Danas je petak 4.jun 2010. i kupio sam novi broj Politikinog zabavnika (broj 3043). Moj omiljeni časopis u prilikama kad želim da zaobiđem političke teme i malo provetrim mozak (bar ono malo što imam).
E, tu naiđem na članak, koji na prvi pogled obrađuje istorijsku temu, ali je veoma aktuelan i očigledno asocira na današnje vreme.

Članak „Rat bez olova” govori o Berlinskom kongresu 1878. godine. Inače je Politikin zabavnik u zadnjih nekoliko brojeva pokrenuo seriju tekstova o kralju Milanu Obrenoviću, u kome se veličaju dostignuća „prvog srpskog kralja posle Kosova”. Zajedničko svim tim člancima je teza „Rusija nas je izdala, pa smo se okrenuli Austriji koja nas je podržala”.
Ovaj članak je posebno zanimljiv, jer novinar Duško Lopandić iz činjenica koje je sam naveo izvlači veoma zanimljive zaključke.

Članak formalno govori o naporima srpskog pregovarača Jovana Ristića da se izbori za srpsku stvar na Berlinskom kongresu, ali se tu neizostavno pojavljuje i „državničko umeće” kralja Milana.

Članak je karakterističan upornim ponavljam mantre da su nas Rusi izdali, dok se za poteze drugih učesnika ne nalazi ni najblaža kritika.

Posebno se čitaocu nameću sledeći zaključci:

1. Rusija je sklopila Sanstefanski mir bez konsultacija sa malim saveznicima, napravila Veliku Bugarsku na štetu Srbije.

Zanimljivo je da u istom članku novinar konstatuje da su Bugarska i Crna Gora bile zadovoljne uslovima mira, ali da „Srbija nije”, iako je „Srbija isticanjem znamenja 1876. ustvari pokrenula orijentalno pitanje...”. Novinar čak i navodi ruski stav, po kom je Srbija u rat 1876. ušla bez konsultacija s Rusijom, a 1878. se priključila na samom kraju kad je sve bilo rešeno.
Iako je sve to naveo novinar je uspeo da izvuče gore navedeni zaključak.
Najpre, nije jasno ko nije bio zadovoljan uslovima iz San Stefana, da li Srbija ili lična ambicija kneza Milana (kralj će postati tek za nekoliko godina).
Dalje, Srbija nije „potegla pitanje”, nego je pitanje potegao ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. godine. Kad su ustanici bili u škripcu, onda je knez jedne vazalne kneževine u okviru Turske podigao pobunu i pokrenuo rat protiv svog suverena, a sve u cilju poboljšanja svog imidža među srpskim stanovništvom BiH, kao i sa namerom da se proširi na BiH.
Taj knez je pokrenuo 1876. rat protiv Turske u kom je bio poražen. Knez je pozivao Rusiju da mu pomogne, ali je, onako mali i samozadovoljan, zaboravio da Rusija ne može tek tako da uskoči u sukob svetskih razmera. Rusija je, nakon odgovarajuće diplomatske pripreme, kojom je otklonjena opasnost razvoja situacije kao 1854. i novog Krimskog rata, ipak 1877. pritekla u pomoć i to jedinim logičnim pravcem - pravo na Konstantinopolj (tako se tada zvao Istanbul). Taj put ide preko Bugarske, pa su Rusi i krenuli tim putem. Tada je naš slavni i mudri knez zalizivao rane od svoje nepromišljene avanture. Rusi su potukli Turke, prešli Balkan i stigli na 70km od Konstantinopolja. Tu negde, tokom pobedničkog marša Rusa, naš knez ponovo objavljuje rat Turskoj i žuri da se priključi pobednicima. Poređenja radi, knez Nikola od Crne Gore nijednog trenutka nije sklopio primirje s Turskom i sve vreme od 1876. do 1878. je bio u ratu. Bugari nisu imali vojsku, već samo komitske odrede i Rusima su pomagali kao vodiči, nosači, logistika i slično. Naravno, Rusi su ih nagradili stvaranjem države.
Ruski strateški interes je izlazak na topla mora preko Bosfora i Dardanela, a da bi se to ostvarilo potrebno je odatle skloniti Tursku. Strateški interes Britanije, kao i drugih velikih sila, je da to Rusiji ne dopuste. Rusija je pokušavala još 1829. i 1853. da postigne svoj cilj, ali su ih uvek sprečavali Britanci, Francuzi i Austrijanci.
I ovaj put su se Rusi morali zaustaviti pred Stambolom, jer im je ponovo pretio rat sa Britanijom, Francuskom i Austrijom, što Rusija sebi nije mogla dozvoliti (imali su 200,000 žrtava u ratu protiv Turske). Ipak, Rusi su napravili sebi mostobran u vidu nezavisne kneževine Bugarske, sa kog su mogli kontrolisati Balkan i imati dobru početnu poziciju za konačno zauzimanje Bosfora u nekom narednom ratu.
E, tu naš slavni i mudri knez ne sagledava opštu situaciju, nema strpljenja da sačeka da Turska bude konačno poražena, već se ljuti što nije dobio više.
A kako je Nikola Patrović dobio više? Pa slušao je Ruse, a nije im išao uz qrac.

Dakle, sad pred Ruse izlazi srpska delegacija, koja je nastojala uvući Rusiju u rat 1876. bez odgovarajuće pripreme (kao što je uspela 1914.), koja je pokušala da vodi samostalan rat s Turskom i bila poražena, koja se nije odazvala na poziv 1877. da zajedno s Rusijom ponovo uđe u rat, i koja se ratu priključila tek kad je bio praktično rešen. Naravno, Rusi su ih odyebali.
Ipak, za stare zasluge su nam dali nezavisnu državu. To knezu nije bilo dosta, on je merio svaki kvadratni metar.

2. Britanija nije bila naklonjena Srbiji, ali to nema veze.

Iako novinar navodi sve postupke Britanije, počev od uvođenja ratne flote u Bosfor i pretnju Rusiji ratom, do neverovatnog zalaganja za turske stavove, ipak ne nalazi za shodno da bar jednom iskritikuje takav britanski stav. Nijedna opaska nije upućena protiv Britanaca u celom tekstu, iako se navodi više situacija kad su nas zezali na pravdi Boga. Na slučaju Grdeličke klisure umalo nije propao ceo kongres. Iako su svi ostali delegati bili na našoj strani, Britanija je uporno insistirala da klisura ostane u Turskoj, jer je strateški bitna (a i laiku je jasno da je strateški bitna zbog kontra-napada na Srbiju, što je očigledno bio dugoročni britanski plan). Bez obzira na to, novinar ne upućuje ni najmanju zamerku stavu Britanije, iako je za Britanske interese Grdelička klisura bitna koliko je za Srbiju bitan pomorski saobraćaj na Šetlandskim ostrvima.

3. Austrija nas je spasila, Milan je mudro uradio što se okrenuo Austriji.

Novinar je pun hvale za austrijske stavove, pa na kraju ispada da nas je Austrija spasila od potopa na kongresu.
Kako smo rekli, ratni cilj Srbije je bio pomoć braći u BiH da se oslobode turskog jarma. Turskog su se oslobodili, ali je došao austrijski. Iako u ratu nije učestvovala, Austrija je uspela da se dokopa glavnog plena na koji je računao Milan - Bosne i Hercegovine.
Uz to je blokirala i pravac Srbiji prema Crnoj Gori okupacijom Sandžaka, a i pravac prema Kosovu. Dakle, svi glavni pravci na koje je Srbija računala za svoje širenje, bazirani na rasprostranjenosti srpskog naroda, su blokirani od strane Austrije. Zauzvrat, mudrom politikom našeg kneza, Austrija će nas podržati (i stvarno hoće!) u zadržavanju Niša (koji je naša vojska osvojila, a ne austrijska) i generalno u širenju prema Makedoniji (gde je pripadnost naroda sprstvu sumnjiva). Cena - prava sitnica. Samo da u korist Austrije izgradimo prugu Beograd - Niš i damo je na korišćenje Švabama. (Iz ovoga bi neko bezobrazan mogao da izvuče zaključak da Srbija nikad ne bi napravila prugu da je Austrija nije naterala).

Novinar tumači ove činjenice tako da nam je Austrija jako pomogla na kongresu. Ja tumačim iste činjenice tako da su nam Austrijanci oteli sve što je vredno, a onda su nam još masno naplatili svoju pomoć oko minornih stvari.

Novinar se nije doticao prethodnih vremena, ali bih ga ja rado podsetio na „pomoć” Austrije.
Ruski car Nikola I je obećao ocu Franje Josipa na samrtnoj postelji da će paziti na „njegovog naivnog sina”. U to vreme države nisu bile nacionalne, nego su pripadale monarsima, pa su se oni ponašali kao posebna kasta. Ubrzo posle toga, tačnije 1848. izbila je u Austriji pobuna Mađara, koja je bila prilično uspešna. Pobuna je slomljena tek 1849. intervencijom ruske vojske. Ruski car je pružio solidarnu pomoć svom kolegi i štićeniku, koji bi bez te pomoći ostao bez prestola.
Franjo Josip, tada još veoma mlad, najpre se zahvalio svojim saveznicima Srbima tako što im je dao Srpsku Vojvodinu, a ubrzo je ukinuo i vratio vlast Mađarima, a Hrvatima se zahvalio tako što im je ukinuo sva prava i izjednačio ih s Mađarima (tad se govorilo „Hrvati su za nagradu dobili ono što su Mađari dobili za kaznu”).
Nije taj Franjo Josip (pravilnije bi bilo govoriti Franc-Jozef) zaboravio ni rusku pomoć, pa će im ubrzo uzvratiti, naravno na svoj način.
Rusi su 1853. ušli u sukob s Turskom u još jednom pokušaju da osvoje Moreuze (Bosfor i Dradanele), a usput su uveli vojsku u Rumunske kneževine. Rusima je dobro krenulo u ratu, ali su se onda umešale Britanija i Francuska i objavile Rusiji rat. Saveznici su se iskrcali na Krimu, i na još par mesta, ali je Krim najznačajniji, pa se rat zove Krimski.
Rusi su tehnički ozbiljno zaostajali, ali su to donekle nadoknađivali brojnošću i veštinom. Tu je na scenu stupio Franjo Josip, koji se do tog momenta smatrao ruskim saveznikom. Franjo je okrenuo ćurak i mobilisao svoju vojsku, koncentrišući je u Besarabiji (Rumunija i Moldavija). Zbog te pretnje ratom Rusija je bila prinuđena da u Moldaviji drži vojsku od čak 200,000 vojnika. Zbog te sile Franjo nije napao, ali je ta sila nedostajala Rusima na Krimu, gde su izgubili rat. Da su Rusi mogli prebaciti tih 200,000 vojnika na Krim sigurno bi bacili saveznike u more i dobili rat.
Posledica ruskog poraza je bila da su zvanično izgubili tutorstvo nad balkanskim narodima u Turskom carstvu, koje je preuzela Austrija.
A da je Rusija, bez izdaje Austrije, dobila rat, onda bi se mirovni ugovor drugačije pisao. U najmanju ruku povlačenje turskih posada i predaja gradova u Srbiji ne bi bila 1867. nego 1856. Srbija ne bi dobila nezavisnost 1878., nego 1856. Ne bi bilo Bugarske, nego bi postojala Srbija sa BiH, Makedonijom, Crnom Gorom i Kosovom. Ne bi danas postojao Istanbul, nego Konstantinopolj sa ruskom zastavom i krstom na Aja Sofiji, dok bi umesto Bugarske naš istočni komšija bila Rusija.
E, sve to je Austrija pravovremeno sprečila, a Srbija je dočekala da je već ostareli Franc Josip 1914. zaista napadne.

Sve ovo naš novinar nije ni pomenuo, nego veliča zasluge Austrije za nešto što je Srbija svojom krvlju izborila.

Neverovatno je kako jedan Rusofob može izokrenuti smisao sopstvenih činjenica. Tako nam neprijatelj postaje onaj ko je ušao u rat da nas izbavi (šta mislite da se Rusi nisu umešali 1877. kako bi prošla Srbija s Turskom?), ko je insistirao da nam se da nezavisnost, ko je tražio da se čuje glas Srbije na kongresu.
Prijatelj nam postaje onaj ko je pomagao našeg neprijatelja u ratu, ko je uzeo sav ratni plen koji smo mi izborili, ko nam je minimalnu podršku masno naplatio, ko nije dao da išta kažemo na kongresu.

Naš mudri knez Milan je valjda očekivao da Rusija uđe u sukob sa svim velikim silama radi nekih 200 kv.km. srpske teritorije. Da li je genijalac ikad pomislio da bi Rusija mogla da izgubi rat protiv pet velikih sila i šta bi u tom slučaju ostalo od države Srbije?
Rusi znaju da se strateško napredovanje pravi korak po korak i da to traje mnogo godina. To je znao i Miloš Obrenović, pa je tako i pravio državu. A Milan?

Najvažnije iz ovih tekstova je njihova sličnost sa današnjom politikom. Imamo gotovo identičnu situaciju. Prijateljima smatramo one koji su nas bombardovali. Iz nekog razloga od njih ne očekujemo da išta dobijemo džaba. Neprijatelj nam je onaj koji nas nije bombardovao, već je pomagao kad god je mogao. Taj nam nudi par projekata da i mi nešto zaradimo, ali mi uporno potamo - kakvi su nam to prijatelji kad nnam ne daju nešto džaba?
Niko ne pita - kakvi smo to mi njima saveznici?

Ovi nazovi „istorijski” tekstovi imaju očigledan cilj da kod mladih i neobaveštenih čitalaca razviju mišljenje „kako su nas Rusi izdali”. Tako će za koju godinu ti čitaoci lakše glasai za „NATO i EU nema alternativu”.