Da li ću zvučati monstruozno ako kažem da ne volim ljude koji imaju „sitnu” decu?

Zapravo, prezirem određenu vrstu roditelja dece uzrasta do 6 godina. Iste one ljude koji svoju decu doživljavaju kao propusnicu za mnoge državne i privatne ustanove, one koji vam se beče u gradskom prevozu sa facom „hej, ja imam dete, a ti ne, hajde ustupi mi, ne mesto, nego deo autobusa od ‘harmonike' do kraja jer ja ZABOGA imam dete!”.

I tu je dete postalo dijagnoza.

Osnovna funkcija roditeljstva izgubila se negde između stana i pošte, stana i marketa, stana i banke. I tako sve dok dete ne poraste dovoljno i kaže kevi: „Ej, smaraš više, život mi prođe u poštama!”

Za to su uglavnom krive novokomponovane majke. Čim rode dete i čim ga prvi put prošetaju gradom, one shvate svoje mogućnosti i žele da na neki način kompenzuju cepanje materice.

To će najpre uraditi bojažljivo, sramežljivo i uz ustezanje; povešće svoje kmekavče do obližnje pošte da bi platila račune, iako se svekrva još rano jutros ponudila da isto to dete pričuva. Ne, mlada majka ima drugačiju logiku - dete je VIP propusnica kroz dvadesetometarski red do samog šaltera. Poželjna je karakteristična faca „Ja imam dete i ono će vrištati kao konj ako me ne propustite, a vi to sigurno ne želite jer je 8 ujutru i dan je pred vama”.

Kada je propuste, i dete ne počne da urla, čekači u redu shvataju da su time dobili i da su učinili dobro delo. Zapravo, to bi bilo dobro delo da je mlada mama usamljena, da nema ko da joj pričuva dete ili da joj je svekrva kreten. Ali ona je upregla dete samo da bi imala brži prolaz... Kretenski ili domišljato? Kako se uzme.

Situacija od pre neki dan: 38 stepeni i sunce prži asfalt. U banci sedmometarski zmijoliki red zbijenih ljudi, a ispred banke mladi bračni par; on, ona, beba i kolica. Ona uzima bebu iz kolica, on ostaje sa kolicima ispred, na klupi u debelom ladu. Ona ulazi u banku, a pre ulaska je ili uštinula dete ili ne znam ni ja šta. U svakom slučaju, uradila je nešto i dete je počelo da plače.

Šalterske službenice ubrzavaju posao koji rade, sve samo da bi uslužile mladu mamu sa bebom i da ne bi, pored svih oznojenih penzosa i zbunjenih nezaposlenih žena, sad morale da maltretiraju i svoje bubne opne. To im ne treba.

Iako mlada mama na jednom ramenu jedva drži džak-torbu, očigledno sa svim bebećim potrepštinama, a u drugoj ruci joj je „navijena” beba, ona organizovano vadi sve račune, novac, čekovnu karticu i lična dokumenta.

Tek nekoliko žena i nervoznih studenata u redu kapira da je mlada mama dete iskoristila da bi došla na red i nestrpljivim uzdahom jedni drugima to daju do znanja.

U jednom momentu, mlada mama okreće se ka meni, baš zbog mog uzdaha; upućujem joj pogled da znam čemu joj služi beba, a ona me mrzi jer znam i mrzi me jer na ramenu imam samo novčanik-torbicu, a ne dete od 3 kila i džak sa flašicama, pelenama i kašama.

Zašto si, gospođo, izvela bebu po tropskoj vrelini? Zašto beba nije ostala sa tatom u hladovini?

Zašto jednostavno nisi mogla da uđeš u banku i kažeš: „Izvinite, jel ne bi bio problem da uđem preko reda? Imam bebu ispred, a jako je vruće pa bih što pre da je odvedem u stan?”.

Taman posla! Bolje da nam dernjanjem staviš do znanja da si majka koja se muči i koja vrištanje trpi noćima, dok ti se dete najpre kuva na 30+, a potom nezdravo hladi u neprirodno klimatizovanoj banci sa svim penzosima, nervoznom studentarijom i džangrizavim ženturačama.

Džabe si cepala matericu. Ti si nikakva majka.

M.A.