Asimilacija je legitimno sredstvo povećanja narodnostnog korpusa. Ideja „naroda” je u svojoj biti nametnuta od elite i potvrđena početkom zajedničke istorije. Smatranje tog horizontalnog procesa završenim i ocenjivanje kasnije dodatih i asimilovanih grupacija kao dokaza o tobožnoj „neautentičnosti” iskonske čistote (ne mislim na bilošku čistotu) grupe, pogrešan je filozofski stav. Možda se sa neke laičke perspektive Hrvati mogu i posmatrati kao nekakav krpež Slovena, zatim enigmatičnih „pravih” Hrvata, urbanih priobalnih Romana, Srba, začinjenih krvlju okolnih Miteleuropljana. Međutim, sa jedne funkcionalističke tačke, taj krpež i te kako deluje kao homogeni hrvatski kolektiv, hrvatskog imena i štokavštine kao zvaničnog i glavnog instrumenta narodnog izraza. Propast jednog dela srpskog korpusa asimilacijom u hrvatski ne da se odricati, međutim taj istorijski fenomen više govori o slabosti Srba nego li o „neautentičnosti” (dinarskih) Hrvata.

Zašto se Srpstvo osipa po rubovima jeste problem čiju etiologiju treba pronaći u samom srpskom društvu, u etnopishologiji, politici ili odsustvu iste.

Recimo, niko nije potegao ovde pitanje zašto se Srbi u BJRM užurbano asimiluju u „Makedonce”, čini se bez organizovane prinude. Makedonci su daleko, daleko veštačkiji narod nego li uobražena veštačkost Hrvata. Zatim, Makedonci su, u svojoj relevantnoj savremenosti, narod na mnogo nižem stepenu kulture, obrazovanosti, standarda, državotvornosti koji nema ništa da istakne kao znamenje ponosa, ni književnost, ni urbanu kulturu, čak ni „istoričnost” osim očiglednih psihopatoloških bulažnjenja o „Antičkoj Makedoniji”. Ipak, hiljade lokalnih Srba trampaju Beograd, Nemanjiće, Njegoša, Dositeja, Obrenoviće i Karađordževiće, Teslu, gusle i epove za „Goce Delčeva”, „Pitu Gulija” i neku „kuku lele, zošto me majko rodi” ili „čeda sme Filipovi i Aleksandrovi, umrete dušmani” paprikarsku kulturu.

Bojim se da se ovde radi o sudaru dva koncepta koje treba lišiti njihovog etničkog predznaka. Između generalizovanog centralnoevropskog urbanog (urbanijeg), katoličko-univerzalističkog, pomalo razvodnjenog balkanštinom i mediteranizmom i jednog rustičnog, vizantijsko post-otomanskog pravoslavno-isključivog koncepta života koji nikada nije uspeo da izgradi stabilnu politiku, sa stabilnim vektorom pokreta svojih mehanizama, sa stabilnim, dugoročnijim saveznicima. To što je prvi koncept imao veći „magnetizam” u područjima prepleta, to treba analizirati bez kuknjave o makijavelističkom načinu (načinima) preko koje se isti ispoljavao tokom poslednjih vekova.

Veštački u smislu „oktroisan”, to se može reći za današnje Makedonci. Narodna vitalnost se ogleda, između ostalog, i u sposobnosti naroda da asimiluje srodne grupacije oko svog koncepta. Srbi se nisu pokazali kao vitalan narod, bez razlike što su uspeli da asimiluju puno Bugara i Cincara-Vlaha. „Makedonci” kao vladajuća stranka posle 1944 uspeli su da asimiluju Bugare na svojoj teritoriji, ali nisu postigli uspeha u Grčkoj i Bugarskoj.