>>Ma, koja je to ljubav veca i jača od ljubavi majke prema deci!?!

pa ochito je da je njegova ljubav prema djeci veca, el tebe smeta sto je ostavio djeci, dok njemu ne.

Testament je toliko privatna stvar da je teško bilo šta uopsteno o tome reci.
Ja imam samo jedno dijete pa mi ne treba, ali da imam vise već bi odavno imala testamen. I moje lično mišljenje je da sve iza mene ostaje pola muzu pola sinu (iza muza pola sinu pola meni). Tako stoji i u zakonu ovdje: pola nasledjuje bracni partner a drugu polovinu djeca (pa nema veze koliko ih je). Po meni je to i realno, jer ipak smo muž i ja stekli sve sto imamo i red je da jedno drugo i nasledjujemo. Posebno je bitno kod stana, koji se vodi pola-pola, znaci ono koje prezivi nasledjuje još jednu polovinu od polovine te raspolaze sa 3/4 stana, a dijete samo sa 1/4... i mislim da je to u redu. Ipak smo mi taj stan kupili i red je da mi (ili jedno od nas) ima i vece „pravo odlucivanja” od djeteta.
Što se tiče podjele imovine na djecu, to je jako osjetljiva tema. Po meni trebalo bi svako dijete da dobije isti dio. Jer imovinu su stekli roditelji, a za roditelje su sva djeca iste vrijednosti (tako bi trebalo bar da bude). Svaka druga podjela mora imati jake razloge: po dogovoru sa djecom, nako se odrice dijela u korist drugoga, neko se obavezuje da će preuzeti brigu o roditeljima, neko jednostavno ne živi u toj državi pa ne želi dio (ili želi samo mali dio) i sl. Inače svojevoljno, od strane roditelja napravljena „razlika među djecom” dovodi skoro pa programirano do razdora među djecom samom.
Dok je dijete bilo maloljetno imali smo dokument kojim smo dali „starateljsko pravo” nekome iz familije u slučaju da nam se nešto desi (normalno uz sporazumni dogovor sa tom osobom), ali to nije znacilo da ta ista osoba nešto nasledjuje od naše imovine, pa ne vidim zato da je tvoje razmišljanje na tu temu logicno.

Najviše od svega u tvojoj prici mi bode oci to što si ti za muzeve namjere saznala tek kod notara. Normalno bi bilo da ste sve u detalje kod kuce rijesili (poželjno i uz prisustvo djece) pa tek onda kod notara.

Volim decu podjednako, ali razmišljam da će stariji sin ipak imati obaveza prema bratu koje iziskuju i vremena i novca.
___________________________________________________________________

To ti je jako diskutabilno, a nadas se da do toga nikada neće doći. Šta ako taj „stariji” sin ( uzimam samo banalan primjer), prokocka sve sto je naslijedio ili recimo bude ozenjen i ima svoju djecu pa se onda njemu nešto desi (ko onda nasladjuje iza njega?), Šta ako, iz bilo kojih razloge, ne posveti dovoljno vremena i novca svome bratu (recimo zbog djevojke/žene) ... ma to ti je sve na vrbi grozdje. A djeca su za vas jednako vrijedna i treba da jednako naslijede! A oni mogu poslije jedan drugome da poklanjaju šta hoće.

Ja ni u snu ne bih pomislila da muza iskljucim iz nasledstva, a ne bi ni on mene. Zar da sutra još ostanemo na ulici jer nas sin/snaha ne žele u kuci a mi sve stekli.

I ja bila povredjena da me se u testamentu ne pomene. Joj to boli u pm, mogu da mislim.

Ali slusaj, ne mora da bude smak sveta. Zar nije i logicno da sve na kraju i ostane deci? Njegova logika je da obezbedi decu, razumi ga na taj način. On ne vidi da tebi teba obezbedjivanje jer si odrasla. Neki ljudi su bas takvi: najveca im je panika kad umru šta će im biti sa decom.

I još nešto: nemoj decu razdvajati u testamentu. Znaš kako boli kad jedno dobije vise od drugog. To je podela ljubavi a ne para, nemoj da se zavaravas da se u testamentu dele pare.

Uostalom, nije ni tebi krivo sto nisi dobila pare, zar ne? Ne mislis da ti nije ostavio novac nego je povreda emotivne prirode? U decijem srcu to još pomnozi sa milion da steknes utisak koliko boli.

mama, posmatraj to ovako: daleko bilo, tvom muzu se nešto desi, ti se opet udas, rodis još dece. Zašto bi tvoja deca iz drugog braka nasledjivala ono sto je on stvorio za svoju decu?

Ne radi se tu uopste o tome da bi ti zbog nekog buduceg frajera zanemarila decu, ili da bi bila neodgovorna majka, ne radi se o nepoverenju.

Razumes? Sve je to lepo i fenomenalno, ali niko ne može zivotom da garantuje da ne bi jednog dana opet imao porodicu. On samo hoće da ono sto je njegovo dobiju njegova deca.

Opet kažem, neće da iznese sve detalje pa možda i grijesim dusu. Možda tamo gdje ona živi muž može testamentom da ostavi sve djeci a njoj ništa ali to je mala vjerovatnoca.
_____________________________________________________________________

Tu ti moram reći da si neinformisana, bar što se za većinu evropskih država tiče (jer su zakoni o nasledjivanju slični). Ako neko ostavi tesatament onda on ostavlja zaista „sve onako kako je u testamentu navedeno”. Može jednoj osobi sve da ostavi koja mu nije ni rod ni ništa (npr. ljubavnici!). U tom slučaju mogu naslednici prvog reda (bracni drug i djeca) da sudskim putem traže „obavezni dio”. Sud određuje da se onda tim potraziocima da dio i taj dio je po pravilu manji od onoga koji bi dobili da nema testamenta, ali taj dio je duzan naslednik da „isplati” novim naslednicima. I to je onda prozes (to isplacivanje) koji se odvuce godinama. U praksi se rijetko gdje brzo i po pravdi zavrsi. Upravo zbog toga se i prave testamenti, da se sprijeci neko da dodje do nasledstava, pa čak ako je taj neko i vlastito dijete.
Ali ja sam još uvijek zacudjena da vecina misli kako je u redu ostaviti sve djeci. Pa nisu djeca ta koja su zaradjivala i stvarala zajednicku imovinu već upravo bracni partner. Mi odgajamo djecu, skolujemo ih pomazemo ih na razne nacine i kad se odvoje od nas i normalno ostavljamo im nasledstvo poslije naše smrti. Ali bracni partner ja „stvarao” sve zajedno sa mnom i to je sve njegovo koliko i moje. Da li će se on poslije moje smrti ozeniti, imati još djece... sve to ne mijenja stvar, jer njegova je polovina zajedno stecenoga. Za mene lično, ali ovo je zaista mišljenje lične prirode, takav jedan postupak bi bio razlog za razvod! Onda bi dijelili sve na pola pa neka se goni sa svojom polovinom u pm. Malo je stvari koje bi me tako brzo natjerale na razmišljanje o razvodu, ali ovo sigurno bi. Zar je moj rad, fizicko i duhovno ulaganje u nasu zajednicu tako nevrijedno za njega? Kažem, ne trcim zbog svakog nesporazume ili problema da se „razvodim”,čak naprotiv uvijek sam za kompromis, ali ovo bi za mene bio razlog za razvod.
Jedino za šta se ne bih ljutila je da on svoje nasledje ostavlja sve djetetu ili dio poklanja nekome drugome (bratu, sestri).

izvinjavam se ali nisam znao da je Evropa još na tom nivou gdje muž raspolaze cijelom imovinom i može SVE da ostavi nekome drugom (ljubavnici, djeci, sestri itd) a ženi ništa.

U Kanadi supruga dobija pola imovine po difoltu, drugom polovinom se upravlja po testamentu

Pa i ovdje se (zajednicki stecena) imovina dijeli na pola-pola. I kad pravim testament ostavljam „svoju polovinu” nekome.
---------------------------------------------------------------
Opet ispočetka:
- supruga dobija POLA kako god okrene
- buni se što ne dobija SVE

I dalje ne razumijem u cemu je problem i zašto je on toliko zla osoba i zašto se ona ljuti?

Kako ne razumijes, on svoju polovinu, koja bi se bez testamenta dijelila: pola na suprugu, pola na djecu (pretpostavljam, jar ne znam odakle se javlja) ostavlja djeci, njoj ništa. I to nije u redu. Jer ona (ako se to desi) ostaje samo sa svojom polovinom: žena u godinama, sa nrusenim zdravljem, potrebnom njegom... Djeca su tada već u punoj snazi, sposobni da rade i zaradjuju, da stvaraju, ali majka nije. Koliko će djeca tada imati razumijevanja i vremena za majku, koliko će ona sredstava imati za lijecenje za zivot (ako je još i penzija mala). Zato nije u redu da on (ili ona, svejedno) misli samo na buducnost djece koju smo odhranili, odskolovali, izveli na put
a pri tom ne misli na bracnog druga kojemu će možda trebati vise nego djeci (opet kažem možda). Svi se nadamo najboljem i u starosti. Ali ipak... na nama je da se brinemo jedno za drugo i za one dane kad se ostari i onemoca, da ne padnemo na milost sina/snahe/kceri/zeta. Ja bar tako mislim. Sve sto iz nas ostane, ostaje svakako djeci a nadamo se da će nešto ostati.

Ja ne vidim u cemu je problem. Potpuno se slazem sa tvojim muzem. I treba djeci da ostavi. Za mene ne bi bila uopste bitna stvar da li ostavlja meni i djeci, jer, u mom svijetu, to mu nekako dodje na isto, pa se ne bih ni uvrijedila, niti obratila paznju na to. A što se tiče druge stvari, između djece, i tu je u pravu, i treba da bude pola-pola.

Gogo ajde čitaj malo bolje šta sam napiso. Nema ni jedne recenice gdje sam rekao da je ona zla osoba. Ja sam samo rekao da ne razumijem zašto je njen muž zla osoba u cijeloj prici

PS: Diskusija je bezvese jer se žena upste više ne javlja a kao sto rekoh nije ni htjela da kaže iz koje se zemlje javlja

Diskusija je bezvese jer se žena upste više ne javlja a kao sto rekoh nije ni htjela da kaže iz koje se zemlje javlja.
_____________________________________________________________________

Ne mislim da je diskusija bez veze jer ovo je diskusija „Brak i porodica” i tema je bas iz te „oblasti”. Ona nije tražila od nas savjet, već je pitala šta mi mislimo o tom pitanju i mi eto pišemo svoja mišljenja.
Tema je mogla biti i izmišljena,opet ne mijenja stvar: mi samo pišemo svoja mišljenja. Pa sad neko razmatra i analizira tudja mišljenja, nako se zabavlja,neko kritikuje, nekome se možda otvore neki novi vidici (bar za razmišljanje)...

Ja sam prije par minuta postavila ovo pitanje svome muzu: pitala sam ga šta on misli o takvom testamentu. Odgovorio je kao sto sam i ocekivala: ne dolazi u obzir.Upravo mi je naveo slične razloge koje sam i sama napisala (naravno, iz svoga ugla gledanja i sa svojim nacinom govora).

Sto rece Goga, volim svoje dijete kao oci u glavi, ali ne mogu ga onim što mu ostavljam zbrinuti za čitav njegov zivot, a i mi imamo još nešto od zivota pa i sebe moramo zbrinuti i jedno na drugo misliti.

kakav testament? nisam se usudjivao ni zivotno osiguranje napraviti

za par mjeseci će 3 godine otkako gospoja mama nije dala djeci ni jedan evro a šta bi tek bilo da se sve vodi na njeno ime

dodushe, par Sfr se potroshila na razglenice sa odmora iz Swiss

Auuu problem bez problema:)
Kome drugom treba covek da ostavi svoju imovinu nego deci?
Ti u tom slučaju imaš svoj deo, koji koristis dok si ziva,a onda i to normalno ide deci.

Što se tiče mišljenja da da vise treba da ostavi starijem jer bi se eventualno brinuo o mladjem... Pa ne ide to tako draga gospodjo. Mladji, u slučaju smrti oba roditelja, ako je maloljetan, klauzulom u testamentu dobija nešto što se zove estate na šta ima pravo kad postane punoljetan. Sve do tada, stariji sin može da se proglasi egzekutorom tog estejta, i samim tim, sve troskove vezane za brata, može odatle i da povuce. To je pravno već rijeseno tako da ne morate vi da mozgate i proricete kojekakve procente kome bi koliko bilo potrebno.

Što se tiče toga da svu svoju polovinu ostavlja djeci, da je moj, dobio bi sljagu iza usiju samo takvu.

za neverne tome koji misle da je ova tema cista paljotka, mama-2 je stari diskutant, žena za koju cisto sumnjam da iz dosade postavlja ovakav topic...

reč dve na temu...

uvredila bi se i to debelo da mm tako postupi i da u svemu onome sto smo zajedno stvarali ne priznaje moj deo...jer moj deo je identican njegovom i obrnuto... da nije bilo mene/njega ne bi bilo ni tog dela...

gledam moje roditelje i ono sto su stekli...nikad se nije postavljalo pitanje koji je tu moj deo već jednostavno mama nasledjuje tatu a tata mamu... pa sad ako rese da polude sa 70, prodaju sve i krenu na put oko sveta za 80 dana to nije moj problem već njihov...pa taman da mi ne ostave ni kvadrat njihove imovine ne bi se naljutila niti razmišljam o tome...oni su to stekli svojim radom i uopste ne smatram da su duzni da meni bilo šta ostave...

meni su pomogli, iskolovali me, izveli na pravi put, omogućili mnogo toga, dan danas cine za mene - čak i previse...da li će i šta će materijalno iza njih meni ostati, nešto me posebno ne zanima...čak ne znam ni polise osiguranja na koje sume su im...

e sad, vrlo slično ja razmiljam u slučaju dece... moje je da im omogućim lagodan zivot, dobro skolovanje, odskocnu dasku za samostalan zivot, a ako im zapadne koja nekretnina mogu samo da se raduju a ne da to ocekuju kao obavezu...

iz tog razloga moj deo ide iskljucivo mom muzu, u slučaju da mi se nešto desi pre vremena, a moj muž bi bio moj zivotni promasaj kad ne bi sve to dalje pravilno usmerio ka zajednickom detetu...

Ja nemam decu ali da ih imam verovala bih da mi je muž tezak zivotni promasaj kada bih uopste i pomislila da bi mogao nešto da otme od našeg deteta/dece, isto kao sto coveku sa kojim bih imala decu ne bih tražila da potpisuje nikakve predbracne ugovore na moju imovinu niti bih ja nešto potpisala njemu.

U slučaju testamenta meni je nekako logicno da muž stavi ženu i obrnuto. Prosto mi tehnicki ima vise smisla, naročito sto ovde niko od nas nije milioner koji bi imao problema da pravilno raspodeli svoje bogatsvo.

Svaka porodica ima svoju dinamiku i teško je uporedjivati razlicite situacije ili komentarisati zašto je neko postupio na određeni način. Možda nema nikakvog „skrivenog” znacenja, možda on misli da je tako fer, naročito ako vam je starije dete već punoletno i time pokazuje postovanje prema tome sto je već odrastao. To mi ima smisla.

Ali, nešto slično onome sto rece bax, dete bih vaspitavala (nadam se uz podrsku muza u tome) da bude srećno zato što ima(mo), ali takođe da bude i samostalno i da može u zivotu bez kukanja da krene od mnogo manjeg nego ono na šta se naviklo i da sam/a sebi gradi.

Mexico, nije poenta da on sve ostavi nama već i da mi svoje ostavimo njemu. Scenario u kome se imaju ili planiraju deca a u mraku grizu nokti od straha da li će nas partner orobiti je turoban, zar ne?. Ja želim da verujem da mogu sutra da otegnem papke mirna da mi je muž takvog karaktera da će dete sam podici čak i bolje nego nas dvoje zajedno a ne da se tresem da li će dovesti ženu koja će da otme od deteta!

Što se mene tiče možemo sve da stavimo u deciji fond jer kad imaš decu valjda je logicno da sve sto stvaras stvaras i za njih i samo taj pokusaj da se pokaze neka vrsta nadmoci time što se preti „ja tebi ne dam jer hoću da budem pametan za svaki slučaj” je ono što se meni u ovoj ili sl situacijama ne svidja a ne to što neko misli i voli svoju decu sto je, ako je drugacije, bolesno.

Baxuz, ne znam gde živis, ali u Kanadi recimo, ako nemas testament, država odluci ko će šta da nasledi, naplati tu uslugu jedno 40-50% od nasledstva a naslednici dobiju ono sto ostane...

Tako da nije bas sve jedno da li će ti roditelji netso ostaviti testamentom ili neće. Sve je to lepo, oni su nam pruzili svoj maksimum kad je trebalo, vise nam ne treba, nek' su nam živi izdravi, ali ono sto ostane iza njih, lako može da ode državi...

Baxuze 100% se slazem sa tobom po ovom pitanju.

Meni se čini da ovdje neki mjesaju babe i zabe... Smrt bracnog druga nije isto sto i razvod. Pri razvodu postoji njegova i njena polovina, a u braku, postoji samo zajednicko. Pa tako nakon smrti, nema on/ona svoju polovinu, već onaj koji je nadzivio ovog drugog naslijedjuje i svu zajednicki stecenu imovinu. Testamentom bih muzu ostavila aposlutno svu imovinu, a POGOTOVO ako je testament pisan u periodu kad su još maloljetna djeca prisutna. Njegova stvar šta će sutra da radi sa nasom imovinom - šta god da uradi poslije mene (u slučaju da pandrknem prva), imace razloga za to, jer SADA nemam nikakvih sumnji u njegove odluke po pitanju djece. Isto tako ocekujem i od njega. Jedini slučaj u kom bih testamentom ostavila nešto od 'svog' dijela svome djetetu, je ako se moji i muzevi stavovi po pitanju tog istog djeteta već SADA razmimoilaze. Npr. on smatra da određeni postupci djeteta su doveli do toga da ga se on odrekne, a ja ne smatram - jedino u tom slučaju bih u testamentu specificirala nešto za to i takvo dijete. Ni u kakvom drugom slučaju.

Moja djeca nema šta da ocekuju od mene - ako šta dobiju, dobro su dobili. Na moju imovinu ne polazu pravo.

Sto je NAšE posle mene je muzevo ,ili posle njega NAšE je moje. Deca doboju da dele sve posle nas( jednog ili drugog)

mama2, uslovno, sviras malo preglasno i.. ne znam, da li se tako ponasaju odrasli i ozbiljni ljudi?

Ti si jednostavno trebala da procesljas 1000 slučajeva za koje smo svi čuli šta se desilo kad je ON ili ONA ostali sami posle pmrti supruznika. Znamo šta može učiniti jedna maceha ili ocuh a posebno ako su mladji pa se ovi zacopaju ko tins.

Drugo, kakva je to gadost (bas gadost) da pricas za sina koji će se brinuti o mladjem bratu u slučaju.. Pa šta onda ako se brine!? Znači da nemate to što imate, on se ne bi brinuo o maldjem bratu, e pa majku mu pomilujem ako već tako razmišlja. :( :)

I na kraju. Ako si stvarno sve ovo pisala ozbiljno, onda učini ovako:
Saku o sto ili uz osmeh.. '`ocu svoju polovinu na sebe i to odmah„. Ja ti lično ne bih zamerio da to učinis, naprotiv, imaš i ti pravo da se boris za svoje mesto pod suncem, jer isto tako znamo koliko su puta i deca prevukli roditelje zedne preko vode.

ps
e, pod uslovom, da je muž imao nešto iz svog nasledstva (ocevina) pa sve ostavio deci, onda te treba biti sramota da si ista ocekivala i ovo pisala.”

Slusaj mama, ova je tema jako pipava jer je duboko emotivna. Ja ti nebih savetovala da se suprotstavljas muzu u smislu da ti kažeš nije tako pravo, on da kaže jeste, ni nije, on jeste... To nikuda ne vodi.

Takođe nikuda ne vodi da teras na svoje samo zato što je tvoje. Moje iskustvo je da je ovo zapravo nukleus srećnog (ili nesrecnog, ako nije tako) braka: NE RADI SE O TOME DA TI NJEGA UBEDIS DA ON NIJE U PRAVU VEC DA RAZUMES NJEGOVE RAZLOGE ZA NJEGOV STAV.

Mislim, budimo realni. Ako mislis da ga treba ubediti da promeni mišljenje, onda bi trebalo da sama uradis ono sto njemu savetujes: promeni mišljenje. Nije njemu lakse da gleda na stvar tvojim ocima nego sto je tebi da gledaš njegovim.

Kapiraš?

Ono sto nesme da ostane neizreceno je kako se ti osecas u vezi njegovog stava. Treba da mu kažeš nešto tipa „postujem tvoje mišljenje jer sigurno imaš dobre razloeg da tako mislis. Ja sad međutim imam problem jer smo celog veka živeli zajedno i mislila sam da se podrazumeva da imamo poverenja jedno u drugo. Tvoj postupak meni govori suprotno”

Možeš da ga „suocis” sa svim onim što tebi smeta u takvoj odluci bez da ga lupaš krivicom po glavi. Jer ako ga napadnes da je gno od coveka jer neće ništa da ti ostavi normalna je reakcija da se onda brani i onda ste slozni ko Libija i Amerika.

Razlog zašto je sve ostavio deci je da se ti u slučaju njegove smrti ne preudas i ne zapostavis decu (materijalno, u vezi nasledstva, u tom smislu). Na ovo možeš da smislis hiljadu scenarija takođe nemogućih - smatram da je scenario da se ti preudas i zapostavis decu nemoguć scenario.

Na primer, a šta ako tvoji zetovi i snaje neće da cuju za tebe i izbace te iz kuce koju ste ti i muž zajedno stekli samo zato što im je ON dao vlasnistvo u ruke? Šta ako pod stare dane ostanes nezbrinuta, na isti način na koji je on za decu smatrao da će biti nezbrinuta ako se ti preudas?

On je musko, moguće je da mu takve stvari nisu uopte ni padale na pamet.

Gledaj na ovo na dogadjaj koji će još vise da vas zblizi je ste saznali nešto jedno o drugom sto ranije niste znali.

Na primer, a šta ako tvoji zetovi i snaje neće da cuju za tebe i izbace te iz kuce koju ste ti i muž zajedno stekli samo zato što im je ON dao vlasnistvo u ruke? Šta ako pod stare dane ostanes nezbrinuta, na isti način na koji je on za decu smatrao da će biti nezbrinuta ako se ti preudas?

--------------------------------------------------------------------

Mislim da vecina ljudi koji su „protiv” muza predpodstavlja sljedece:
- Žena dobija Ništa
- djeca dobijaju SVE
Sto je kako neki gore rekose legalno u nekin Zapadno evropskim zemljama.

Mislim da vecina ljudi iz SA koja ne osuđuje muza (naročito Kanade odakel se i ja javljam) predpodstavlja:
- Majka dobija svoju POLOVINU koja joj pripada kako god okrene (rezvod, smrt muza, itd)
- Djeca dobijaju po CETVRTINU (njih dvojica dakle polovinu)

E sada opet kažem. Žena zakuvala diskusiju, tema joj izdvojena a uporno neće da kaže odakle se javlja i da li je muž stvarno ostavlja bez pare u djepu u slučaju njegove smrti ili je „ostavlja” sa pola imovine.
Pozdrav :)

pustazelja, svaka chast na srdachnoj podjeli misli.
i hvala puno.
posto te držim za balkanbushu a la klasika.

A sad malo sa druge strane: ne ostavljaju svi samo nekretnine, novac, zlato... ostaju i dugovi (prije svega krediti, pa dugovi za struju, telefon i druge rezije) pa onda tu dolaze još i troskovi „boravista” u mrtvacnici (jer termin za sahranu ne dobijes isti dan), pa troskovi sahrane (koji uopste nisu za zanemariti) u nekim drzvama kupovina grobnice ili mjesta za grob, za neke se placa prevoz u domovinu...

Pa kada sve tako lijepo dijelite: kome se ti dugovi i troskovi ostavljaju? Bracnom partneru? Djeci?
Troskovi nastaju odmah, od prvog dana smrti a sa nasledjem se može raspolagati tek znatno kasnije.

obično

Pored svega gore navedenog, takodjer postoji nešto što se zove kreditna kartica (u slučaju urgentnih troskova sahrane, itd.), i nešto što se zove zivotno osiguranje, koje je često i vise nego dovoljno da se pokriju troskovi sahrane, kojekakva dugovanja, itd. Zato se valjda i uplacuje, da ne bi djeca snosila taj teret.

Ne sekiraj se, niko nezakopan nije ostao.

kriska
21. mart 2011. u 12.13Kad smo kod ove teme, da vas pitam za jedan pravni savet, ako neko zna.
Radi se o mojoj dobroj drugarici, obracala se advokatima za savet i svaki joj je drugacije rekao.
Ona će se još raspitati i pokrenuti taj postupak, ali da čujemo i vase mišljenje.

Radnja se desava u Srbiji. Ona je sama, nije se nikad udavala, nema decu.
Živela je u stanu sa majkom i ocuhom.
Majka je umrla i iza sebe nije ostavila ništa od nekretnina, osim stana koji su u braku stekli.
Ne postoji nikakav testament.

*

..identican slučaj u Splitu. Majka je umrela ostavivsi muza i sina (ocuh i pastorak) u zivotu. Stara nije ništa sređivala oko nasledstva dok je bila ziva, a kuca se vodila na ocuhu (mada su je zajedno gradili).
Posle ocuhove smrti kucu su nasledila njegova deca (koja NISU tu živela), a sin o kome pricamo nije dobio ništa.

Tako i kod tvoje drugarice. Ako je stan na ocuhu, ona nema nikakvu sansu bar po zakonu iz hrvatske a verujem da su to nasledjeni zakon iz SFRJ.

Hvala i tebi Kruskovaca. Toga se ona i plasi.
Ovaj prvi advokat za koga smatra da je korektan i posten, rekao joj je da njen ocuh može da raspolaze stanom kako hoće, može i da ga proda sa sve stvarima, jer stan se vodi na njega.
Znaci ona u tom slučaju ne bi ništa dobila.
Rekao joj je da mora da se sto pre pokrene postupak zaostavstine, ne bi li bar nešto izvukla od svoje pokojne majke.

Kriska, ne može ona njega da natjera da proda nešto čega je on vecinski vlasnik niti da je isplati. Njoj preostaje da pokrene sudski proces tako da bi se zavelo da je 1/4 stana njezina, pa da u slučaju da on stan proda, ona dobije 1/4 profita od prodaje. Ili da ceka da i on umre. U tom slučaju, obzirom da je ona jedini legalni nasljednik, pretpostavljam da bi joj propao čitav stan?? Osim naravno ako on ne ostavi testament gdje svoj dio ostavlja nekom drugom.

Hvala puno Bax i Zeljka u ime moje drugarice.
Tako je i ona mislila i toga se pribojavala. Mislila je da će razumnim dogovorom sa ocuhom postici kompromis i bez sudjenja se podeliti.

Sad ona od svoje majke nema apsolutno ništa, iako je žena bila domaćica, kuvala, prala, peglala, negovala ih... iza sebe za svoju cerku ništa vidljivo nije ostavila.

Znači da bi ostvarila bilo kakvo pravo na neki deo svoje pokojne majke, pa makar i za komad namestaja, morace da pokrene parnicu i da se vuce po sudovima.

I ja bih svoj deo ostavila detetu,a volela bih i muž da isto uradi.Tako da ako se jednom od nas nešto desi zbrinuti su i supruznik i dete.

Obzirom na moje stavove po ovom pitanju, ja moram pisati testament, jer bez istoga na snagu stupa Family Act (u Kanadi) pri podijeli imovine, a koji ne zastupa adekvatno moje zelje. To što se tiče onoga da za mene smrt supruznika nije i ne može isto kao razvod da se tretira, mimo zakona mislim.

Testament, u slučaju da ga ima, uvijek ima prednost, osim u situacijama kada direktno krsi prava i sledovanja po zakonu. To nema veze sa djecom, ali ima veze sa bracnim drugom. Znaci, ne može neko svog zakonitog supruznika uz pomoć testamenta da izdvoji iz imovine stecene u braku. Taj i takav testament je nevazeci i na snagu stupa, u Kanadi, Family Act, iliti zakon o porodicnom pravu.

O roditeljskoj imovini ne razmišljam uopste. Njihova stvar šta će kome ostaviti. Ništa ne ocekujem pa ako šta dobijem, dobro dobila, ako ne, opet je OK. Roditelji su mi samostalni i sposobni da se brinu o sebi, za sada.

hehe Baks, isti slučaj i sa mojom cerkom, tako je to kad ste jedinice.

Moji roditelji su definisali šta će pripasti meni, a šta sestri, naravno uz dogovor sa nama dvema i veoma su ispali korektni.
Podela na skoro ravne casti, sestri malo vise jer je to bila moja zelja.

Ja sam bolje situirana od svoje sestre i sa zadovoljstvom sam joj ustupila i nešto sto će joj trebati vise nego meni.

draga gospodjo mama2 ja nevidim razlog zašto se vi nalazite ponizeni i uvrdjeni zbog odluke vaseg muza.on je sasvim ispravno postupio.djecu je osiguro poslije njegove smrti a i vi ste osigurani sa vasom polovicom tako da je covjek uradio sasvim ispravno.vi se nemojte vredjat ali bilo bi i suvise bezobrazno da je i vama još nešto ostavio onda bi vi imali 3/4 za sebe,a djeca samo 1/4 i to obojica da podijele.razmislite šta hoću da vam kažem vas muž je vama vjerovao tolike godine dok je cijla kuca bila na vama prepisana a sad covjek smatra da je vrijeme da djecu osigura.nego vi skuvajte kafu pa se lijepo sa svojim muzem pomirite i priznajte mu da je pravilno postupio.sretno

pa njima mladima ako ne odgovara nek iznajme/kupe stan...s obzirom da oni tu kucu nisu nit gradili nit stekli, imaju najmanje pravo glasa...

ako nemaju para za tu egzibiciju, nek cute i smrde i nek se pomire sa sudbinom...

ja na to gledam malo „iskrivljeno”... prvo neće meni dete da komanduje šta ću ja da radim sa mojom kucom niti kako ću ja da izadjem u susret njihovim komoditetima na ustrb mojih...pazi majku mu...
ako mu ne odgovara - tutanj...

naravno da bi svaki roditelj voleo da detetu pokloni krov nad glavom i obezbedi ga stambeno, ali mu takođe to i nije duznost... jer šta bi inače bio cilj tog deteta u zivotu ako mu roditelj sve stavi na srebrni posluzavnik...

svojevremeno je moj svekar hteo da proda vikendicu koju je davno sagradio, ali ne zbog toga sto su mu trebale pare (nije ni vredela bogznasta) nego zato što ima već veliku kucu i 2 za ulaganje su mu mnogo...a i nema svekar vise snage za sve te kuce... i moj muž se pobunio...on je emotivno vezan za tu polu oronulu kucu u koju niko nije ulozio dinara 20 godina... i onda je pao dogovor...mog devera ta kuca interesuje koliko lanjski sneg, on se nje velikodusno odrekao u bratovu korist, otac se slozio i oronula vikendica nadomak beograda pripala je mom muzu...jednoga dana ta kuca biće luksuzan dom i kad dodje vreme iselicemo se iz grada...

s druge strane, mogao je otac da kaže ma ko te sisa, prodacu je...nije zato što smo svi stambeno i te kako obezbedjeni, a i u pitanju je obična vikendica...

pa vidi kriska za to je kriv roditelj koji je dete razmazio... ja ne bi ni dosla na takvu temu sa mojim roditeljima...ne bi imala mooda...

potpuno je druga prica ako se roditelj bez presinga i svojom voljom ponudi da veliku kucu menja za 2 stana da bi detetu dalo slobodu...

mama-2, nisam htela da ti sipam soli na ranu, jer ako nije nesporazum onda je fakat nepoverenje. Sto znači da ima neki poveci kostur u vasem bracnom ormanu koji je upravo zazveckao.
Ja bih recimo sve sto imam ovom mom dala bez da trepnem, zašto sto ga volim i imam u njega bezgranicno poverenje. Znam da bi on raspolagao sa onim što imamo onako kako bih i ja sama. Da li će se ponovo zeniti to nije moj problem, moja zelja je da bude srećan pa šta god da ga srećnim čini. Da mu ta nova odnese sve sto smo stekli meni bi bilo zao NJEGA a ne imovine, jbs pare, pare su nebitne. Deca takođe ne možeš im ostaviti koliko oni mogu potrositi ako ih ništa o zivotu nismo naucili. A ako jesmo, steci će svoje. I on i ja krenuli smo od ničega prema tome može se steci, imaš ceo zivot da steknes. NE RADI SE O MATERIJALNOM DOBITKU na kraju zivotnog puta, nego o zivotnom putu.

Hoću da kažem da šta god smo stekli ono sto nam ni jedna „nova žena” ne može uzeti je put koji smo prošli da to steknemo. Tako i sa decom, ako im ostavis veliko nasledstvo posto nisu prošli put da sami to steknu često ga profuckaju ili učine sebi nešto nazao. Skupe loše ljude oko sebe koji im pomognu da spale sve sto si ti godinama sticala. A ako ne ostavljas velike pare - zašto je uopste bitno da tvoj novi muž to potrosi kad je sica svejedno?

Razumes o cemu govorim?

Moras POD HITNO da popricas sa muzem o problemu koji imate u braku, a kad kažem „problem” ne mislim na to ko je kome šta ostavio. To ti je kao kasalj koji imaš i koji je neprijatan, međutim razlog za kasalj je upala pluca ili tuberkuloza.

Ne vidim ništa loše u njegovoj odluci da djeca budu ravnopravni nasljednici. Što se tiče njegovog komentara, možda je to receno u sali, ali kako god, zivot je cudna stvar. Možda se stvarno žena ili muž odluce za drugi brak nakon smrti supruznika i onda se stvari samo dodatno komplikuju. Nikad ne bih ostavila sve starijem sinu sa namjerom da on odlucuje šta da podijeli sa mladim sinovima.
Uvijek sve na jednake dijelove i tacka.
Lično nismo napisali testament jer se oboje jezimo od toga.
Da to nije najpametnije nije, ali posto imam namjeru da živim do stote sad sam tek u pubertetu pa ima vremena da sazrim :P.

Moj komsija nekad davno u nekom tamo lijepom kraju umiro :( ona najgora ga bolest opucala žena mlada djeca sintna. Nikad neću zaboravit kako joj je rekao ona mi pricala veli „Roso (zvacemo je tako) nemoj da sad i ti umres od tuge pa voleli smo se nije da nismo izrodili djecu gledaj da ih izvedes na pravi put kolko možeš i nadji sebi nekog nemoj sama najgore je zavit se u samocu i tugu !!!!!!!!!
Šta bi Mami 2 njen reko na umoru ...vjerovatno bi je poveo s njim da se ne bi preudala ...ako si u zivotu sklopio brak s nekim samo sto ima plave oci pa i treba da crknes od ljubomore ako nema povjerenja i ljubavi i vjere eee ne znam šta oni treaze jedno s drugim ”

Vama ženama su pare jedino važne.Mislim da je muž učinio 100% ispravnu stvar.

Moje rezovanje je da posle moje smrti deca sve naslede. Nebih se uvredila da odmah njima sve ostavi već mi je to jedino logicno. Uvredjena sam bila kada smo pravili zivotno a on samo dete upisao. Znaci, mi bismo trebali ulaziti u dugove ako se njemu ne daj Boze nešto desi dok je dete maloletno. Ispravio je to jer jeste logicno. U slučaju da nam se svima nešto desi, ostavljamo sestricinama njegovim sve.

Testament ne mora biti overen kod notara već ga možeš sam napisati i dati osobi od poverenja koja će u slučaju smrti taj testament dati sudu. Ovde je to zakonski tako regulisano. Nešto me uvek mrzi da ga pišem a i ne nadam se smrti skoro :0))) Ako me potrefi, znam da je muž teško živeo pored macehe i da će se pobrinuti da njegova deca imaju pristojan zivot. Polovinu zajednicke imovine svakako ide deci i sigurna sam da neće od moje polovine uzimati polovinu a deci dati manje. Ne ide uz njegov karakter nikako pa ni da ga objaše neka od 20 i neku.

Drugacija je situacija u slučaju razvoda. Mada sam i u tome laganica... Najvrednije gube deca i tu bi se oboje zalozili da deca imaju najbolje moguće uslove i to odmah!

btw, što se tiče da žena može da poludi nakon smrti muza kad upozna drugog..to se isto desi i muskarcima, da ne shvatite pogresno.
ali ljudi su neverovatno sebični, nemojte to da potcenjujete. i bez obzira koliko vole svoju decu, mogu i te kako da se nadju u situacijama da misle samo na sebe.

što se tiče muza, verujem mu, ali u razumnin kolicinama..uvek treba imati mali blok u glavi..sva ta bezgranicna poverenja se obiju ljudima o glavu kad se razvode recimo. tek onda vidis pravu ljudsku prirodu.

Sve materijalno sto smo nas dvoje ostvarili je nas dvoga (ja u to ubrajam čak i naslijedjeno)... dijete smo odgojili, izveli na put i naucili da koliko smo mi mogli da bude covjek i buduci roditelj. Nasledjivanje imovine od strane djece kad roditelja vise nema je normalno ali na prvom mjestu on mora da starta u zivot sa svojim radom, uz nasu svesrdnu pomoć.
-------------

pa znaš, draga, kad bi svi tako sebično razmišljali ne bi ti tu mogla da ubrojis nasledjeno, jer ga ne bi bilo. a s kojim pravom ti hoćeš detetu da uskratis ono sto si ti nasledila? to nije tvoje, nego steceno radom tvojih roditelja, itd, koji sigurno nisu želeli da samo ti to potrosis.

i te kako je normalno da deca naslede, naročito u ovim teskim vremenima..da nećeš da poneses sve sa sobom u grob ili s jednom nogom u grobu zamišljas da možeš da ides u nekakav provod?

da, i ja se ne cudim kako decu vise nije briga za roditelje sa tako sebičnim roditeljima kao sto si ti.

Po cemu je sebično da moj deo nasledi suprug umesto deteta?
Da nije obrnuto? Deci će svakako posle smrti roditelja ostati njihova zaostavstina, sigurno neće komsiji.

Ilka, znaš li ti da ima puno i bezobzirne, bezocajne dece, koja bi i svog rođenog roditelja ostavila na ulici?
Ja ne znam ni jednog roditelja koji svojoj deci ništa nije dao, a znam puno dece koja su posle oceve ili majcine smrti na svakakve nacine i malverzacije pokusavali da se docepacaju celokupne zaostavstine, ne hajuci za svog zivog i starog roditelja.
Eno, procitaj gore slučaj koji sam opisala. Sin i snaja hoće rođenu majku da isteraju iz njene kuce, koju je teskom mukom sa svojim pokojnim muzem sagradila.

Zar je moj otac u testamentu trebalo da napise da sve njegovo posle njega pripada meni i sestri?, a ko sisa moju majku sa kojom je proveo 50 godina zajednickog zivota i u dobru i u zlu, negovala nas, bdila nad nama, radila kao mrav za svoju porodicu.

U pravu si Obično.
Deca treba da su zahvalna svojim roditeljima sto su ih odnegovali, iskolovali, izveli na pravi i čestit put, napravili od njih postene i radne ljude.
Sve ostalo neka sami stvore sebi i svojoj deci, kao sto smo i mi stvarali za njih.

Ma pusti kriska, šta god kažeš nabost će te na rogulje: odkud tebi pravo da imaš povjerenje u svog muza, to vise nije moderno

a šta da ste oboje ostaviji jedno drugome svoje polovine... kad ono prc oboje poginete u saobracajnoj ne sreći (ne daj boze i daleko bilo)???
trebali ste razmisliti o svemu pre nego sto ste popricali sa notarom jer mozete napraviti vise od jednog testamenta tj jedan testament ali sa vise „scenarija”(ili kako već to da nazovem)
poz

Wow mama, bas nezgodna situacija! Čitam sve ove postove pa više ne znam šta da mislim, i ono sto sam mislila sad dovodim u pitanje. Prvo malo je delikatno uopste praviti testament, evo zbog čega, asocira da će se nešto nekome desiti, sto je skroz bezveze..Bar tako meni deluje mada znam da je to u Americi najnormalnija stvar a drugo tvoj muž je po meni uradio nešto sto bi i mene uvredilo. Mislim ono sto ste vi zajedno stekli trebalo je da delite vas dvoje a deci ako već do toga dodje treba da ostavi roditelj ili ako on želi za zivota da mu pomogne da to učini.
Nego nisi nam rekla kako se uvreda zavrsila i šta kaže muž posle svega?