Типичан српски мушкарац
Није захтеван. Чисти, кувај, пери – он нема примедби

Седи у аутобусу раширених колена, на једној и по столици, тако да се ви морате стиснути на оно преостало половинче како се не би додиривали. Седи ноншалантно са урођеним комодитетом некога коме је речено да је његов читав свет.

Ако случајно стоји у аутобусу држи се обема рукама, тако да му једна обавезно прелази преко ваше главе и фризуре коју сте управо једва уредили.

У канцеларији седи као у фотељи, макар седео и на столици. Има секретарицу, она му доноси акта, приноси кафу... ословљава је са „срце” или „душо” (под условом да није „наслеђена” Милева), а када то „превазиђе” онда је већ „маче”.

У кући седи на столици или утонуо у неку од фотеља и дрема или чита новине.

Може се видети и на телевизији. Тамо му је омиљена поза да једну ногу пребаци преко другог колена таман тако да саговорнику ћушне ципелу у лице. Разбашкарен је као код куће, како и приличи ономе ко је стигао до ТВ-а.

Најомиљенија му је поза лежећа. Опружен дуж кауча (ил’ софе, већ зависно од статуса) са издигнутим ногама, и новинама на трбуху-буренцету који се одиже ритмички.

Кад смо код „буренцета”. Седамдесет седам одсто мушкaраца има стомак који му виси преко каиша, али чик да је тако и у његове жене, биће већ да има „мешину”.

У жену не сумња, у њену верност Њему. Ако сумња онда је та сумња патолошка (љубомора).

Није захтеван. Чисти, кувај, пери – он нема примедби.

Обавезно има љубавницу или љубавну пријатељицу. Сумњала жена или не, исто јој се хвата.

Никада није крив, чак и кад се превара обелодани. Наруку му иде сопствена жена која обавезно криви ону „курву” и „кучку”.

Обожава службена путовања, тада са себе скида „терет” брака, већ према склоностима.

Иначе, држи до породице. И не разводи се тек тако.

Има возачки испит и вози (за разлику од његове жене). Тачније, не излази из аута, тако да се некада питате – уме ли тај човек да хода?

Не зна да укључи веш-машину. Ни да заврне осигурач, то ради „моја” жена, рећи ће. Усисивач не узима у руке.

Када је велико спремање бежи из куће.

Не зна чему служи „фери”, а чему „доместос”... и уопште не разуме се у хемију.

Не употребљава дезодоранс, ту би се срушили сви његови назори о мушкости.

Не употребљава презерватив чак и када „шара”. Не иде код лекара нити се лечи, осим када загусти.

Воли да „потегне”. У кафани се са другарима грли и тапше. Држи до братства.

Све мање се хвали(ше) својим мушким моћима.

Обожава јагњетину у кафани. Сарму код куће.

Зна да испржи јаје на око, или да скува кафу, ређе обоје.

Није ушао у продавницу одеће још од када је купио одело за венчање. Од тада му жена купује све, и кошуље и чарапе и гаће.

Држи до обичаја, слава и томе слично. Подразумева да жена носи његово презиме.

Не подноси жене које паметују. Најчешће бира брбљиву за другарицу, а ћутљиву за жену.

Жене „од каријере” мрзи из дна душе. Ако већ мора којој да ода признање, каже „ради мушки”, „пише као мушкарац” и сл..

Женама то годи, те своју приврженост мушком роду изражавају користећи мушке именице за своја занимања и нарочито за титуле, па је књижевница–књижевник или писац, новинарка обавезно новинар, директорка–директор, управница–управник и сл. Тако мисле да добијају на цени.

Он своју жену обавезно назива „моја жена” или „она моја”, па другари најчешће и не знају како му се жена зове.

Вољен је, чак и када нервира. За љубав му нису потребни нарочити докази. Само секс и саосећање.

Стекао је и две добре особине: више не носи беле чарапе (са мокасинама), и онај некад обавезни набубрели реквизит што га је држао час под мишком, час вртео на прсту.

Ипак, и даље п... око ве-це шоље.

Radmila Lazic: Politika online 2. mart 2011.