Jes', brišeš nick, pa ćeš sutra opet da se pojaviš kao YiYuYo!

Nismo mi te sreće...

ZhuZhu, a zašto ne ustupis njemu tvoj dodatni posao?
===============

eeeee, pa kako bi to nekome posle nabijala na nos???

dok je ovaca biće i shishanja

ZhuZhu, nemoj očajavati već mu stegni kajs.
Mislim, kada je gladan, mora pripremiti sebi nešto a za decu da i ne pricam. Nego, da ti on nije depresivan? Zna to da streFi posle gubitka posla. Ili je oduvek bio polenj?

Mexiko da nije ovo tvoja žena što se zali??

Možda je na „bolovanju” :0))

ZhuZhu
(pitoteka)23. januar 2011. u 07.05

Mexico
(Trust Nobody)

------------------------

msm da nisi kompetentan za ovu tematiku

diskutacije od 15+ bracnih godina dakle jok skora vencani i jok razvedeni.
--------------------------------------------------
Radni staz nije bitan :)))

NYC...U pravu si,to je moja žena i zali se na mene.Još malo pa će da me sutne iz kuce,jadan li sam ja.Aj mi pomozi :))

ma i Lepa je tu, kontrole radi, kao i Bombin muž:)

pa jel ovo brak i porodica..jeste...pa onda treba i bracni partneri tu da budu...

još samo da dodju i deca...

(zvacu decu...decooOooOOOooo...ko to tamo peva)

i bracna i vanbracna

punicu nisam vidio 6 godina:(

dodushe, nikada nam nije ni doshla u posjetu, propustila je 4x babine

Sto god možeš da ukines sebi da olaksas a ti se toga resi.
------------------------------------------------------------------

evo to ti je najbolji savjet.
Da istjeras peksina iz kuce, ne bi morala toliko da radis jer bi ti trebalo manje para. Covjek koji samo sjedi u kuci može da pojede ko živince a vjerovatno i da popije. Još ako pusi, ma ajdeeee.

Pošto ti nabija stress i ti ćeš sve cesce dobijate prehlade, gripe i ostale upale. Dakle, ode lova na doktore i lijekove.

Sljedece, posto si porodicna žena eto ti odmah porodicnih gostiju. kada si raspustenica, niko neće da zna za tebe. Dakle usteda na icu i picu plus tvoj rad oko gostiju.

JOs; Pošto si stresna i premorena, ne možeš da obavljas bracne duznosti kako treba pa će takav rokan da placa telefonski sex ili da narucuju one iz novina. Odose pare koje si ti zaradila.

godisnji odmor: Bez njega jedna karta manje.

Bez njega , djeca sretnija jer je mama sretnija a i nemaju konstantan uticaj negativnoh modela.

I poslednje, moći ćeš da se zavalis ispred televizora i da ti niko ne uzima daljinski iz ruku:)))

GDE JE DRŽAVA

Kada se ista situacija ponovi posle mesec dana, samo ovaj put sa upotrebom pesnice umesto šamara, alfa-mužjak mora da se isprsi i obeća neki vredan poklon kao dokaz ljubavi da bi njegova lepša polovina razbijenu arkadu policiji objasnila kao posledicu sudara sa vratima, a ne sa pesnicom.

Posle prvog i drugog, po nekom pravilu, uvek dođe i treći put, sada već sa ozbiljnim šutiranjem na podu i lomljenjem kostiju. Policija ne reaguje jer već znaju da se radi o onih „dvoje ludaka koji se tuku i mire pre nego što stignemo.”. Jer naša policija je puna psihologa bihejviorista i stručnjaka za odnose u porodici koji nemaju nikakav problem da na osnovu „znam čoveka” procenjuju treba li intervenisati ili ne. Doduše, bio bih nepravedan ako bih svu krivicu prebacio na njih, pa to i ne činim.

Današnja omladina, od roditelja prezaštićena i hendikepirana moralno i materijalno, sve teže se odlučuje da uđe u brak. Kada se to i desi, obično motiv nisu ljubav i međusobna naklonost - već neželjena i neočekivana trudnoća za koju je krivac „majmun koji nije pazio” ili „krava koja ne zna računati plodne dane”. Kada se za svetinju poput braka traži krivac - takav brak samo čudo i veliko strpljenje uz veštinu za postizanje kompromisa radi zajedničkog interesa može spasti.

Zajednički interes je najčešće dobrobit zajedničkog deteta, ali u nekim situacijama prevladavaju razlozi za sukobe, nadgornjavanje i otvoreni animoziteti koje supružnici često neće ni sami sebi da priznaju. Tada, umesto da se razvedu i koliko-toliko ostanu u korektnim odnosima, oni pristupaju traženju saveznika koji će posvedočiti da su oni u pravu, a da onaj drugi ne valja. Takvi odnosi često budu praćeni nasilništvom, najčešće sa ženske strane verbalno/psihičkim, a sa muške onim prepoznatljivim - fizičkim. Zbog čega zakonodavac nije inkriminisao i pomenuto verbalno/psihičko nasilništvo, nemam pojma, verovatno jer za to niko nije lobirao.

Kada neko trpi nasilje, prvo što mu padne na pamet je da se prema svojim mogućnostima suprotstavi, a onda da potraži zaštitu države; ako je slučajno pozvao muškarac, policija koja dođe da interveniše mu se nasmeje u brk i napravi budalu od njega uz upozorenje da policija radi ozbiljan posao i nije tu da bi on imao koga da zeza kad se pokači sa ženom. Neka sednu i dogovore se k'o ljudi.

Ako je pozvala žena, malo su obazriviji jer je poznato da su žrtve nasilja u porodici uglavnom žene, pa možda tu i „ima nešto”. Ako nema povređenih i svađa je završena pre njihovog dolaska, odlaze uz upozorenje da to što rade nije lepo, šta će ljudi reći, itd. i na sebe preuzimaju ulogu bračnog savetovališta, koja im ne pripada.

Pravilno bi bilo da postupe kao oni policajci sa početka teksta i slučaj prepuste sudiji koji je stručan, pozvan i plaćen da presuđuje. Da svako radi svoj posao.

SVIMA DOBRO

Doduše, to bi zahtevalo nepopularno piskaranje, ali onaj kome je teško pisati, uvek može olovku zameniti krampom ili čobanskom budžom, čisto da vidi da se hleb može zarađivati i na način koji je neugodniji od švrćkanja klimatizovanim pežoom i pisanja zabeleški i izveštaja.

Sledeći koji bi morao da odigra svoju ulogu u zaštiti od zlostavljanja je sud. Ako neko pozove policiju, ova interveniše i slučaj preda sudu, a učesnici događaja se u međuvremenu pomire i na sud dođu zagrljeni. Pravično bi bilo da društvo od toga ima neke koristi. Na primer, da plate troškove taksiranja od kuće do stanice i suda, smeštaj i hranu u pritvoru, sudske takse...

A u slučaju da je poziv bio opravdan, intervencija svrsishodna i nasilnik osuđen - brak se razvodi, eventualna deca se poveravaju na staranje i vaspitanje oštećenom, zajednička imovina se deli, a troškovi postupka nametnu nasilniku.

Znači, takozvane „sigurne ženske kuće” ne rešavaju ni jedan problem već ga komplikuju. Država i njeni predstavnici su oduševljeni jer je njihov posao preuzeo neko drugi. Sudovi su pretrpani predmetima, za njih nije važno ko je kriv ako nema mrtvih glava, a stranke će za 10-15 godina u redovnoj parnici isterati pravdu. Policija ionako ne zna kud će s glavom od posla, samo im fali da prdekane po SUP-ovima pune komšijama koji su „malo” išamarali žene.

Javnost je nezainteresovana iz više razloga. Jedni ne vide ništa loše u tome da se zna „ko je gazda u kući”, ali su politički korektni, pa mudro ćute.

Drugi su oni koji misle da nasilje u porodici jeste veliki problem, ali nećemo valjda fine, uzorne ljude trpati u zatvor jer im se ponekad omakne da ženi „pripale” vaspitnu, a deci roditeljsku šamarčinu!?

Treće su žene kojima nikad dosta prava, koje više i ne kriju da bi najradije, poput mitskih Amazonki, muškarce koristile za potrebe razmnožavanja i zadovoljenja pohote, a kad postanu neupotrebljivi - zna se.

Četvrti su oni koji se mudro uklapaju u trendove i za svoju „prosvećenost” bivaju odgovarajuće nagrađeni.

Postoji i peta grupa, grupa nas koji smo zainteresovani da nam društvo i država počnu ličiti na zajednice normalnih ljudi, koji legitimno postavljaju pitanja i na njih očekuju odgovore nadležnih. Kojima nije Sveto pismo sve što neko čuje na nekoj „radionici”, napravi „projekt” i za njega očekuje naš novac. Država je dužna da povede račun o našim interesima i nadam se da će nas u budućnosti biti sve više

http://tinyurl.com/4sdfrfq

Potom replika na repliku:

DRAGOSLAV PAVKOV: ODGOVOR BLOGERIMA B92 ILI ŠTA VI UOPŠTE ZNATE O NASILJU!
petak, 14 januar 2011 23:06

Samo da znate, svi koji su pročitali jučerašnji blog su mi rekli: neka si im odgovorio.

Kažu da nije uobičajeno pozivati se na lične i porodične prilike kao dokaz iskustva i kvalifikovanosti za učešće u nekoj raspravi. Ja se dame i gospodo sa B-92 b(r)loga ne uklapam ni u šta što je u ovoj Srbiji napravljeno vama i vama sličnima na polzu i zadovoljstvo. Zbog toga računajte da ste čačnuli mečku od 110 kila i da ćete ubuduće biti predmet razgovora na koji niste navikli. Razgovora gde se drugi učesnik prema vama neće odnositi prema nametnutim normama i u granicama koje ste vi odredili.

Vaši „profajleri” su sve ispromašivali, uključujući gabarite „Q”, kojim ste opsednuti, i „IQ” koji mi je, hvala na pitanju, nešto iznad proseka ako je verovati testu koji je došao sa istog mesta odakle i vaši honorari.

Kao dokaz za prvo, evo vam link ka izvoru u koji ne smete sumnjati jer je takođe sa vama bliskog mesta. A ako ste još uvek skeptični, jedino što mi pada na pamet je da vas pozovem da pristupite merenju.

Ono drugo neću da dokazujem, u Srbiji pamet nikad nije bila naročito cenjena. Primer koji dokazuje ovu tvrdnju je posećenost vašeg b(r)loga; b-92 ima najažurnije i najaktuelnije vesti, koje sa zadovoljstvom pratim sve dok oni frustrirani spikeri sa glasovima koji najavljuju katastrofu ne počnu da čitaju komentar istih.

Nećete verovati koliko sam uvežbao rukovanje daljinskim (po vaški - remote). Čim nastupi „dramska” pauza spikera, ja klik, i nema ga više. Koga uopšte zanima šta vi iz dalekih Amerika i drugih „obećanih zemalja” mislite o Srbima i Srbiji?

Da nije nekolicine normalnih ljudi koji su iz nekog razloga zalutali na vaš blog, sam vam ne bih posvetio ni znak čuđenja; da oni ne bi imali dileme u vezi sa autorom teksta koji ste blagoizvoleli falsifikovati i popišati, i njegovih motiva za bavljenje ovom temom, sledi priča...

NASLJE, ALI STVARNO

Kao što jedan od vas pronađe na netu, rođen sam pre mnogo godina u vinogradu. Jer je moju majku u devetom mesecu trudnoće moj pijani deda uz nemušto protivljenje mog oca izbacio iz kuće. Sve što je tata učinio po tom pitanju, bilo je oduzimanje vila iz ruku dede koji je hteo da probode „kurvu i njeno kopile”. Rođen sam dvadesetak dana kasnije, tata je došao sa zapregom po svoju ženu i naslednika, a mama mu do kraja života nije oprostila što se nije usprotivio dedi i stao na njenu stranu u nekoj glupoj svađi, ili što joj je uništio život dolazeći po nas kad je ona već imala spreman plan za nas dvoje u kome za njega nije bilo mesta.

Kakogod, deda je godinu i nešto kasnije umro, ali svađe i sukobi mojih roditelja su se nastavili. U to vreme totalitarno, kafane su se zatvarale u deset uveče. Moja mama, umorna od celodnevnog nadničenja, nije mogla da propusti ni jednu priliku da dočeka „pijanu bitangu” i da mu objasni neke stvari. Objašnjavanju sam obavezno morao da prisustvujem jer se mama nadala da će „pijana bitanga”, kad vidi „da je dete budno”, sesti i sa akademskim mirom saslušati njeno izlaganje, što se zaista i dešavalo i trajalo obično 15-20 minuta. Međutim, mamu, kad ponese emocija, ona ne zna stati. Na tatino „dobro, u pravu si, sutra ćemo razgovarati”, shvativši da je u prednosti, mama odlučuje da stvar istera do kraja i počinje priču o njegovom pijanom i ludom (pokojnom) ocu i tatinom biblijskom grehu što se nije više angažovao na njenoj strani u onoj epizodi sa vilama (nije njima probo oca). Verovatno i sam frustriran zbog svoje nečasne uloge u toj priči, tata govori: „Dobro, u pravu si, izvini, ali sad je dosta... Pusti me na miru, pričaćemo sutra, ne gnjavi me pred detetom... Dete je budno... nemoj da te bijem pred detetom... Ma, psujem ti oca i majku i dedu i babu!” Njen i moj vrisak se stapaju u jedno, i vi ćete meni pričati o porodičnom nasilju, vi koje, pored ovoliko žrtava svakog mogućeg nasilja oko sebe, nemate pametnijeg posla nego da po Africi tražite žrtve kojima ćete „pomagati” govoreći im koja su njihova prava!?

Pošto u to totalitarno vreme nije bilo španskih i turskih serija, ljudi su za doručkom uglavnom komentarisali događaje iz realnog sveta i okoline. Porodične prilike u mojoj kući su bile svakodnevna tema i predmet interesovanja komšiluka, tako da sam u školi često bio glavna atrakcija kao dete kome nikad nije dosadno. U našoj kući se uvek nešto interesantno dešavalo.

Što je najinteresantnije, mama je nekoliko puta odlazila od tate i odvodila me sa sobom. Imala je neku baba-tetku u drugom gradu i kod nje smo obično bili 10-15 dana, a onda se na mamin poziv pojavljivala „pijana budala” i, posle malo naizmeničnog izvinjavanja i plakanja, vodila nas kući.

To je trajalo 12 godina. I ipak se završilo onako kako se trebalo završiti odmah posle epizode sa vilama - razvodom. Pripao sam majci, koja me je posle dve godine mrcvarenja dala na usvajenje očevoj sestri koja nije mogla da ima dece, pa joj je trebao kućni ljubimac, ali to je priča za drugu priliku.

ŽENE I HRVATI

Nagradno pitanje za vas mudrosere sa B-92 je sledeće: ko je šta u ovoj priči trebao da uradi? Ako je tata svoje frustracije trebalo da leči na drugi način, a ne pijančenjem, i ako se složimo da pijan čovek nije baš nešto uračunljiv i sposoban za donošenje pravih odluka, šta je to trebalo da uradi ona strana na koju, javlja mi se, „po difoltu” stajete? Ima li njene odgovornosti za celu situaciju, pa možda i za to što sam ja ovakav ili je „žena u 95 odsto slučajeva žrtva, pa ne može biti kriva”? Po istoj analogiji po kojoj Hrvati ne mogu biti ratni zločinci jer su se „samo” branili od velikosrba.

Kako-tako, odrastao sam i završio škole koliko sam mogao, a ako sam nešto naučio, naučio sam da u poremećenim odnosima među ljudima ne može biti samo jedan krivac. Ako je neko agresivan, a ti se od njega udaljiš ili ga drugi od tebe udalje, on prestaje da bude tvoj problem. Nek' se ...e sa svojom agresivnošću, šta ti imaš s tim?

Ako je moj otac bio „pijana budala koja je tuče”, zbog čega mama (koja je onda uzročno-posledično sasvim suprotno) nije otišla od njega, zaboravila ga i počela novi život?

Zato, drage „dame i gospodo”, jer nije mogla da sa sobom odnese ništa materijalno (što bi bilo zajednička tekovina) osim mene, ali ja i nisam nešto, zar ne?

Kao što rekoh, odrastao sam i oženio se iz pogrešnih razloga sa 20 godina. Jedini razlog za ženidbu je bio taj što je „cura” ostala trudna. Brak je trajao nešto više od dve godine, posle toga sam bio ponosni samohrani otac još tri, a kada mi se bivša „bolja polovina” malo skućila u Nemačkoj, javili su joj se majčinski nagoni i došla da traži „svoje dete”. Kako sam se u međuvremenu ponovo oženio iz pogrešnih razloga (da bi kći imala neku zamenu za majku koja ju je napustila) i dobio još jedno dete, videvši da je „bivša” postala sasvim solidna osoba koja je naučila da vodi računa o sebi, nisam hteo da stojim na putu između majke i kćeri. Lutka koja „govori” samo je ubrzala proces donošenja odluke, majka i kći su odjahale u suton.

Danas, 22 godine kasnije, kći mi preko Fejsbuka ponekad pokušava nametnuti osećaj krivice za nešto, ali ne dam se; moj moto je da svako treba da odgovara za svoje postupke.

Sa drugom suprugom dobio sam sina i sedam godina živeli smo u solidnom braku, sve dok rat, kriza i sankcije nisu došli po svoje. Kao vojno grlo uglavnom sam bio po „terenu” (bolje se plaća). U tadašnjoj Krajini, plata se merila brojem „šteka” cigareta koje se za nju mogu kupiti. Ja sam za svoju, čak i sa terenskim dodacima mogao da kupim tri, što je za tadašnje i tamošnje uslove bila pristojna zarada, da nije postojalo malo ograničenje: nisam smeo da kradem i snalazim se jer bi to bilo u direktnoj suprotnosti sa onim za šta primam platu.

Videvši kako neke moje kolege žive, moja druga supruga je (pravilno) zaključila da sam nepopravljiva budala i, ostavivši mi sina šestogodišnjaka, otperjala svojoj mami u Sloveniju. Danas smo u veoma dobrim odnosima, toliko da bih vam je rado preporučio kao blogera ako nađe malo vremena da se posveti bilo kome drugom osim sebi samoj.

Posle izvesnog vremena, snalazeći se kako sam znao i umeo, često vodeći sina na posao gde je spavao u mojoj kancelariji i gde mu je omiljena igračka bila ispaljena „zolja”, upoznao sam Željku, samohranu majku sa dve kćeri. Muž je napustio tako što se preselio kod komšinice preko puta, sa kojom je imao mnogo zajedničkih tema za razgovor, a koje nikad nisu bile povezane sa pitanjem „šta ćemo sutra za ručak”, i sa kojom sam se dobro razumeo jer smo brinuli iste brige: kako dalje?

Ubrzo, pojavila se uzajamna naklonost a zatim i ljubav, mada ja verujem da je pre u pitanju zajednički interes i nagon za samoodržanjem. Ja nisam romantičan, pa je moguće da sam u krivu. Preselili smo se kod nje, a moj sin i njena mlađa ćerka te godine krenuli su u prvi razred.

GDE SAM POGREŠIO

Dve godine kasnije dobili smo zajedničkog sina. Te godine „drugi najveći sin naroda i narodnosti” preko svojih dupelizaca u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu omogućio je da se u svoje kuće vrate Hrvati koji su tu teritoriju napustili '91 godine, a nas koji smo do tada provodili njegovu politiku prepustio je volji atašea raznih ambasada, šalterušama po srbijanskim SUP-ovima i kolektivnim centrima. Srećom, oduvek sam državljanin Srbije i nisam tikva bez korena, pa smo imali neki osnov da se skućimo. Žrtve smo podneli podjednako; da četvoro dece ne bi bili prepušteni na milost i nemilost okruženju, ja sam se odrekao karijere, a pošto supruga bolje zarađuje, logično je bilo da ona nastavi da radi. Dižući gotovinske (najskuplje moguće) kredite, „bespravno” smo na sred jedne livade podigli kuću, za koju smo sami ukopavali bandere, kopali septičku jamu, nasipali put.

Deca su uglavnom pozavršavala škole i postala ponosne žrtve „tržišta rada” i tranzicije. Greška je naravno njihova jer se nisu lepo javili nekom „centru”, gde bi bili edukovani kako dobiti stipendiju, grant ili suport za neki „projekat”. Ovakav kakav sam, jedino što sam znao da im kažem je bilo da uče, a rezultati će doći po prirodnom toku stvari. Pogrešio sam jedino u tome što sam mislio da će neko drugi razjuriti vas sa grantovima, projektima i suportima mnogo ranije. Neće.

Izgleda da imate iste interese i iste sponzore. Ovi koji su plaćeni (i preplaćeni) da vam smrse konce samo su vaš odraz u ogledalu... Što bi reko Njegoš: Gleda majmun sebe u zrcalo.

Izgleda da ću morati da uložim lični napor u tom pravcu. Ovaj vam pišem da znate s kim imate posla. Kad sam sve navedeno mogao da uradim sebi, zamislite šta ću tek uraditi vama ako mene i ostale normalne ljude koji se bore za život ne pustite na miru?

S gnušanjem, Dragoslav Pavkov, revolucionar amater.

Replika na repliku, zaboravljeni link:

http://tinyurl.com/4qgyyww

tek će problemi nastupiti kada covjek ozdravi, sad ima uvid šta se desava u njegovom odsustvu:)

;)**** arHandjele***;)

;)
;)ne srdi se deda nego nam kaži kako nam je mali andjelcic?

Jesi li je isao videti? Koliko joj je sada 3 ili 4 meseca?

Ko će se igrtai pokvarenog telefona?

Munjo zar taj tvoj co'ek nije trebao da ima operaciju kicme?? Je l zato možda jadan odmara?

šta bolestan? nema toga, odmah napolje:))

Sve je to moglo da se kaže i krace:

Danasnji muskarci više ne nose pantalone u kuci! Tacka!

Pravom muskarcu nisu potrebne batine da bi ucutkao ženu.

Pravi muskarac još pre veridbe pokaze svojoj buducoj ženi ko je i šta je, saopšti joj pravila igre i predoci joj da ima dva izbora: da ih privhati ili da ode.

Take it or leave it! Simple ...

Ako se ona odluci za ovu drugu varijantu, pravi alfa-muzjak će uvek znati da će na sledećm cosku naći sebi novu ženu koja će umeti da ga ceni i postuje.

Prosecan mekusac, međutim, najpre laže, obecava, poklanja, puzi, udovoljava, izigrava romanticnu dusu, plaseci se valjda da neće naći drugu budalu koja će da ga voli. A onda kada se „uvali” u brak, skida sa sebe svecano odelo, oblaci kucni halat i papuce i kreće horor.

Nesposoban je da resava probleme. Jer to ga otac tome nije naucio. Ceka da država za njega to uradi. Ako ne uradi - kriva je vlast!

Žena trpi, a onda krene da zvoca. Place. Vristi.

On ne može da izdrzi. I krecu batine.

Batine su sredstvo slabica. Mekusca. Dokaz da ne možeš da resis problem na drugi način. Samo, frustraciju nećeš da izlecis samarom. Samo ćeš sebi još vise da je navuces. I svojoj porodici.

xaaxaxaxaxaxaxaxax zhule-bisso legendo :)))))))))))))))))) i dalje si u nekoj str8 verziji :)))) al dobro nesporazumi se desavaju:)))))