је био грађевински инжењер, професор небеске механике и теоријске физике, велики научник, потпреседник САНУ, радио је у области космичке физике и геофизике и још толико ствари.
Рођен је 1879. године у Даљу.Студије технике је завршио у Бечу и био је први Србин који је докторирао на том престижном универзитету.
Уместо да згрне гомилу новца у иностранству које је било више него пријатељско према њему, он је одлучио да се врати у своју земљу. Постао је професор у Великој школи која је тада имала само девет професора. Основао је катедру за рационалну механику, небеску механику и теоријску физику.
На многим местима пише да се Миланковић није бавио науком да би од ње живео, већ је живео да би се бавио науком.
Такође, његова научна истраживања се стављају у исти ранг као Теслина или Њутнова као и других научника од чије генијалности се код нас обичних смртника јавља блага доза страха.
Шта је уствари Милутин Миланковић учинио за ово човечанство?
Овај геније је на врло егзактан начин, математичким методама, уз помоћ свог колеге, астронома Војислава Мишковића, доказао да је промена нагиба осе роације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни фактори за промену климе.
Због промена нагиба, годишња доба могу да постану доминантнија. Већи нагиб значи топлија лета и хладније зиме, а мањи нагиб обрнуто.
Промене у процесији осе повећавају разлике у годишњим добима.
Миланковић је успео да формулише математички модел који је проучавао географске разлике за 600.000 година уназад, почевши од 1800. године. Његов циљ је био да у повеже ове промене са наступањем и повлачењем ледених доба.
Он је на фасцинантан начин непогрешиво помирио астрономију, физику и математику са филозофијом, историјом и књижевношћу.
Најједноставније речено, он је први у свету доказао да се догађања на земљи одвијају према законима неба.
Много пре савремених, компијутерских метода истраживања, он је израдиоапсолутно исправан прорачун средње годишње температуре Марсове површине.
То се све показало перфектно тачним када су људи почели лагодно да путују на Месец и туристички разгледају друге планете.
Миланковић је то све доказао само уз помоћ свог брилијантног ума.
Његова теорија је дуго била игнорисана, а тек 1976. године је потврђено да је непогрешива.
У Палисаду, у САД-у, 1982. године организован је симпозијум ’Миланковић и клима’.
Око стотину најпознатијих научника из целог света се окупило због имена нашег генија. Тежина података које ове информације у себи садрже најбоље се осликава чињеницом да је за овај скуп изразито био заинтересован НАТО.
Осим тога, ова алијанса је била и један од главних финансијера.
Као да није предходно наведено довољно, Миланковић је израдио и најпрецизнији календар. Грегоријански је имао два недостатка. За годину је сматрано да има 365 и ¼ дана и да 235 лунарних месеци представља 19 соларних година.
Милутин је ’у игру’ убацио чињеницу да преступне године могу бити оне које су дељиве са четири без остатка, а секуларне ће бити преступне само онда ако се њихов број векова када се подели са девет даје остатак два или шест.
Овакав његов календар би се требао кориговати тек након 28.800 година!
Међутим, иако је признат на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Цариграду, необјашњиво никада није заживео.
Поред тога, овај велики научник је један од твораца тектонике плоча која се непрестано примењује у геологији.
Миланковић никако није био сувопарни научник, окружен само чињеницама и бројевима.
Увек је показивао дубоко поштовање према науци и радо је изучавао њену историју.
Неки од најлепших научних текстова на српском били су управо његови радови.
Брилијантан као научник и још брилијантнији као писац, створио је многа дела која представљају сам врхунац научне литературе.
Најзначајнија су: ’Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба’, ’Историја астрономске науке’, ’Небеска механика’, ’Кроз царство наука’...
Написао је и мемоаре ’Успомене, доживљају и сазнања’.
Умро је 12. децембра 1958. године у својој земљи, која га далеко мање поштује од остатка света. То доказује следећи податак.
Приликом облетања око Месеца, руски научници су јеном кратеру на невидљивој страни месеца дали име Милутина Миланковића. То је усвојено као међународно признање.
Иако је много тога дао, велики број ствари није успео да каже до краја.
Био је достојанствен човек, до сржи предан својој највећој љубави – науци.
Овај текст би завршила цитатом о овом великом човеку:
’Ако је заиста вредност планете одређена сунчевом енергијом, тада је вредност Миланковићевог дела дата светлом које је он пренео на генерације. Уколико само и за тренутак та светлост обасја нашу животну стазу, Миланковић је стигао на циљ свога путовања’.
Аутор: Станојевић Марија
yugon
(inzenjer)
2010-07-21 03:44 PM
Портрет научника у младости
Породично окружење и васпитање и један необичан професор, с докторским звањем, пресудно су утицали на младића из Даља да се још у Осјечкој реалки определи за научни позив
Милутин Миланковић у ђачким данима„Владимир Варићак био је права срећна звезда Миланковићевог живота. Ако се у средишту његовог душевног живота налази мајка Јелисавета, у основи интелектуалног успона је његов учитељ, Владимир Варићак, који је дошао као наставник математике у реалку у Осеку”, пише Александар Петровић у најновијој књизи посвећеној животу и делу великог научника „Циклуси и записи: opus solis Милутина Миланковића”, која се ових дана појавила у издању Српске академије наука и уметности.
Подсећајући да је главни јунак одмалена припреман да буде „радан, умерен, стрпљив”, што је започео рано умрли дечаков отац Милан, близак идејама Светозара Милетића, угледајући се на поуке из „Емила” Жан-Жака Русоа, писац надахнутог научно личног животописа подсећа да је „диван стицај околности или промисао” учинио да се будући великан обре у јединој генерацији коју је Владимир Варићак водио до саме матуре.
Учионица без зидова
Сусрет с наставником с докторским звањем, који је у пристиглом средњошколцу препознао математички дар, Милутин Миланковић означава пресудним за свој будући научнички узлет, што искрено исповеда у „Успоменама, доживљајима и сазнањима”:
„Варићак је имао на мене највећи утицај од свих мојих наставника. Он је пронашао у мени моје стварне способности и развио их с пуно љубави и труда... Он ме је начинио самосталним и ја сам се, не обазирући се више на школске програме, развијао у оном правцу који су ми моје способности одређивале не презајући при том од првих тешкоћа; мој рад добио је један правац и систем, а неочекивани успеси у њему стварали су у мени самопоуздање, потребно за такав успех. У мени се развила љубав за науку и амбиција да јој служим”.
И у том узрасту одлучио је да постане научник, а млађем брату Љубиши препусти пољопривредно имање (57 хектара расутих у 113 њива) у Даљу и околини. Миланковићи су, иначе, пристигли под Арсенијем III Чарнојевићем у последњој деценији 17. века, предвођени главом породице Миланком по којем су добили презиме.
У родитељској кући, „учионици без зидова”, стекао је најранија сазнања из српске старине, јер му је отац читао народне песме, од којих га је највише потресао двобој Марка Краљевића и Мусе Кесеџије, па није ни чудно што је малишан многе знао наизуст и пре поласка у школу. Уосталом, последњи текст који је написао није била научна расправа, већ оглед о песми „Смрт Марка Краљевића”, деценијама чуван у Архиву САНУ, а тек ове године објављен.
Рана очева смрт (умро када је дечак имао седам лета) оставила је неизлечив ожиљак, осећао се као да је „нагло пробуђен из свог сна”, и стално га је подсећала на пролазност живота. Зато му се, ваљда, неизбрисиво у душу урезала слика Дунава који „откида комад по комад земље”, дубока и широка река, увек постојана, својеврсна Аријаднина нит његовог постојања. Куд год је одлазио, погледом га је тражио: као дечак у Даљу, као високошколац у Бечу, као заробљеник у Пешти, као универзитетски наставник у Београду (прозор у радној соби у Капетан-Мишином здању гледао је на велику реку).
На дунавским обалама загледао се први пут у звездано небо, и то се неће променити целог живота.
Сањарења у тами
Оца је одменио ујак Васа Муавчевић, заједно са сестром Јелисаветом, преузевши старање и над имањем и над породицом. Поред најуже породице још у детињству сазнао је за своје славне претке (већ у трећем нараштају новодосељеници су почели да похађају високе школе). Прадеда Тодор завршио је правне науке и био сарадник ученог митрополита Стефана Стратимировића, а син Урош најпре философију, потом права, а на крају се посветио војном позиву. Када је скинуо униформу написао је две књиге: „Светски организам или поларни систем природе” и „Светски организам и систем целокупног живота”.
У „Успоменама” се очигледно види да су утицале на Милутина Миланковића.
Приче другог ујака, Андрије Радовановића, главног инжењера фабрике „Шкода” и успешног проналазача, нетремице је гутао, како сам приповеда, јер је он умео сатима да се забавља с дечаком у радионици, показавши му, поред осталог, како да Морзеовим телеграфом пошаље телеграм из једне у другу собу. „Ако желиш да будеш инжењер, мораш се навикнути да све што нацрташ буде промишљено, тачно и егзактно. Има да се слаже све на длаку”, говорио је ујак. Савети од неоцењиве користи који су младића упутили у свет знања и будућег занимања. Зато је почео да сањари како би било дивно да постане инжењер или изумитељ као Андрија Радовановић или Никола Тесла.
На портрету научника у младости поступно су се изоштравали обриси. „Док су се моја браћа играла у дворишту, клизала на леду, вешала на гимнастичке справе, развијала и вежбала своје тело, ја сам седео у соби, градио своје кућице, читао књиге и решавао ребусе. А док су она слатко спавала, ја сам бленуо у таму и размишљао о богзна чему”, забележио је у „Успоменама”.
Али коначан печат утиснуо је Србин Владимир Варићак, син аустријског официра, „леп човек а стидљив као девојка, допао се свим осечким Српкињама, удавачама, но он се ожени Хрватицом, али изроди с њом четири кршна православца”. Савременици су говорили да је имао завидно знање математике, физике и књижевности, а волео је народне песме, фолклор и гусларе.
Реалка није ни издалека била елитна школа која би се могла поредити са Академском гимназијом у Бечу, али Владимир Варићак је учинио да Милутин Миланковић добије боље математичко образовање но да је похађао ту школу. Није се задржавао на излагању математичког градива, већ је ученицима указивао на повезаност науке и живота, математике и личности.
Станко Стојиљковић