Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана
Мануов законик је почео да се канонизује у II веку пре Христа, а процес је завршен у II веку8. Према хиндуистичком учењу, Ману је први човек и митски законодавац, први од 14 Мануа, свајам бхува (свајам – себе, бхува – бити, тј. самобитни), син Свајамбхуа („самосуштинског” Брахме)9. Са својих 10 синова Прађапатија (Махаришија) изродио је људски род и дао је људима законик (Манава дармашастра). Иза њега долази шест Мануа са вишом душом и велике моћи, а у првоме од њих – Svāarociša велике светлости (Ману I, čl. 61,62) – Живанчевић препознаје словенско божанство Сварожића. Данашњи Ману је седми Ману – Вајвасвата, еквивалент хришћанског Ноје10.
Код Мануа се друштво дели на четири касте (varņa): Brâhmani, Kšatriji, Vajšiji, Šudri (Ману I, чл. 88-92), а слична подела постоји код Цара Душана (Живанчевић наводи чл. 72). Живанчевић набраја паралеле, као што су: вражда код Цара Душана и ваирадаја код Мануа (ваира – село, тј. врва или верв код Словена11; даја – дати; тј. ваирадаја је колективна казна за село, а то је и вражда); за убиство је код Мануа казна сатадаја (сата – сто), а код Цара Душана је њен износ 100 крава; слични принципи кажњавања постоји за отмицу жена из више касте; еквивалент за мазију и котао код Мануа итд.
У српским песмама је чест мотив суђење „како књиге староставне кажу”, а имамо и назив књиге инђијели. Имамо појаву да је усмено преношено право забележено у два различита временска тренутка и на великом просторном растојању у форми Мануовог законика и Душановог законика (другачије никако није могуће објаснити набројане паралеле). У свему томе је византијско право онога доба, свакако, морало одиграти важну улогу код коначног и званичног уобличавања Душановог законика, али никако не треба занемарити могућност да је и само византијско право могло настати уз јак утицај обичајног права из прастарих заједничких корена (заправо, тако би морало барем у извесној мери да буде). Вељтман у својим анализама слично показује да се трагови прастарих закона налазе и код других познатих старословенских законика (Руска правда код Руса, Љубушин суд код Чеха), што је познато и из других извора, нпр. Шафарикових „Словенских древности
Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):
При судским заклетвама, за испитивање истинитости у Индији је служила ватра и вода и заклетве у жену и децу. ”Има да судија нареди испитанику: узми руком ватру, или спусти руку у воду; или би полагао заклетву у жену и свако своје дете„.
”Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним„. (Мануоов закон).
Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.
У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.
У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:
”И ако неко преко суда тужи злочинца или гусара, (**) а не буде доказано, има да буде оправдање жељезо, које је поставио светли Цар, да га узму од црквених врата, од ватре и да га постави на свету трпезу„, тј. усијано жељезо (гвожђе) треба да се пренесе од црквених врата до престола”.
У Руском закону:
„Тако исто и у свим парницама и жалбама и клетвама, ако не буде истина, тада дати му жељезо; за несрећу до златне полугривне или гривне; ожежи ме, онда на воду; ако је мање од две гривне ићи му по својој куни” тј. ако кривица нија мања од златне полугривне, онда је то испитивање жељезом; ако је мања онда је водом; мање од две гривне сребра могу се откупити количином новца. (*)
У Индији лажно сведочење се кажњавало новчано, исплаћивало се бронзаним новцем, који се звао панас, у коме је лако било препознати руско пењази (пењази) и реч пења (пеня) - новчана казна.
http://svevlad.org.rs/knjige_files/antic_manuovzakonik.html