Ne znam koja budala ti je dala minus ali, ja sam ti dala plus. U principu to mi nešto ne znaci ali, ne vidim ništa loše u ovome sto si napisao.

Mota se i meni kroz glavu tu i tamo, ono, prođe pa ode. Pomislim, kako da ne pomislim. I narod koji znam isto tako prica šta bi bilo da nije bilo (onog sranya). Uz otete uzdahe...

Definitivno mislim, bez obzira koliko su nam zivoti uspesni, svima nama razbacanim po svetu (ili onima koji su na teritorijama ex-YU), da smo surovo osteceni. To ti je kao da ti ode ruka pa naucis da funkcionises sa preostalom ali, praznina ostaje i nikada ništa ne može da je ispuni i nadomesti.

Ne pitam se. Desile su se neke tuzne stvari, koje nemaju veze sa ratovima.

A šta mislis, možda bi bilo isto?:)
Možda bi sreli i voleli iste ljude, samo na nekom drugom mestu..
A od drugih bi nas rastavili neki drugi dogadjaji i desavanja, a ne ratovi..
Ti i Zelja bi bili u Sarajevu, a ti i ja bih sad isto pricali, samo bih ja bila u Bg sa Republikom:)

Ili mislis da može sudbina da se promeni ili izbegne, ako odes negde daleko?

„Ne znam koja budala ti je dala minus”

*****************

Па Њујорчанка, ко би други. :)

Nikad ne razmišljam o tome „šta bi bilo” jer je već bilo.Od proslosti se ne živi nego gledam u buducnost da opet ne bude. Neke stvari u zivotu se nikada ne znaju i ne mogu se planirati jer niko od nas ne zna šta nam „sutra” donosi. Ali to je valjda zivot..borba za opstanak i ništa vise.

da niej bilo rata ja bih zivjela u Sa jer jedino tu pripadam. radila bih vjerovatno u nekoj privatnoj firmi ili u skoli, zivjela bih sa stracima u stanu, ne bih placala kriju, mama bi mi kuvala, ja bih trosila pare na garderobu, putovala po Evropi. vjerovatno ne bih polozila vozacki, palila bih se na americke fazone, serije,gubila vrijeme na Internetu, ispijala kafe u kaficima...

nešto kao sto danas žive u Rusiji..

Način na koji srećemo bitne ljude u našim zivotima često me navodio bas na tu misao da su se sve stvari oko nas desile u vezi sa dalekom visim razlogom od onog prozaicnog sastanka u nekom Karadjordjevu, primera radi :)

Kada složim kako i na koji način sam upoznala muza i gde sam sve živela do tada a gde on i gde smo se mimoisli a gde i kako na kraju sreli i ko nas je upoznao, ne mogu ništa drugo da kažem osim da verujem u sudbinu. Jer, ako je do slučajnosti, previse je :)

Uvek se setim one stare arapske price o susretu sa Smrcu odnosno sudbinom, koju nam je profesor Jankovic, inače otac Neleta Karajlica, ispricao na prvoj godini fakulteta.

To je prica o coveku koji je živeo u gradu Samarkandu, u Arabiji, imao je ugledan zivot, veliku kucu,gomilu sluga. Jednog je dana poslao slugu na pijacu da mu nešto kupi. Nakon nekih pola sata sluga se vrati izbezumljen i zamoli gazdu da mu pozajmi najbrzeg konja da pobegne u grad Buharu, koji je bio stotinama kilometara daleko od Samarkandua. Gazda ga pita šta će mu konj, a sluga mu kaže da je na pijaci video svoju smrt kako hoda i kad ga je ugledala, razgoracila je oci na njega. Gazda se sazali na vernog slugu i dade mu najbrzeg konja da bezi iz grada. Potom se sam spremi i ode na pijacu jer je hteo da vidi kako izgleda slugina smrt. Kad tamo, stvarno hoda slugina smrt. Gazda stane pred nju pa je pita - Sto si mi onako slugu isprepadala i oci na njega razgoracila? A smrt mu zacudjeno odgovori- Nisam htela da ga uplasim, samo sam se zacudila kad sam ga videla ovde, na pijaci u Samarkandu, kad znam da veceras imam sa njim sastanak u Buhari.

Malo sam vas zamorila pricom ali ne zamerite :)

ja se samo pitam da li je ikako bilo moguće spasiti Jugoslaviju i da li su raspad prouzrokvali „vanjski cimbenici” pad SSSR-a, Cehoslovacke uospte pad komunizma, ili su to bile licnosti poput Tudjmana, Milosevica i Alije??

I ja sam uvjerena da bi se Juga snasla u Evropi mnogo bolje nego Spanija i misli mda će se kad tad zemlje bivese Juge ekonomski povezati jer jednsotavno tako lakse mogu da opstanu.

što se tiče moje sudbine, mislim da bi bila ista, ako nešto nije sudjeno, onda se dzaba upinjati.

Ako nije tako, onda bi radi nas svih sudba bila nepromenjena i konstanta, pa se suma sumarum i rat na kraju krajeva bas MORAO desiti,..jer da nije ni mi ne bi bili tu gde jesmo, nebitno gde smo.
------------------------------------

Teško je nama da prihvatimo da je nešto ,tako grozno, moralo da se desi.I da bi se desilo ,čak i da su bili drugi 'glumci'.
Možda, ako i te naše ratove shvatimo kao neke prirodne katastrofe, kao erupcije vulkana ili katastrofalne zemljotrese..
Na prvi pogled,nikako nije isto, jer jedno je covek uradio, a drugo slobodna priroda..A opet, covek je biće slobodne prirode i uzajamno uticu i zavise jedan od drugog.Kako tačno, niko nema pojma:)
Pa, iz takvog konteksta (mog danasnjeg razmišljanja, sutra, ko zna..),
sve je moralo da se desi, a mi bismo bili ovakvi isti, jer smo morali:)

jel ti to stannije imao balkona, pa kaže da je tipicno komunisticki ili tako nešto ...

Rat nije delovao na mene niti oko mene, tako da on nije bio razlog da napustim Srbiju.

Da sam ostao, nemam pojma šta bi bilo, možda bi zagrlio flasu, možda bi bi se ozenio...

Jedno bi bilo sigurno, da bi poginuo na Kosovu i nikada nebi upoznao/ozenio danasnju ženu i imao hvala Bogu dragome dvoje dece.

Da li bi prosao bolje? Ne!

Da li sam pogresio sto sam izabrao ovu sudbinu/put? 100000000001% nisam!

Svima je nama odavno već zacrtano, samo je pitanje kojim ćemo putem ići.

Pozdrav

Znala sam odmah koja je pesma i bez da otvorim:)
Isto i kod mene, mirisi i zvuci mog Beograda, kroz samo jednu recenicu i prve taktove; Svanulo je iznad crkve Svetog Marka..
Ima perioda, kad ne smem tu pesmu ni da slusam.Nemam vremena da placem.
Zal za mlados', Rep:)

A ja zalim sve. I detinjstvo i mamu i tatu i sebe, jer niko od nas više ne postoji. A i dalje svice , samo bez nas.

Ne mnogo, verovatno samo to da bih ostala u Srbiji, tacnije u Beogradu. Sve drugo bi bilo isto.

Isti bih posao sigurno radila. Ne bih srela svoju srodnu dušu.
Blizu sam svom SA, odem jednom godišnje, skontam da to više nije moje SA, pa se smirim do iduće godine. A zaista je bio grad otvorena srca, poseban, neponovljiv. I ne jurim odmah na ćevape, nego sjednem na Vilsonovo šetalište pa osluškujem zvukove oko sebe,koje sam kao dijete čula u svojoj sobi :-)

Nije Mo zhal za mladoshcu.
Vishe shto sve ta atmosfera nije potrajala.
I '90-tih se razvila u neshto drugo.
Dok su '90 Evropa i ostali se uzdizali mi smo gacali u prashinu i vrnuli nas u neshto shto bi ti bilo potrebno tone recenica da ovde objasnish.

Iskoristili nas za svoju slobodu.

Cosmo, e da i ta:)Kad smo već kod Bajage, mene i Rimljani razbiju..
'Polazim,teska koraka, srcem trgujem ispod oblaka..'

Teško je Rep objasniti atmosferu i zal za njom:)
Mislim da znam . Osamdesetih se ne secam mnogo, kao vi malo stariji, ali se secam atmosfere. A mnogo znam i iz price sa starijim bratom..
Beograd je tada bio najotvoreniji i jedan od najsigurnijih gradova, u kome se stalno nešto desavalo..Koliko je samo koncerata i žive svirke bilo, skoro svaki dan..Milion, obecanih 'zlatnih' puteva, naše je bilo samo da krenemo..Praznicna atmosfera stalno, sto bi nasi stari rekli, dobro k'o pred kraj..
A najgore od svega, kaže mi brat, sto mi tada to nismo bas ni shvatali, prosto je bilo normalno..Tek kasnije, sa vremenskom distancom i sa razgovorima sa nekim strancima, videli smo da to nije samo naše mišljenje i nasa mladost, nego je stvarno bilo pozitivno i dobro, kao malo gde.
Ne znam kako bi se ta nasa atmosfera dalje razvijala:)Logicno je da iz pozitivnog ,ide pozitivno..Ali, šta ja znam o logici, kad sam gore rekla, dobro k'o pred kraj..Nekakav kraj bi se desio, dodjes do vrha i onda ostaje samo na dole..:)
Kad bi sada pricali sa beogradskim klincima, da l' bi rekli isto o atmosferi?

ja nemam pojma šta bi bilo kad bi bilo...

ceo zivot sam bila i tamo i vamo... moglo je svasta da se desi na tom putu nevezano za godine rata...

jedino sto sa sigurnoscu znam, da nije bilo muza, nikad ne bi radila posao koji sada radim...