Radivoj Pešić u knjizi „Vinčansko pismo” povezuje vedsko pleme Turvaši, izbeglo pred naletima sina Ramzesa II do Apeninskog poluostrva, sa Rasenima.Tačnije, povezuje naziv Turvasha sa (e)Truscima..

„U nauci je preovladalo mišljenje da su došli iz Male Azije. Grci ih nazivaju Tirseni, a Rimljani Tursci, dok su oni sami u svojim spomenicima ostavljali svoje pravo ime: Raseni. Prema jednoj novijoj hipotezi, to su Turvaši. Taj naziv nalazi se u egipatskim zapisima. Naime, ovi Turvaši pripadaju onoj skupini plemena koje je Merneptah, sin Ramzesa II, godine 1229. pre n.e. progonio iz Male Azije.

Tako su Turvaši u stvari dva plemena: Turuša i Akaivaša. Oni će pod zajedničkim imenom naseliti područje Italije, ali tu su i Tirseni (ili Tuski) i Sardeni, potom Sakarša, koji se identifikuju sa Sikulima, oni će naseliti Siciliju. Postoji i pretpostavka da je Sicilija dobila naziv po njima, međutim to u nauci nije potvrđeno.

Zabeleženo je još jedno progonstvo plemena iz Male Azije, koje se odigralo 1192. godine pre n.e., u vreme Ramzesa III. Međutim, ono što je veoma interesantno, mnoga od ovih plemena pominju se u vedskim tekstovinia (Rigveda VII, 18), a Tarvaša i u Kausitaka upanišad, što znači da su neka od tih plemena ili deo njih već živela ili posle toga došla u Indiju zajedno s Arijcima u XIII i XII veku pre n.e.

U to vreme Indija već ima svoje pismo brahmi, koje će se kasnije (IX-VIII vek pre n.e.) razvijati pod uticajem semitskog, a to znači da je i došljacima iz Male Azije bilo razumljivo. Ali i ona plemena koja su se nastanila na tlu Italije, ili delovi tih plemena, imala su već svoje pismo koje su ponela sa sobom. I ne samo pismo, već i religiju, običaje, način porodičnog i javnog života, svoju kulturu i svoje stvaralačke preokupacije. I u novoj postojbini oni će svestrano razvijati jednu novu civilizaciju ulazeći pionirski u sve oblasti privređivanja i kulture, čime će vršiti uticaj i na ostale s kojima su u kontaktu. Bavili su se poljoprivredom, naročito vinogradarstvom, rudarstvom, zanatstvom, pomorstvom, trgovinom s bližim i daljim zemljama. U domenu arhiterkture postigli su najviši nivo svoga doba, to isto u slikarstvu i vajarstvu, igri i muzici, a posebno u zlatarstvu.
Oni su, dakle, imali i svoje pismo koje su doneli sobom, ali je to pismo najverovatnije bilo isključivo književno (kao sanskrit) ili za javnu administrativnu upotrebu. Međutim, nije se znatno razlikovalo od jezika kojim su međusobno opštili. Nažalost, veoma je malo pisanih spomenika. ”

„Dosadašnji istraživači nisu ni pokušali da u imenu Etrurci vide i neko drugo značenje, simbol ili možda kovanicu koja bi mogla nastati iz ET-RU-RI (kao krilatica), što bi moglo značiti još - osnaženi - ponovo ! To bi bilo i blisko njihovoj sudbini kao emotivni izraz onoga što su doživljavali u vreme terora od Rimljana.”
(str 52,Beograd,1995.)

„Pravo ime Etruraca je Rasi, Raši, Raseni. Ras je, inače, dardanska reč, što je dokumentovano. Pogrešan naziv je svakako došao od Herodota, koji je u prvoj knjizi svoje Istorije [I, 94] naveo da su oni došli u Italiju iz Lidije u VIII veku pre n.e. On ih naziva Tireni, odnosno Tirseni, prema Tirenu, sinu cara Atisa. Otud je kod Rimljana nastalo ono Tusci, odnosno E-trus-ci, Etrurija. Dionisije Halikarnaški, međutim, pobijajući navode Herodota poziva se na pisca Lidijske istorije u 4 knjige, inače Liđanina Ksantosa, i tvrdi da car Atis nije imao sina koji se zvao Tiren, već Toreb, pa kad se ovaj odvojio od svoga oca, njegovi podanici su nazvani Torebi, a ne Tireni ili Etrurci.
Ovo nije jedini dokaz kojim se pobijaju Herodotovi navodi. Jer, ukoliko se prihvati tvrdnja nekih antičkih i savremenih autora da Etrurci nisu došli iz Lidije, odnosno Male Azije, samo poreklo njihovog imena ne bi imalo nikakve osnove. Pored toga, činjenica je da reč Etrurija nema nikakve tragove ni u toponimima, hidronimima ili antroponimima, a Ras, Raši, Raseni postoji i u toponimima i u hidronimima i u antroponimima na jednom velikom prostranstvu od Gibraltarskog moreuza do Eufrata. Susrećemo je kao Ras, Rasina, Rassina, Raška, Raška Draga, rešen, Resnica, Rasa, Rašo itd. Đulijano i Larisa Bonfante nalaze da španska reč tosco znači narodni, ali to je nedovoljno da potkrepi etimologiju reči tusco, Tusci i predstavlja puki formalizam bez ikakve sadržine koji se ne može dalje sadržajno potkrepiti.
Ako bismo, međutim, tragali za etimologijom ove reči, ona bi nas jamačno povela na drugu stranu, pa bismo prostim, mehaničkim putem došli do Et-rusci (dakle rusci) ili E-tursci (dakle tursci), što budi sasvim nove asocijacije.”
(стр.39)

„Još je A. Grenije primetio da su Etrurci imali jezik i pismo pre VIII veka pre n.e. Dakle, pre grčke kolonizacije Apeninskog poluostrva, kad se grčko pismo nije mnogo razlikovalo od feničanskog. Ovde je važno napomenuti i činjenicu da grčko pismo nema sve semitske sibilante; u njemu se istovremeno ne sreću slova ''san'' i ''sigma'', ..”

„Ali šta je s njihovim najbližim susedima s kojima su najverovatnije došli u dodir pre dolaska Grka? Bili su to Veneti, pa Reti, Liguri, Iliri, Sardi, Oski, Japigi, Mesapi. Istoriografi poput Helanika tvrdili su da su Tirseni, odnosno Etrurci, odnosno Raseni, u stvari Pelasti. Na taj zaključak nailazimo i u Plutarhovoj ”Biografiji o Romulu„. A Pelasti su imali svoje pismo, kao što su ga imali i Veneti, što je u nauci dokumentovano.”
(стр.33)