Izvini baskuže sto sam ti ukrala naslov ali tema je bas ta ali se radi o sasvim drugacijem razlogu crpljenja energije. Naime u pitanje je pretjerano gostoprimstvo.

Dosla sam u Bosnu kod mame za praznike, i posjetimo neku rodbinu. Volim ih sve i dobri su ljudi. Ali brate posle dva sata sa njima osjecam se kao da sam trcala maraton. Non stop je bilo nekog rvanja oko nečega, svaki pokret, svaka sitnica je povukla za sobom veliku diskusiju i osjecala sam kao da sam morala da se branim. Ovako je nekako ta posjeta izgledala.

Prva runda je bila oko toga da li ćemo ostati da nocimo ili ne. Mi niti smo planirali niti su nas imali gdje posteno smjestiti ali insistirali su da „ma ima mjesta, nećeš mi sad ic'” i mi smo uporno govorili da ne možemo i da imamo drugih obaveza ali nas kao da niko nije čuo „ma daj kakve obaveze, pusti to sad”. Znaci, posle nekih 30 minuta iscrpljujuceg ljubaznog odbijanja nama su ostale dvije mogućnosti: ili povisiti glas i naljutiti se da bi te neko čuo i uzeo za ozbiljno to što govoris, ili jednostavno ostati. Pošto nismo htjele da ih uvrijedimo mi ostanemo.

Druga runda: vecera. Napravili su divnu veceru. I mama i ja smo užele kao sto bi i svaki covijek i pojele smo onoliko koliko možemo. A onda se rodak dize sa stolice i uzima veliki odrezak mesa i baca ga meni na tanjir iako sam mu rekla tri puta da ne mogu ni zalogaj vise da pojedem i da ću da puknem. Opet ono, „ma daj ajde vidi kako si mrsava, samo ti jedi”... i onda krompira za jedno tri porcije i meni i mami na tanjir stavi. I tu je meni njih već dosta. Sad je nasa „kultura” da mi to moramo pojesti da ne bi uvrijedile domaćina. A nema sanse da pojedes posto si pojeo koliko maksimalno možeš i jedno sest puta već rekao da ne možeš vise nikako i da se sve vrati iz tvog tanjira. I tu se onda pocinjes da patis i trpas onoliko koliko nije prijatno tako da ti prisjedne sva ta divna vecera. I pocinjes da kupis neku negativnu energiju.

Treca runda: razgovori. Najbolje da sutis i ne pricas i ako možeš da se iskljucis i ne slusas. Ako te neko nešto pita pa moras pa pocnes da pricas, odmah će neko da te sasjece u prvoj recenici i pocne da prica o sebi i šta se njemu desilo. Npr. čujem da si bila u Indiji, kako je tamo? I ja pocinjem da pricam - jako je siromasno ali... I tu te prekidaju o tome kako su vidjeli na TVu neki dokumentarac i onda je tema njihova. I ovaj drugo se ubacuje nadvikivajuci čitav taj kokosinjac o tome kako je on bio u toj i toj zemlji...Ja ja ja ja ... to je sve sto cujes. Nikad ali nikad nećeš moći ispricati neku čak i jako kratku pricu, dogadaj, od početka do kraja. I kad te isprekidaju nekoliko puta pa ti probaš opet i opet da nastavis pa ne ide, onda već izgubis volju da pricas bilo sa kim i jedva cekas da odes kuci. A o nadvikivanju i neću da vam pricam. To je prevrsilo sve granice i ljudi bukvalo vicu iz sve snage k'o da smo mi ostali negdje u sumi a ne za istim stolom.

Cetvrta runda: zapamti da svako zna sve o svemu. Osim tebe i svih ostalih na svijetu. Čak i ako se radi o oblasti u kojoj ti imaš doktorat kao sto ja imam u pravu, moj tetak koji je vodoinstalater može meni da pametuje o nekim stvarima u toj oblasti iako nema pojma koliko je to neobavjesteno sto prica. I ako probaš da objasnis da je pobrkao osnovnu stvar kao privatno i javno i da ne može biti ljut i ocekivati da neko sponzorise razvoj jedne zemlje iz licnog budzeta već samo iz javnog i to onog koji mu je dodjeljen u svrhu izvrsavanja te javne funkcije koju nosi, pa on shvati koliko je promasio, onda će zakljucak biti: „pa da o tome ti i govorim čitavo vrijeme!” A uopste nije tako bilo i sad ti kontas da li da mu kažeš da ne sere i prizna da nije bio u pravu ali odlucis se da izmislis da moras u WC da se ko covjek i u miru izvristis. Barem će oni u sobi misliti da su hemoroidi ili tako nešto.

5. Hoćeš li kafu? Neću, hvala. Kako nećeš? Pa eto ne pijem kafu, nisam nikad pocela. Ma daj sad ću ja tebi jednu da malo zivnes vidi kako si nešto tiha... Nemoj molim te, stvarno ne pijem, ne mogu da zaspim kada popijem čak i crni caj. Eh sad ću ja tebi onda jedan zeleni caj? Nemoj nemoj, ne mogu ništa stvarno. Kako da ti ništa ne poslužim? Pa evo posluzila si, već sam popila četiri soka i tri vode... Ih pa šta ti je to, evo sad ću ja sa cajem... Ja iscrpljenim i isfrustriranim glasom - pa nemoj molim te, ne mogu stvarno. I tu ona već primjeti da meni to smeta i onda se onako kao naljuti.

6. Konacno spavanje posle dugog sjedenja u noć i mi umorni k'o stoka i oni umorni ali ne bi da se mi naljutimo sto su otisli u krevet prije 3 ujutru, a mi vidimo da nam izlaza nema i da ne bi uvrijedili nekoga kad bi rekli da bi radije otisli na spavanje ostajemo do iscrpljenosti.

Sedma runda: Ustali smo rano i doruckovali. Poslije dva sata pitaju nas šta ćemo za rucak a mi im kažemo da idemo kuci i da još uvijek varimo dorucak koji je bio tezak i obilan. Ali niko naše rijeci ne uzima u obzir, rucak je već u rerni i dok se pece razgovori se nastavljaju izmedu eksperta, ja cutim i samo što ne puknem jer treba kuci da krenemo a ne pustaju nas, i još treba uskoro da jedemo a ne mogu da maknem od toga koliko su nas već nahranili. I tamo negdje prije nego sto je rucak gotov shvatam da ne mogu vise ni sekunde da izdržim u tom paklu, pakujem stvari i samo što ne eksplodiram, ne obazirem se na „de ba kud ćeš sad”, niti ni na sto, mama se pravi budala kao evo moram i ja sad ići, i tako nas dvije prema vratima rucak nam zapakuju, mada možemo i kod svoje kuce da jedemo ili negdje uz put... Već se atmosfera promjenila jer smo ih sad uvrijedili i vise nas nije ni briga samo da nam je da idemo već jednom. Na vratima treba da se izljubis i izgrlis sa svima ali ne jednom već nekih pet puta. O da, ostalo je još mahanje sa prozora i dok se ne izgubis iz vidnog polja. Konacno, SLOBODA!

Iscrpljeni, isfrustrirani, umorni, i sa vecom konstipacijom stizemo kuci.