У опасности, у драматичним моментима, у менталном и физичком напрезању, тело лучи адреналин. То је нормална телесна функција. Међутим, адреналин је ту да помогне у изузетним ситуацијама, он није предвиђен за сталну употребу. Зато, на пример, возачи камиона, по мени, нису баш сасвим сачувани физички и псиички - при брзини од 100км на час (на ауто путу) или сличној, иако је возач наоко смирен, тело је свесно опасности и непрестано лучи адреналин. После вишегодиње вожње камионџије бивају помало...хм...како да то кажем политичко коректно...другачији, рецимо.

Код спортиста је слично а код појединачних спортова ово је више изражено. Често се каже да прво „одустане” мозак. Тело је можда још ту, може се опоравити али мозак је исцедио све резерве адреналина, пресахнуо је тај систем и даље се једноставно више не може. Механика је ту, воља је ту али нема више неопходних „сокова” који би освежавали мозак и овај попушта у одлучујућим тренуцима.

Да је мени Новак син, ја бих му ДАВНО рекао „доста је било”. Професионални спорт је изузетно нездрав. Зашто жртвовати своје физичко и ментално здравље? Нема тих пара.

Сећам се, волео сам да гледам Сампраса. Међутим, при крају каријере, изгледао је као зомби. Исто важи и за Федерера, Надала, Агасија, Борга и многе друге. Можда је МекИнро један од ретких који је успео да се донекле сачува и продужи даље. Не знам од чега то зависи (он је био риђокос, једна од мојих других теорија је да су риђокоси у свему јачи од осталих раса).

Мислим да је Новак, нажалост, претерао у угњетавању свога тела и своје душе. Чак и ако освоји још неки велики турнир, мислим да то форсирање не служи ничему добром.

Знам да ћу добити само минусе за ово писање али пишем оно што мислим. Мислим и радим по своме.