Ни у једној другој европској култури, све до времена раног хришћанства, покојницима није дата овако богата надокнада за сва одрицања од материјалних добара. Стога, гробови нису илустрација индивидуалних судбпна, већ увек изражавају само идеје једне посебне метафизике. У њима недостају предмети који опомињу на пол, занимање, поседовање, друштвени положај и личне преокупације, али су зато постављени у простор испуњен обиљем облика, који формулишу „поглед на свет”, подсећајући нас на српско пословично схватање све до нашег времена:
„Земаљско је за малена царство!”
Јер, то јасно показује посебна брига у многим детаљима у односу на покојника. Извесне појединости сведоче, да се у нас Срба водило рачуна о сваком претку, коме се обезбеђује трајно место у кругу породице. Будући, да су покојници били сахрањивани, у целини, или делимично, испод кућног огњишта, они су и даље уживали топлоту ватре, која се на, њему није гасмла, а исто тако и храну, што се на њему припремала. Истовремено су на тај начин стицали вечни мир у без-бедним и увек осветљеним оквирима светилишта, А симболичне „куће мртвих изграђене су увек од исте врсте материјала, од лапорца црвене боје. Тај материјал је изабран због боје крви, која мртвима посебно годи. А троуглови, који се могу схватити као схематизована представа куће, формирају у поду отворе, у којеје изливана жртва умрлима.
С друге стране, позитивне силе света мртвих, лако су кроз њих могле да допру до света живих...

Велики облутак постављен иза огњишта и усађен дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште светилишта, а самим тим и центар микро и макрокосмоса културе Србије... Извесно је, да су постављањем облутка уз огњиште симболично пренета у кућу два основна елемента спољног света: камен и вода... Овај камен који се креће, не осећа се као део неживе материје, већ као једина форма у природи, која је истовремено и жива и вечита. Снага воде и свих бића, која у њој бораве, сједињују се у облутку са чврстином камена и силама живога света, које он носи. Облутак стога лако прераста у симбол... Снага овог симбола активно делују на појединце и данас... А испод њега сахрањивана су - или тела покојника, или само глава, што се, везивало за веома сложену религиозну мисао, која људску главу уздиже на степен великог верског симбола...
симболика главе је била многострука, одн., да се веровало, да она делује на све силе које господаре животом у кући и насељу, у шуми и у води.
Суштину србске религије чини култ огњишта и ватре, култ предака и Сунца. Све идеје које се везују за светлост, огњиште, ватру, небеска тела, или покојника, израз су једне исте идеологије, која произилази из изразито космичких преокупација становника древне Србије...

традиција је а и ш, све је настало у њој, храмови и
светиње, које су из генерације у генерацију на исти начин распоређиване око кућних огњишта, доказ су - не само упорног одржавања традиција, већ и строго патријархалних породичних односа...

облици, који заузимају одређени положај у оквирима светилишта, откривају праву суштииу србске религије и културе. Они су увек распоређени око огњишта и окренути су - или сунцу, које се рађа из џиновске порфиритне стене, или према западу, ка страни мртвих. Стога се чини, да древна србска религија првенствено разрешава тајну рађања и смрти и да је у њој најзначајније место дато прецима, који се старају о просперитету целе заједикце и чувају ватру домаћег огњишта.
у свим овим народним умотворевина се мешају елементи хришћанске и предхришћанске митологије, све оне поседују по неки детаљ, који заслужује пажњу...
обичај у неким крајевима Србије да на дан крсне славе, домаћин куће легне под сто као мртав. Кроз неко време, сабрани гости, који седе око истог тог стола, најпре причају о њему, као да је стварно умро. Но после извесног времена, пошто су се гости довољно напричали, засвира музика и домаћин скочи испред стола, седајући са осталима, те тек у том тренутку настаје право славље, гозба и празновање. Није ли то један занимљив детаљ из круга великог броја традиција српског народа, који сасвим лако може да нас врати у доба, када је домаћин куће и господар породице био стварно покопан испод кућног огњишта? Па не само он, већ и други чланови породице, јер се за све остављао отвор у поду, кроз који се преминулима сипало пиће и изливала жртва - сигурно - у дубокој вери, да је то најбољи начин, да и они суделују у свему, што се догађа изнад них, делећи и пиће и храну са живима.
”

откуда потиче српски обичај који се практикује и данас у хришћанству, да се гроб прелива вином, па да се по гробној хумки три пута излије по мало ракије, пре него што је дозвољено, да се она попије, да се ставља храна, која се ту на самом гробу и једе, затим, погача за подушје, панаија, кољиво, тј. пшеница, одн. жито?
па наравно из предхришћанства.
Кад се припреми гозба, мртви се изријеком позивају на част... о нашој слави, кад се освећују колач и кољиво, позивају се сви мртви, чија имена се налазе написана у читуљи, да дођу на част...мртвима припадају и првине: прво воће мора се делити за душу... пре него што се попије чаша вина, ракије, па и воде, мора се неколико капи одлити на земљу..
Слава и Бадње Вече главни празници предака, што нас је такође одводи до давних времена, где се можда по први пут појавило то велико славље у част покопаних предака испод кућног огњишта, где они на њима својствен начин у том слављу суделују.
Све што се тих дана догађа, уистину доказује, да прославом, у првом реду, треба задовољити присутне душе пређа, па се они поименице и позивају на част.
На дан Славе и Божића српска кућа је отворена сваком госту и путнику намернику, јер народ верује, да је и гост и путник епифанија претка...
Та дубока повезаност с тлом и с небом изнад њега - једино може да објасни чињеницу, да је српска нација кроз све трагедије и стране инвазије могла, знала и нашла снаге, да, упркос свему, сачува своје обележје и своју индивидуалност, као и да се оно, што је она кроз своје мисли н својим духом стварала, ширило од најдавнијих времена - почев од велике реке Дунава, па онда по разиим деловима старога континента.

С тим у вези смо сасвим у почетку навели закључке француског писца Георга Саферта а, који је рекао, између осталога, „да је за Французе пре Грка и пре Римљана постојали Срби, одакле су преко Средње Европе стигле до данашље Француске прве велике, тзв. ”србске куће„.”

„Пре скоро 5.000 година народ, који је живео у простору северно од Црног Мора, почео је да развија начин живота, који ће имати значаја за историју целе европе ... Ми не знамо име тог народа, или тих народа, али археолози га - по ископинима остатака њиховс радиности - називају: ”народ плетене котарице„, или ”народ ратне секире„.Међутим, није изненађујуће, да извесна археолошка открића указују на сличност алатки између ”народа ратне секире„ и Сумерана, јер ”ратна секира„, према којој је дато име целом народу, апсолутно је копија у камену сумерске бакарне секире. Антрополози указују на интересантну чињеницу, да су Сумерани и ”народ ратне секире„ морали у расном погледу бити врло блиски. Шта више, етнолози сугерирају, да индоевропске религије показују сличност са сумеранском, а филолози тврде, да од Сумерана потиче реч ”бакар„ у многим европским језицима Мало даље Елза Кристенсен нам каже, да је ”народ ратне секире„ извршио дубок и благотворан утицај на цивилизацију уопште. Затим дознајемо из истог текста, да су археолози, етнолози и преисторичари открили, да се култура ”народа ратне секире„ проширила кроз целу северну Европу око 2.000 г. пре Христа, а тек око 1.800 почели су да се појављују у Централној Европи Келти, па нека италска племена на Апенинском Полуострву и Грци у Грчкој. А најдаље 1.600 пре Христа, Аријевци су били спремни за инвазију северне Индије и ми данас поуздано знамо, да су постојале заједничке културне, лингвистичке и расне карактеристике међу свим овим народима, будући, да су сви они били Индо-Европљани. У односу на претходно тврђење, каже даље Елза Кристенсен, хронолошке и географске чињенице су убедљиве, а - уз то - и антрополошки је установљено, да су сви они били потомци ”народа ратне секире„.”

„народ плетене котарице”, „народа ратне секире”, „чувари огњишта”, „Трибали”, „Анти” „Илири”, „Словени”...сви у ствари Срби.
идите и видите Лепенски вир.

Метал обрађиван пре 7.000 година – игла од чистог нерђајућег гвожђа из 14. века пре нове ере, пронађена у Хисару, право је технолошко чудо, јер данас нико није у стању да произведе гвожђе такве чистоће. И васионски бродови се праве од „лошијег” материјала. Судећи по археолошким открићима у Србији наши „примитивни” преци располагали су напреднијом технологијом од данашње. Ова смела „деникеновска” тврдња, потврђена је чврстим материјалним доказима. Наиме 2000-те године на археолошком локалитету Хисар у Лесковцу пронађена је игла од чистог нерђајућег гвожђа из 14. века пре нове ере. Тај предмет, дужине 64,5 центиметара, представља право технолошко чудо, јер данас нико није у стању да произведе гвожђе такве чистоће. Посебно је интригантно што се „нерђајуће гвожђе” лошијег квалитета од хисарског, са примесама других метала, користи за израду васионских бродова. Како су га наши преци „очистили” од других елеманата, можемо само да нагађамо. Туровићева игла – мистериозни предмет је иначе сасвим случајно, након истраживања на поменутом локалитету, у једној рупи, открио археолог аматер Шћепан Туровић, по коме је и назван »Туровићева игла«. Иако је у земљи провела преко 3.400 година, на игли није било ни најмањег трага корозије. Реч је о открићи светских размера, између осталог и зато што бисмо преко њега могли открити формулу „вечног” гвожђа које би се бескрајно рециклирало, што је потенцијално од великог еколошког значаја. При томе на месту где је нађена игла откривени су остаци насеља које је практично најстарији познати центар црне металургије у Европи и један од најстаријих у свету. Нашли смо и остатке топионице где се руда обрађивала до финалног производа – истиче археолог Милорад Стојић. Он додаје да »Туровићева игла« није игла у правом смислу речи, већ да се, с обзиром на њена својства, односно чистоћу и неуништивост, највероватније ради о статусном симболу, својеврсном жезлу моћи. Тренутно се налази у сефу Археолошког института у Београду. Почеци металургије – Капитално откриће прокупачких археолога је да се метал у Европи обрађивао још пре 7.500 година, односно два миленијума раније него што се то доскора веровало. Душан Шљивар, археолог Народног музеја, који је учествовао у истраживањима на налазишту Плочник у близини Прокупља, каже да су у тој зони пронађени остаци једне од првобитних ковачких радионица у Европи у којој су се производили метални алати и оружје. Људи су првобитно обрађивали бакар, па тек онда гвожђе. То су сами почеци европске металургије. До сада се веровало да је метално доба почело негде око 3.000 године пре наше ере, док смо ми код Плочника нашли делове пећи и керамичких посуда за топљење руде из периода око 5.000 година пре нове ере. Верујемо да је винчанска култура развила ову технологију без спољних утицаја – истиче Шљивар. Према речима Вере Богосављевић Петровић, археолога из Народног музеја у Београду, цела Србија је једно велико археолошко налазиште. Због тога се археолози слажу у тврдњи да се појединача археолошка открића не могу посматрати издвојено, већ у оквиру великих и веома значајних налазишта чија би реконструкција требало да да одговоре о постојању веома старих култура и цивилизација на тлу Србије. Једно од великих налазишта је и Виминацијум , некада седиште римске провинције Мезија супериор, који се налази недалеко од Пожаревца. Овај римски војни логор настао је у првом веку и трајао је до седмог века нове ере. На овом локалитету тим археолога са Археолошког института у Београду открио је некрополу са око 12.000 гробница. Том приликом откривено је и око 30.000 предемта разврстаних у више од хиљаду типова. Међу њима се налази и 700 сребрних и златних предмета, као и неколико десетина римских новчића. На овом локалитету још увек се врше ископавања, а руководилац пројекта је др Миомир Кораћ са Археолошког института у Београду