– Имао сам тада 27 година – казивао ми је Војдраг Берчић, на почетку наших разговора. – Сплићанин од старине, дипломирао сам на Правном факултету у Загребу, у рат отишао 1941, да бих као иследник Војног суда 1945. разговарао са овом злочиначком кликом, некадашњим господарима живота и смрти. Кад сам први пут наредио да ми изведу фра Сотону, он је – по мојим проценама – што лично, што посредно, уз помоћ потчињених кољача, убио 88.000 јасеновачких логораша, мада је признао само 38.000…

Дуго ми је требало да схватим тако нешто. Свест ми се опирала чињеници да је један свештеник могао то починити… Саслушавао сам га настојећи да у његовој психи откријем и најмањи симптом лудила, у медицинском смислу, ма колико тај појам био неодређен и међу самим психијатрима… Али мада сам био већ искусан правник, познавалац књижевности, мада говорим неколико страних језика и мада сам као борац већ доживео тешка искуства, ништа ми то није помогло да у овом злочинцу откријем било какав траг абнормалности…

Без нарочитог устезања објаснио ми је и откуд му надимак фра Сотона. Злостављао беше једног логораша комунисту не би ли га натерао да призна да постоји Бог. Но, несрећни човек је тек када се фра Филиповић машио ножа изустио:

,,И даље не верујем да Бог постоји, али верујем да постоји Сотона. То сте ви!„

Распоп се после хвалисао тим одговором по логору, тако и сам доприневши популарисању тог надимка.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/pokolj-zbog-ustaške-znacke”