Čitam nešto na forumu „Roditelji” pa naidjem na temu „Da li se žrtvujete za svoje dete?”
Tamo je postavljen ovaj link

http://www3.serbiancafe.com/lat/vesti/20/86401/da-li-se-žrtvujete-za-svoje-dete.html

dok sam citala setih se nečeg iz svog ranog detinjastva:

Imala sam dobru drugaricu u srednjoj skoli, puno smo se druzile i često sam odlazila kod njih kuci.
Njena majka je bila visoko obrazovana, (u to vreme magistar fizike) uz to i muzicki obdarena i skolovana.
U kuci su imali koncertni klavir, kad god sam otisla kod njih žena nas je davila svirajuci svoje komponovane pesme, koje su nama bile smor živi, al` šta ćeš - morali smo da slusamo :)

Nas dve siparice sedimo u sobi gde se njena majka svom dusom unela u kompoziciju i drnda po klaviru, cavrljamo o nama zanimljivim stvarima, smejemo se, ali tiho da mama ne primeti da smo nezainteresovane za njeno delo.
Dolazi otac sa posla, ulazi u sobu i obraca se svojoj ženi:
„Duso, sad će tebi tvoj muzic da skuva kaficu, pa ću u kupovinu da pripremim nešto za veceru.”

Prekide ženu u transu, pa kad je zabacila glavom i nervozno presla prstima po celoj klavijaturi, a zatim pocela da udara po dirkama...
Mi smo se sledili od zvuka koji odzvanja u usima.

Ustade žena i ledenim glasom se obrati svjoj cerki i muzu:
„Da mi nije vas daleko bih dogurala. Upropastili ste mi karijeru.”