Српске епискупије под Будимиром Дрванићем 675. године

Па и при примљеном државном крштењу Срба новодошавших из данашње Ђерманије, а нарочито Прајске, српским краљем Будимиром Дрванићем 675. године видимо опет уредну и независну српску цркву, са своја два Архијепискупа, и то новим у Дукљи на Прехвали, престолници тадањих српских краљева на данашњем Шару, између Призрена, Кичева, Тетова и Дибре, а другим у Солину у данашњој Далмацији, такође са српским епискупима, епискупијама итд., као Спљетском, Трогирском, Скрадинском, Араузонском, Скадринском, Енонском, Ардском, Опсарском, Вељском, Епидаврском, итд. у архијепискупији Солинској, и у Дукљанској: Барском, Будвањском, Которском, Улцињском, Свачком, Скадарском, Дебарском, Полоњском, сада Авлонском, Требињском, Захумском, Рашком итд.,

— па разуме се и манастирима, као што су и били у Гостивару св. Аранђела, више мало у Врутоку, Варваре, св. Ђурђа у Орашцу данашњој Дибри, св. Петра у Корчанској нахији, Богородице Костурској, Николе Топличког, Битољског итд., јер им није место овде их сада пребројавати.

Но најважније је, што свети Сава први Архијепископ српски, и равноапостолни просветитељ српски, устројив независну српску цркву у тадањој краљевини Србији, но још неуједињеној Србији и српском народу, у којој је остала она прастара српска Архијепискупија Охридска, као робиња источно римска, или као што је ми обично зовемо, грчка; ове је баш и оснивао већином и поготову махом у самим манастирима, што је доказ, да су ови били још и тада и велики и славни и развијени.