iz iskustva ljudi koji su usvojili decu ni prva ni druga teorija nisu tacne...

Desava se i sa rođenom djecom da gledaju samo neku korist od tebe.
Ja sam uvijek za usvajanje i zao mi je da kod nas nije uobicajeno da i porodica s djecom usvoji dijete a ne samo oni bez djece.

Mislim da je to pre svega zato što su tadasnje generacije krile ko zmija noge od samog deteta da je usvojeno. Postojalo je milion razloga za to kojima su sami pred sobom pravdali takav postupak, a jedan od njih je da je to „za detetovo dobro”. Možda je takvo bilo i stanoviste tadasnjih psihologa u Centrima za soc rad koji su ih savetovali.. ne znam. Ali verujem da je tu decu mnogo vise pogodilo to što su ih lagali svih tih godina nego saznanje da im nisu bioloski roditelji.

kako bona „svoju” i „tudju”????

pa i usvojeno je tvoje. stvarno bi trebalo da postoji rigorozna kontrola onih koji usvajaju!!!

ma nekako mi ova Isidora zazvucala bezze ovo „svoja”, „tudja”.. kad ga usvojis ona je tvoje pa makar imala 5 biloske!!

moji rodjaci su usvojili djevojcicu iz Kine.Snaja je Kanadjanka a brat od tetke je ovdje odrastao. On se ništa nije mislim ni pitao mada je cijela familija bila da se dijete usvoji iz Srbije.Ali „Andjelina Djoli trend” je učinio svoje. Dijete je lijepo i svi je volimo.

Znam jednog momka kanadjanina koji je usvojen ali kad je poslije mnogo godina nasao pravu majku nekako je zanemario one sto su ga usvojili. ustvari, on je otisao mnogo ranije od kuce, i nije bas fino pricao o njima, kao nisu mu dozvolili da upozna prvaog oca kad je bio mali koji je poslije umro od AIDSa!

znam i jednog koji je usvojen i nikad nije ni tražio prave roditelje, jednom je rekao „ocu sestru i onda su otisli i ”usvojili„ mu i sestru..mnogo dobar momak.

”

najveci problem kod usvajanja je procedura koja je sveobimna i duga...
traje godinama...
i taman kad buduci roditelji prodju sve testove i kontrole onda nema deteta...

kako nema, kad ima toliko napustene dece...pa lepo...

buduci roditelji žele novorođence jer njega najlakse proture kao svoje, onda su ubeđeni da je najlakse sa bebom, ona jednostavno nema pamcenje, ne zna ko je i odakle dolazi...i naravno sve prednosti koje donosi tek rođena beba...
pa tu su i zelje roditelja: da ima istu boju ociju kao jedan od buducih roditelja, da biol. roditelji deteta nisu alkoholicari ili narkomani, da su zdravi...da ovo-ono-onako-ovako...

e dok se rodi tako perfektno treba vremena...

decu koja imaju 3-4 i vise godina tek manjina pozeli...70% te dece nema čak ni rešen status u smislu da nema kristalno cistu situaciju za usvajanje (papire): te ne zna se gde su bioloski roditelji, te ti isti roditelji ne žele da potpisu papire za usvajanje jer boze moj možda se predomisle a dotle će dete da trune u domu, te jedan roditelj se slaze a drugi ne jer možda sutra (a to sutra nikako da dodje) biti u mogućnosti da uzme dete, i opet to isto dete trune u domu u nadi da će neko nekada doći po njega...

i dok toliko dece ceka bolje sutra, ovoj državi je lakse da ih izdržava po domovina nego da promeni zakon i omogući lakse usvajanje...

a dotle će mnogi da pricaju kako bi usvojili još jedno pored svoje bioloske dece ali kad izguglaju malo shvate da im treba vise para za tu proceduru nego da odu na haiti i kupe sebi jedno dete po meri i ukusu...zalosno...

a onda imamo i starateljstvo...koje je tek zazivelo sad kako treba jer država placa starateljima 20.000 dinara za staranje nad tim detetom...e tek tu se otvorila mogućnost pojedinim porodicama...
žena nezaposlena, muž sa malom platom, uzmu dete, ona prima platu od države i tako prezivljavaju...opet bolje i to, dete ima bar kakvu takvu porodicu i nije u domu ili ne daj boze sa ludacima od bioloskih roditelja...

secam se moje drugarice kad je usvojila klinca od 4 godine...i kroz šta je sve prošla...ali kaže vredelo je sve godine cekanja...
danas je to jedan veseli tinejdzer koga drma pubertet...socijalna sluzba prati non stop odrastanje deteta, za sve situacije u kojima može da se nadje usvojitelj lagano resava i bar ona kaže da su oni jedini koji stvarno svoj posao rade kako treba...da pomazu..
i tačno se zna u kojim godinama je detetu potrebno reći da je usvojeno i samu istinu o njegovom poreklu...da kasnije ne bi bilo trauma...

Прича се о искуствима људи, који су усвајали преслатку децу... да би ти исти, када напуне 18 година запали у своје немире и хистерије...
...

Ni biološko dete ti nije garancija: da mu neće u 18. godini kvrcnuti neke opruge u glavi, pa da uradi sve ono čemu se nisi nadao.
Zar je malo dečaka koji su sa 18 godina prekinuli školovanje, odali se ulici, kocki, alkoholu ili devojčica koje se odaju nemoralu, drogi i sponzorima.
A porodica im „uzorna” da „uzornija” ne može biti?

Roditelji to doživljavaju kao kaznu božju, ali za šta?!

Precious, je li ti vidis navodnike? Nisam rekla tudju nego ‘tudju’.

Možeš ti voljeti djecu isto, ali ako si prema usvojenom strozija jer je nemirnije, ono će odmah da pomisli da je to zato jer mu nisi prava majka i sanjace o svojoj pravoj majci koja je negdje daleko i sva divna i krasna.

A ako nisi stroga kad dijete to zasluzuje, (bioloski) tvoje dijete će pomisliti da ga manje volis, a usvojeno će postati mali bandit. Teško je to svakodnevno odmjeravanje. Zato kažem da ja ne bih mijesala usvojenu i rođenu djecu.

I ja se divim ljudima koji se bave starateljstvom. Ja to ne bih mogla jer bi mi bilo strasno kad dijete vrate ludjacima od roditelja što se često desava.

Tanjice, šta si htjela reci tim bioloskim teorijama? Dobri roditelji će pruziti njeznost, losi neće, dok u domovima za napustenu djecu jedva stizu da ih spreme, nahrane i okupaju. Malo ih je koji imaju vremena za psiholoski rad sa djecom.

Cosmopolitan, genetika ukazuje samo na mirniju ili nemirniju prirodu. Genima se ne prenosi ubilacka priroda.

'Klada' ti je onaj ko ti je najblizi. Usvojeno dijete će biti blize po svemu usvojenim roditeljima nego bioloskim koji su nepoznati ili daleko. Noz upravo pokazuje koliko toga zavisi od odgoja.

Da, ali... Kada musliman odgajan kao Srbin, shvati da je musliman, i obratno, šta se desava?

Znam samo da nisam mogla da verujem kada sam upoznala ženu koja je polusestra mojoj drugarici, nisu se vidjale celog zivota a imaju identicne pokrete, identicno drzanje pribora za jelo, pa čak i mišljenje. Neverovatno... ?!

Da, ali... Kada musliman odgajan kao Srbin, shvati da je musliman, i obratno, šta se desava?

-----------------------

Nature vs. nurture... sto bi reko drug englez :)

I ovo je stvar odgoja. Nije bitno kako je to prikazano u jednom specificnom filmu, ali ako je covjek pravilno odgojen u porodici koja ga je ispunila sa ljubavi i podrskom... nema veze da li su mu roditelji muslimani, islam se ne nalazi u DNA.

Vjera se ne prenosi preko krvi. Vecina ljudi prihvate vjeru sa kojom su odrasli, ali to nema veze sa biologijom :)

:))) precious da znaš da se ovih nekoliko naših s kojim sam bila u vezama ili vezicama danas udara u glavu... ali kad su imali sansu nisu me kontali.

E sad ću ti reci a stanovista deteta koje je usvojeno!
Po rođenju sam ostavljena u Dom za nezbrinutu decu, „majka” me nije ni videla. jedva sam pretekla jer su je nasilno porodili u sedmom mesecu (njen otac sredio) ne bi li ja pretekla al eto ja htela da živim. Sa neonatologije sam prebacena u Zvecansku imala sam oko 2 meseca. Sa sedam meseci sam usvojena. Ljudi koji su me usvojili (u daljem tekstu roditelji) su bili predivni. Otac profesionalni vozac i majka profesor matematike. Da sam mogla da biram ja ne bi bolje izabrala. Imala sam detinjstvo kakvo malo dece koja rastu sa biloskim roditeljima ima. Na zalost mama mi umire kad sam imala 9 godina od kancera debelog creva. Ostajem sa ocem koji se nakon par godina ponovo ozenio. Ni u jednom trenutku i nikada me nije zanemario. Na zalost on umire od srca kad mi je bilo 14 godina. Do 18-te godine mi je sestra od ujaka bila staratelj da ne bi morala ponovo da budem zbrinuta u neki od domova a imala sam krov nad glavom.
Od kad znam za sebe znam da mi oni nisu bili biloski roditelji. Oni su mi saopštili još kad sam bila veoma mala ali dovoljno stara da mogu da znam znacenje reci „usvojen”. Ja sam bila toliko sigurna u njih i njihovu ljubav da sam tražila brata ili sestru da uzmemo iz Zvecanske. Vodili su me u Zvecansku da odnesemo drugarima slatkise, moju garderobu koju sam prerasla... Nikada ništa od mene nisu krili. O mojim bioloskim roditeljima su mi rekli onoliko koliko je moj uzrast tada dozvoljavao. Bilo je naravno zlonamernih koji su se „salili” na moj racun ali sam ja uvek govorila da mene vrlo jedna bitna stvar razdvaja od njih a to je da su mene moji roditelji birali a njih su njihovi dobili!
Sa 18 godina imala sam pravo uvida u moj dosije i nisam to pozelela sve dok nisam trebala da zacnem svoju porodicu. Malo je nezgodno kad ne znate kakve gene nosite i šta će te sutra roditi, kakve su bolesti u porodici... Sa 28 godina sam podigla svoj dosije i saznala detalje. Kontaktirala sam svoju biolosku majku koja je sada u braku i ima dvoje dece, naravno za mene niko nezna. Ja nisam tražila mamu jer je moja mama odavno umrla. Mama je ona koja ti prica price pred spavanje, stavlja krompir u carape kad imaš temperaturu, koja place sa tobom kad ti promrznu prsti od pravljenja sneska belica... Geni jesu bitni ali ne i presudni. Ono čega sam se gnusala najviše u svom zivotu saznala sam da od takvih poticem. Licemerje, tastina i bezobrazluk im viri iz usiju! Učinili su mi uslugu sto su me ostavili jer da sam ostala sa njima ne bi znala šta je ljubav!
Dete je kao prazan papir ili glina. Šta na njemu nacrtas i kako ga oblikujes takvo je!
Šta posejes to ćeš i poznjeti, zar ne?

Sada imam dva sina blizanca i razmišljam o usvajanju devojcice kojoj bi pokusala da pruzim bar delic onoga sto su meni moji NE BIOLOSKI roditelji prizili!

Rasplakala si me Blonde, svu sreću ovoga sveta tebi i tvojoj deci želim!

Meni su ovakve teme veoma bolne, izbegavam da govorim o tome, teško mi je i dok ovo pišem, ali opisacu vam u dugackim crtama moj slučaj, pa ko ima zivaca neka cita.

Ja sam zelela da usvojim dete, iako sam već imala svoje rođeno, jer su mi trudnoće bile rizicne.
Svaka sledeća se zavrsavala spontanim pobacajem i poslednja u svojim kasnim 30-im, za koju sam bila ubeđena da ću je izneti do kraja, zavrsila se mrtvorođenim detetom.
I pored ogromne zelje za radjanjem, nisam vise smela jer mi je zdravlje bilo u velikoj meri ugrozeno.

Moj suprug i ja smo pre nekoliko godina podneli zahtev za usvajanje deteta iz Tirsove u Beogradu. Imali smo sve moguće uslove za još jedno dete - skladan brak, veliki stan, dobru novcanu zaradu, svoje biolosko, već odraslo i primerno vaspitano dete.
Nije bilo nikakve prepreke i mislili smo da ćemo za manje od godinu dana postati roditelji usvojenog deteta.
Svim srcem smo želeli da usrecimo i nas i još jedno dete, kojem bi pruzili svu roditeljsku ljubav, srećno i bezbrizno detinjstvo, skolovanje... sve sto i svom bioloskom detetu pruzamo.

Strasno sam ljuta i besna na te rukovodioce iz doma, jer su se poneli krajnje bezobrazno, drsko i nehumano i prema nama i prema detetu koje je trebalo da usvojimo.
Zavlacili su nas mesecima, gubili smo vreme i novac na putovanja u Beograd, na beskrajne prazne razgovore sa savetnicima i psiholozima.

Kao test za proveru podobnosti roditeljstva spojili su nas sa devojcicom kojoj je tada bilo nešto manje od 2 godine i pratili nasu komunikaciju i ophodjenje prema tom detetu.
Susret je trajao svega sat vremena, možda i manje, jer gospoda iz komisije nije vise dozvoljavala. Takva su pravila u toj nehumanoj instituciji.
Devojcica je bila kao andjeo lepa, prelepa! Mala, tek prohodala, kosa tamna i rascupana, a okice krupne zelene.
Celog zivota sam bas nju sanjala!
Kad smo je moj muž i ja prvi put ugledali tog momenta smo poželeli da bude nasa. Suprug je bio veoma stalozen i smiren, ali ja od uzbudjenja nisam mogla ništa da joj kažem, samo sam je cvrsto drzala obesenu njenim rukicama oko mog vrata.
Ni reč nisam mogla da izustim i na tom prvom testu smo pali, uz obrazlozenje da ne postoji adekvatna komunikacija između nas i deteta.
Posle toga su nam još nekoliko puta omogućili susret sa tom devojcicom. Sa nama je isla i nasa cerka, koja je na prvi pogled zavolela svoju nesudjenu sestru i svaki put odvajanje od tog deteta je bila velika trauma za sve nas.

Posle vise od godinu dana naših trauma i borbe da usvojimo malu Saru iz doma u Tirsovoj, stize rešenje da nam nije odobreno usvajanje tog deteta.
Mi, razocarani i strasno ljuti, odmah odemo kod tadasnjeg direktora, koji nam ladno kaže da je ta devojcica pripala drugim roditeljima i da je već usvojena.
Nasli smo se u cudu i zateceni, jer niko nam nije kazao da Sara ima još jedne potencionalne roditelje, koji su nas pobedili.

Tim rečima je rekao: „Pobedili”.
Kao da je dete stvar, predmet, licitacija...

Nismo mogli da verujemo, izgubili smo Saru! Nikada je vise nismo videli.
„Velikodusno” nam je ponudjeno drugo dete, ali vise nismo imali snage, ni volje, ni hrabrosti da ponovo prelazimo tim putem neizvesnosti, tuge i trauma.

Iskreno i svim srcem želim da moja nesudjena cerka Sara bude bezbrizna i srećna u svom novom domu, pored svojih novih roditelja.

Možda ćemo se nekada negde i sresti, ja ću je sigurno prepoznati.

Hvala na podrsci i lepim rečima.
Nadam se da ste shvatili da ne treba generalizovati takve stvari.
Te price kako usvojena deca polude u pubertetu, vredjaju usvojitelje... Da li ste se zapravo zapitali kako su se ti roditelji ophodili prema toj deci? U velikoj vecini slučajeva par uzme dete i ide u Zvecansku (ili ustanovu odakle je dete usvojeno) samo kad mora ili je pozvano na redovan razgovor kod psihologa... Kad se dete uzme nije dovoljno da je ono samo sklonjeno u nečiji dom već je potrebno pratiti to dete i njegove potrebe. U masi slučajeva od deteta se krije da je usvojeno,najcesce iz sebičnih razloga da dete ne potrazi „prave” roditelje i napusti ih, strah od reakcije deteta, „da mu ne prorade geni”... Sve su to iracionalni strahovi koji se trebaju preci sa strucnim timom. Ljudi koji imaju svoju biolosku decu nisu kompetentni da sami bez icije pomoći odgajaju usvojeno dete. Nije dovoljno odgajati ga kao svoje. To mnogi usvojioci zaboravljaju.
Tvrdim da ako se napravi dobra emotivna veza između usvojioca i deteta u saradnji sa strucnim timom iz ustanove odakle dete dolazi da će bez problema odgajiti dete koje je puno samopouzdanja i izrasti u zdravu i normalnu osobu bez emocionalnih osakacenosti iako zna da da nisu odgajili bioloski roditelji. Uvek se toj deci svaljuje na vrat kako su ovakvi ili onakvi a nikad se „jadni dobri ljudi” ne analiziraju!Njihovi postupci i odnos prema detetu. U mnogim usvojiteljskim porodicama tema „usvajanje” pred detetom je tabu tema i prica o njegovim bioloski roditeljima. Dete treba pripremati od najranijeg detinjstva da bi postepeno prihvatilo tako nešto. Meni su rekli kada smo svi zajedno geldali neku emisiju tipa „Dok andejli spavaju”... Ja se toga i ne secam, secam se samo da sam ih danima molila da odemo u Zvecansku i uzmemo još neko dete jer sam htela brata ili sestru. Mamam mi je rekla da će mo otici tamo i uzeti bebu koja bude bila u istom krevetcu i boksu gde sam i ja bila. I dan danas se secam tog praznog krevetca do prozora. Dogovor je dogovor i nesme da se krsi. Tako ostadoh bez brata ili sestre. Da su pokusali da mi objasne tada da oni već imaju dosta godina i da procedura i nije tako laka vecito bi bila ljuta na njih. Ovako su shodno mom uzrastu nasli način da ispostuju i mene ali da ne uslise moju zelju jer je bila ne ispunjiva.
Podjite od sebe. Da vam je noko rekao da ste usvojeni u adolescentskom dobu da li bi i vi podivljali? Pogotovo ako ste to čuli na ulici...? Ne postoji loše dete već samo los i ne adekvatan pristup detetu!

Blonde:
„Ljudi koji imaju svoju biolosku decu nisu kompetentni da sami bez icije pomoći odgajaju usvojeno dete. Nije dovoljno odgajati ga kao svoje. To mnogi usvojioci zaboravljaju.”

Blonde, nisam ovo razumela.
Zašto ja koja imam svoje biolosko dete nisam kompetentna i ne bih na pravilan način mogla da odgajam usvojeno dete?
Zašto kažeš da nije dovoljno odgajati ga kao svoje?

Ja sam htela da usvojeno mi dete raste pored mog koje sam rodila, i vaspitavam ga potpuno isto kao i ovo koje sam rodila. Bez razlike.

Gde sam pogresila?

kako je lepo kad možeš da procitas informacije iz prve ruke a ne pusta nagadjanja...

temudjin, u svakoj porodici postoji neko ko je na svoju ruku, neko ko voli da poije, neko ko je promuskuitetan, neko sebican... realno su sanse iste da ti se to desi sa rođenim detetom!
Obest je osobina koja se stice odgojem a ne genetikom!
Kao sto sam napomenula, kod mojih bioloskih rodjaka (žene koja me rodila i njenog oca) sam nasla osobine kojih sam se gnusala ceo zivot. Fizicki smo jako slični, na dedu sam izgleda povukla drzanje, upornost...ali mi to koristimo na totalno drugaciji način!
Uvid u detetovu genezu imaš pa ako ti se čini da je nedovoljno kvalitetan papir za tebe nemoj ga uzimati!

ovdje u kanadi čula sam mnogo horor prica vezanih za zivot usvojene djece.
mnoga zavrse tako da do svoje 18-te promjene po vise od 50 domova.
biografije zrtava kanadskog serijskog ubice roberta picktona(ubio 50 žena) skoro sve imaju zajednicko da su bile usvojene a posrednim putem vidimo i koliko uspjesno(sve su bile prostitutke na drogama).
poznavala sma kanadjanina koji je bio usvojen(on i sestra) čiji je otac koji ih je usvojio u kuci gajio drogu i on i sestra su postali narkomani u ranim tinejdzerskim godinama.on se skinuo a sestra mu je s 18 zavrsila kao žrtve picktona( s 18 i rodila djete)s tim da je ziva. on je sumnjao da ju je neki od ocevih prijatelja i sexualno zlostavljao.
takođe znala sam jednu indijku koja je kao dijete usvojena od strane bijelih kanadjana i iako je orasla u dobru,obrazovanu osobu kada je stupila u kontakt s prirodnom majkom to je opisala kao divno iskustvo.rekla je da otkrila da postoji jedinstvena hemija između njih i da joj to puno znaci.

Moralne vrijednosti se uce u kuci i ne nose u genima, ali mislim da sam negdje citala da istrazuju gen za zavisnost. Neki ljudi mogu i heroin da uzimaju i da se skinu dok drugi ne mogu prestati da puse ili da jedu slatkise.

p.s. Ostavljena sam jer nisam planirana! Majka je jako mlada (zetrudnela sa 16) a njen otac je uticajna licnost, direktor fabrike, u mestu u kom i danas žive pa da bi on mogao da seta ulicom uzdignute glave tu „sramotu” sebi nije mogao da dozvoli.
------

tipicna malogradjanska dzukela...

pa ti trazis miraz bRe :)))

fale mu još dva braka i jedno dete da se izjednaci sa najboljim.. a malo vise ako hoće da isprednjaci..

svabo, navijamo :)))))

Upisite broj 3636

lepotice, nosim te na ledjima kuci, ne treba mi miraz, prihvacam te i bez gacha:)

pusica kono <3

Sretjko
(advajzor)
24. novembar 2010. u 16.29
-----
ovdje u kanadi čula sam mnogo horor prica vezanih za zivot usvojene djece.
------

da bre. Samo se Bogu molim da Lepoj i meni sacuva glavu na ramena dok decu ne podignemo. Stalno se najezim kad procitam takve uzase. To bi ja po stari indijanski recept - ukopao u mravinjak i polio medom... Jesam grozan, ali...
************************

a tek Svapsko oduzimanje tudje djece:(((((((((((((((((((((((((((((((

eh koliko je emocionalno ostecenih, to samo malobrojni ljudi i psihijatri znaju