Bas slatka vest, Varuna..Raduje me da je Srbin otvorio prvu kafanu u Wieni, Windoboni nekadašnjoj iliti „po turski ”-Beču.))
Danas ih imaju mnogo, verovatno nikada nije zapisao u beckum hronikama da je prvi bio bas SRBIN Djoka))
Vezano za odeću tog Srbina Kolšickog, evo tebi i ostalima još jedna zanimljivost, povodom te turske opsade Beča, vezane za još jednog Srbina-Nikolu BOSKOVIĆA, čiji je SrpskI )) potomak postao svetski poznat kao i citirani Milanković..Radi se o Srbinu Rudjeru Boskoviću.
(Usput vezano za moje teme seoba pre Krajini, interesantna mi je prica o Novom Pazaru)...Rudjerov tata Nikola je odlično govorio turski))pa je za dubrovčane obavljao diolomatske zadatke.
I još je Rudjerov tata Nikola, na prelazu ‚17/18 vek.. pisao o Ilirima, nekoliko njegovih tekstova objavljeno je u jezuitskom osmotomnom izdanju Ilyricum Sacrum..
Jeste poreklom iz Hercegovine, ali se u Dubrovnik preselio iz NOVOG PAZARA bas zbog najezde Turaka prema Beču.
Da nije tako bilo, možda bi Rudjer Boskovic bio rođen kao Novopazarac))
Sudbina je htela, da zbog istog nadiranja Turaka prema Beču,strada njegova imovina u Novom Pazaru, pa je morao opet od početka.Na kraju je, u poznoj dobi, ozenio bogatu „snajku” i zato presao a katolicanstvo..pa je,iz tih razloga i Rudjer Bosković-osato katolik..Sve zbog Turaka 1683 sto su, jopet)), krenuli na Windobonu.
Da je to nerado uradio (presao u katolike zbog imetka ) svedoci i podatak da je deo te imovine,stecene kovnertovanjem, trosio na srpske relikvije..i iz zelje i da bi sacuvao srpstvo..koliko toliko...krst iz Mileševe je kupio (danas su ga jezuiti pohranili u nevidelicu) i deo mostiju Rastka Nemanjica. To je sigurno bilo vrlo, vrlo skupo.
Evo celog citata, bas mi je merak da ljudi procitaju.
Никола Бошковић
,,,напустивши Орахов До (матично село Бошковића у Хеrцеговини, вероватно пореклом од породице Pokrajčič ili Pokravčić.., naslednika Vlatka Vuković?) ,Руђеров отац Никола (око 1641-18.9.1721.) се још као дјечак обрео у Дубровнику, гдје су га родитељи дали у шегртску службу код богатог трговца Рада Глеђевића. Овај га је потом послао у дубровачку колонију у Нови Пазар, ''да га обучи међу тамошњим трговцима''.
Марљив, одважан и вичан послу, ''сељанин из Орахова'' је стално напредовао и, од ''трговачког момка'' у Новом Пазару, постао Глеђевићев ортак. Мада су му пожар и разарање Новог Пазара за Великог бечког рата (1683-1699) однијели највећи дио тешко стеченог иметка и натјерали га да напусти то ''крупно мјесто у покрајини Србији'', економско осамостаљивање, богато искуство и разгранате пословне везе омогућиле су му да у Дубровнику, без већих потешкоћа, настави трговати.
У древној и још увијек на властелу и пучане дубоко раздјељеној Рагузи, Никола се, без обзира на своје поријекло и више него зрело животно доба (имао је око 50 година), оженио Павлом Бетерe, чији је отац Баре (Бартоломео), осим шесторо дјеце (три кћери и три сина), имао и лијеп трговачки капитал, али и књижевни дар. Тим вјенчањем са скоро троструко млађом Павлом (17 година) и то родом из угледне властелинске породице (поријеклом из Бергама у Италији), као и одлуком да живи у религијски конзервативној, па и нетолерантној средини, Руђеров отац се морао одрећи вјере предака и, ''према устаљеним обичајима'', прећи на католички обред.
Ако је вјеровати Ричепутијевим напоменама, Никола Бошковић је својевремено од Турака купио двије изузетне реликвије опљачкане из милешевске ризнице: дрвени комадић Светог крста, иначе дар султаније Маре Бранковић том српском манастиру, и – кутију са руком св. Саве, коју је касније из непажње изгубио.
Да ова прича има основа упућује и докуменат из заоставштине дубровачких исусоваца (језуита) у коме стоји да им је 1727. године Николин најстарији син Божо даровао ''једну веома лепу реликвију св. Крста откупљену од Турака'', која се, уосталом, и данас налази у релеквијару језуитског самостана у Дубровнику...
Трагајући даље, Слободан Шћепановић је, на основу докумената из дубровачког архива, раније писаних дјела и сачуване усмене традиције, дошао до закључка да је Руђеров чукундједа, у ствари, Бошко Станишин Шћепановић из Роваца у Црној Гори
Он је, наиме, на молбу Ричепутија, своје српско поријекло, ''сталан додир са многим гусларима'' и честе походе православним манастирима, пред крај живота преточио у тзв. Старорашка сјећања (Relazione dei Monasterij della Provincia di Rassia).
У њима је осамдесетогодишњи старац на свега неколико страна хартије забиљежио, или – пошто је већ одавно био ''одузет'' – вјероватније, поменутом језуити ''казао у перо'' занимљиве описе Сопоћана, Ђурђевих Ступова, Студенице, Дечана, Пећке патријаршије и других српских светиња и старина од Косова до Херцеговине.
http://home.pttrs.net/arhimed/biography/boskovic/zoran.htm
