У XIII веку, у Старој Богухвалској Хроници (Boguhval) се означава као постојбина, тј колевка Словена - Панонију, то јест област која се зове Servia : « Scribitur enim in vestussimis codicibus, quod Pannonia sit mater et origo omnium slavonicarum nationum … Gallici appellant illam regionem Serviam … quod Sorabe a Sarb … Sarban nomen accepit (…) ».

Игор Мојсиловић. Помени српског (и хрватског) националног имена. I-II део. Београд. 2002.

У XIV веку, у Чешкој Хроници Далимилова (Dalemil - 1318), чији је аутор бискуп Хинек Жак (Hynek Žak) из Дубе, се каже : « Mezi jinimi Srbove ottud, gdĕž bydle Hřekove, až do Řima sě vsplodichu. V srpskem jazyce jest zemĕ, jiež Charvati jest imě ». Тај извор каже да су се Срби (у најширем смислу те речи) простирали од Грчке до Рима, и да у Српској земљи постоји област која се зове Хрватска. Друга реченица овако гласи у оригиналној верзији : « w srpskem gazyku gest zeme, gjz charvati gest gme ».

Pavel Josef Schaffarik. Slawische Alterthümer; I Band; Leipzig. 1843.

У XV веку, Пољски Хроничар Длугош (1415-1480) означава Панонију као постојбина Словена.

Jurij Venelin. Skandinavomanija i njeni poklonici. Str 51. Pesic i Sinovi. 1999. Beograd.

У XV веку, Касновизантијски писац Лаоник Халкокондил, каже да Трибали, Илири, Сармати, Полони говоре истим језиком и да Трибали су «народ најстарији». «Tryballos autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo.»

Laonici Chalcocondylae Atheniensis. Historiarum Libri decem interprete Conrado Clausero Tiguriano. Parisiis. MDCL.

У XVI веку, у Историји Чеха Енеја Силвије (XVI век), alias Папа Пије II, се забележи да су Словени напустили Сенар и отишли у Европу, заузећи подручја која у време овог историчара настањују Бугари, Срби (Servi), Далматинци (Dalamatae), Хрвати (Croaci) и Босанци (Bosnenses), дакле заузећи Балканско Полуострво.

Реља Новаковић. Срби и рајске реке. Стр 54. ИПА Мирослав. Београд-Панчево.1995.

У XVI веку, у Руској «Степској Књизи» (1560-1563), која представља опис и преглед генеалошког стабла руских владара, словенска праотаџбина је смештена у Илирији.

Pavel Tulajev. Veneti. (Prevod sa ruskog). str 22. Pesic i sinovi. Beograd. 2004.

Домаћи извори о балканском пореклу Срба :

Средњевековни и модерни српски извори помињу неке угледне старобалканске владаре као «Срби» (Македонски Цар Александар Велики, Византијски Цареви Константин и Ликиније) :

У XVI веку, Далматинац Динко Златарић, у делу Електра у посвети кнезу Зринском, користи израз « О Великом Александру краљу српском ».

У XVII веку, Далматинац Иван Џиво Гундулић, у делу Осман, прича о Великом Александру и о Троју као српски град. « Од Лесандра Србљанина, Од свег цара славна, Александро то свидочи, Краљ велики свега свита.» (...) Усред српских земаља, Гундулић помиње и Троја : «При мору управ српских страна, У пржинах пуста жала Лежи Троја укопана Од грчког огња пала ».

У XVIII веку, Руски цар Петар Велики упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака (3.3.1711). Он подсећа Србе на њихову прошлост и опомиње их да се сете «својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је много цареве победио и много државе освојио.»

Константинов Родослов : « Сже Ликиније беше далматинскиј господин родом Србин, и роди од Константиније сина Бела Уроша. »

Пивски летопис : « Велики Константин вдаде дсчер Константију Ликинију в жену ... беше си Ликиније Далматинскиј господ(ин) родом Србин. Роди од Константије сина от негоже поколеном ми множи изидоше, даже и до Белога Урожа.»

Врхобрезнички родослов: Константин, док је царствовао у Риму, « имаше бољарина некојега Србина, по имену Ликиније. И Дајет јему сестру своју Константију за жену.»

Хаџи-Јорданов летопис : « Ово родословије господе земље трибалске, што ће рећи српске, као жто ће се видети, почиње од светог Симеона.» (...)
«Светог Симеона роди Техомил, који води порекло од светог Константина Великог. Техомил роди Белог Уроша, а Урош је син мучитеља Ликинија, и то од сестре светог цара Константина.»

Карловачки родослов : « Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва србска идолу служаше Дагону. От суду и Дагони и Даки именујут ; от Сера же Србље.» «Прежде сего мучи {Ликиније} светих мученик Јермила и Стратоника, јежте си в Дагони близ Истра {Дунава} и иних многих». Дагон је познати филистински бог, Сер је можда Сардо-Сербо, митски историјски вођа српског народа. Овде се јасно сугерише истородност Српског и Дачког народа. Дагони су били становници Подунавља, и Срби њихови суседи истог порекла. Имена Сер и Србљи се још налазе у једном летопису сачуваном на латинском језику (Бранковићев Летопис), чији српски оригинал није сачуван. Податак да Србљи су пореклом од Сера се налази и у Зборнику Манастира Никољца (код Бијелог Поља) : «От Сера же Србље».

Бранковићев Летопис : у овом документу се налази информација да неки Вар и његова жена Лиега су имали пет синова : Кала, Сера, Мелфита, Виона и Арвана. Летописац бележи да су од Леге настали Логибарди, и од њихових синова Калабри, Сербли, Мелфитани, Венетици, Арбанаси. Овде се може тумачити да су три племена из Италије (Калабри и Мелфитани у Јужној, Логибарди у Северној), два племена са Балкана (Сербли и Арбанаси – који су такође историјско присутни у Италији), и за једно племе се може рећи да је апенинска или балканска (Венетици). Важно је да су сва та племена из Јадранске обале.

Име Вар се може наћи у српском прошлошћу (индоевропски бог Вардун, илирски вођа Вардило, топоним Бар), као име Лиега (Старословени Лухитаја цитирани од стране руског хроничара Нестора Кијевског, полапски Лугии и пољски Лахи, малоазијска Ликија, јадранска Лика) ...

Miroslav Dimitrijević. Aleksandar Veliki-Car Srpski. Feljton. Glas Javnosti. 21-29.07.2003
Relja Novaković. Srbi. Str 118. IPA Miroslav. Beograd. 2000.
Relja Novaković. Srbi i rajske reke. Str 16. IPA Miroslav. Beograd-Pancevo.1995.
Relja Novaković. Karpatski i Likijski Srbi. The Carpathian and Lycian Serbs. Str 19-21. Beograd. IPA Miroslav. 1997.
Relja Novaković. Srbin Rimski Car. Str 11-18. Beograd. IPA Miroslav. 1999.