Ipak..još neki linkovi
За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног Међуречја.(iznenadjenje?)...Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,...
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/09/article-02.html
Todorova subota, odnosno vreme od sumraka do zore, zapravo je vreme vrhovnog vampira Tiodora. Običaj Tiodorskog konjanika - jahača, u Srbiji se zadržao jedino u Mokrinu. Tiodor jaše na konju ulicama Mokrina napadajući devojke. LJudi se od njega brane vencima belog luka koje kače iznad vrata, zabijaju viljuške i noževe u ragastove..
http://www.glas-javnosti.rs/node/37980/print
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/srbija/glas-javnosti-11-08 -2008/izmileli-iz-daleke-proslosti
Spremo se kolač, onak u sredu probodu s jekserom ( iz potkovice ), pose dadu marvi da je' i domaćin popi zdravicu... Bilo tuna vazdan koješta, ko ne valja das putuje jel u petak nanoć letidu konji nevidljivi, a sve iz nji vatra seva. Kažedu sveti Todor pošo s konjima da sunce doveze. Ima ono, kako bi kazo, reč: „ Sveti Todor konja kove, tera zimu, leto zove”. Mladjarija u petak nanoć veže štrik na kolečke, a odnatrag prikačidu lance, pa onak tako juridu sokakom, plašidu svet. To, ko ti konji nevidljivi, moš i čuti, a viditi nemoš. Zovedu negdi i Konjski Uskrs. To sve čerez konja i marve, da bidu zdravi nagodinu.
Jel di paor brez marve pristo, nigdi!
http://www.novosadski.net/viewtopic.php?f=34&t=11090&p=118672
TODORICA. Uoči Todorove subote, Todorice, mesi se hleb za konja. To je mali kiseli hlebčić sa figurom konja. Njega na Todoricu rano odnesu u štalu gde je konj i njega tamo prelome. Zapale sveću na jaslama pa mu od kolača daju da pojede, a drugi deo pojedu ukućani.
Na Todorovu subotu se svuda po selima prave trke. Zna se obično gde se one vrše, na kome mestu. Ko prvi stigne na metu, on je pobednik Todorove trke i on je toga dana neka vrsta seoskog domaćina kome se ide „na čestito” i čašćenje.
Onaj ko će se trkati, kad uzjaši, kaže: „Ajde, Sveti Todor neka pomága!” Jahači toga jutra kvase grivne konjima vinom. Negde se kvasi vinom samo pobednički konj i to mu poprskaju samo rep, negde i grivu i rep.Na Todorovu subotu, u selima uz Vlasinu, kao na primer u Lopušnji „dok se konji ne izigraju, ništa se ne rabóti”. Kada igre prestanu, onda mogu da rade samo devojke, a žene, pogotovo one sa malom decom, celog toga dana ne rade.
http://www.bosnjace.com/obicaji.htm
Kod Bugara:
Јалова свадба, позната још као толум (назив за овчију или јарећу кожу, пуну пепела, којом бију по леђима старе девојке и момке) или „вартоломејева свадба” (вероватно од назива за четвртак Тодорове седмице, Вартолом који се свуда поштује против лудила људи и стоке), организује се током Сирне, и чешће, током Тодорове седмице (Колев 1991:33)..ова форма празничног и друштвеног исмевања престарелих девојака и момака релативно је касна појава. Она почиње да се прави по селима у наведеној области у периоду од 1920-1937. године. На жалост, не располажемо ранијим потврдама о сличном обичају код Бугара
http://liternet.bg/publish7/rpopov/svadbe.htm
Kod Volosovaca (Vlaha,Vlaja)
najbliži je Todor „navijima”- duša koja luta..
...Zato ni u narednih sedam dana ne treba noći provoditi
na ulici jer Todorovi jahači, ljudska bića koja imaju repove, gaze sve pred sobom. A u četvrtak dolazi i Sintođeru al mare, glavom Veliki Todor.
http://www.scribd.com/doc/8453612/Vlasi-Zivot-Obicaji-Magija
http://www.kockicica.org/blog/zalepljeno-interesan tno/ostalo/vlasi-zivot-obicaji-magija
Naši običaji:
ТУДОРИЦА
„Тудорицом” се назива дан када се не једе преко дана него тек увече. Тога дана би жене све посуђе добро опрале и очистиле од масноће, јер се до Ускрса неће мрсити. Стари људи причају да се некад „тудоричило” и по недељу дана, јело се и пило само ноћу. Ове обичаје и данас упражњава понеки стари човек, али само по један дан.
ТОДОР
Св. Тодор је празник коња. За тај дан се меси тзв. коњски колач који има на средини рупу да се може провући рука. Пре сунца даде се коњу да зубима очепи колико може, а онда се колач натакне на леву руку, коњ узјаше и мало пробрза. Бивало је и то да се коњари — власници коња, организују, па са коњима учине посету суседном селу, а увече се приређује заједничка вечера и игранка, тако да се често пута и освануло.
((по етнографским записима из долине црног Тимока,,аутор Милош В.Милосављевић)
Kako se verovalo da todorci donose bolest, ovi hlebovi su predstavljali žrtvu todorcima,
http://tmg.org.rs/v2717.htm
Poslije Konjskog Uskrsa slijedi Konjski ili Hromi utorak, sve u okviru hrome nedjelje koja traje devet dana. Sedam dana crni jahači, todorci, gaze kopitama prestupnike i sve kojim im se nađu na putu.Najrizičniji je posljednji dan hrome nedjelje, Konjski utorak, kada defiluju samo hromi konji. Da bi umilostivile konje, žene peku kolače - todorčiće ili kopitnjake - i daju ih djeci za zdravlje konja.
http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=14064&sid=b95eb85fefe3281d3962288100404bb2
КОЊСКИ КОЛАЧ
На дан Тодорове суботе (око 26. фебруара) свака је кућа месила ,.коњски колач„, јер није било куће у Великом Извору која није гајила коње, а Великоизворци су би-ли познати одгајивачи расних коња са специјалним ходом и на двору бивше турске царевине.
Тог дана, рано ујутру, сваки домаћин са најбољим коњем иде на утркивање.
Утркивање се одржавало на месту зв. Селиште где је некада био насељен горњи крај Извора. Утркивање је отварао прошлогодишњи победник. Циљ трке је био код горњокрајског гробља. Победнику се није давала никаква награда. Власник се својим коњем дичио а имао је и материјалне користи, јер је далеко скупље могао продати своје коње од осталих.
Тога дана домаћица пре зоре испече колач. То је обична погача као и ђурђевдански колач, али му је површина украшена фигурицама од теста у облику коња, онолико колико коња има домаћинство. Пред свануће се на свим раскршћима у селу праве јутарње ”ране„, ложе се велике ватре од кукурузовине. Девојке из комшилука наложе ватре, почисте раскршће и чекају момке који у групама од 5 до 6 иду и обилазе ”ране„. Када дођу, морају прво да прескачу ватру, ржући као коњи, а девојке џарају ватру да би они што више скакали.
Домаћице које месе колач износе га на раскршће и момцима и девојкама дају по парче од њега. Док даје колач домаћица се чифта имитирајући коња.
Када се коњ са утрке врати кући, отварају се врата куће и коњ се уведе до огњишта (док су куће биле приземљуше) и домаћица и њему одломи и да парче од кола-ча, ржући за то време и чифтајући се.
http://serbona.wordpress.com/2008/09/07/%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5... 2%D0%B5%D1%80%D0%B5/
”
