DŽUDIT RISMAN: KAKO JE U SVETU USPOSTAVLJEN NOVI SEKSUALNI POREDAK
petak, 08 oktobar 2010 01:03

Kulturna validacija i mejnstrimizacija homuseksualnosti jedan od najvećih preokreta koji se može smatrati Kinsijevim trijumfom.

----------

Dr Džudit Risman je konsultant, naučni savetnik i bivši predsednik Instituta za medije i obrazovanje, kao i autor velikog broja knjiga i naučnih radova koji pokrivaju mnoge naučne discipline. U njima Risman je istražila funkcionisanje seksualno-industrijskog kompleksa, čijem je utemeljenju najveći doprinos dao poznati i uticajni Alfred Kinsi. Pod okriljem Rokfelerove fondacije, Kinsi je omogućio uspostavljanje novog seksualnog poretka, čiju srž čine homoseksualizam i pornografija.

Džudit Risman je najcenjeniji naučni autoritet na polju ispitivanja negativnog uticaja pornografije na ljudski mozak. Posvetila je svoju naučnu karijeru analizi seksualno-industrijskog kompleksa, njegove skrivene agende, i posledica, koje su dramatično ugrozile poziciju čoveka po orvelijansko-hakslijevskoj matrici totalnog porobljavanja i kontrole jedinke.

Studije Džudit Risman, kojima je razotkrila pomenutu skrivenu agendu rada Alfreda Kinsija – „Kinsi: zločini i konsekvence”; „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze u Americi” – postavile su, kako ona sama smatra, čvrstu bazu za ponovno otvaranje slučaja Kinsi u Kongresu SAD. Na osnovu njenih istraživanja, u britanskoj produkciji, snimljen je dokumentarni film „Kinsijevi pedofili”, koji je šokirao evropsku javnost, ali ne i javnost Amerike, budući da tamo nije nikada prikazan.

**Vaša najnovija knjiga, objavljena nedavno pod nazivom: „Seksualna sabotaža: Kako je jedan čovek pokrenuo pošast korupcije i zaraze na Ameriku”, pokazuje WND Press Realise, šokirala je javnost snagom argumenata kojima razobličavate najmračnije tajne seksualnog „istraživanja” Alfreda Kinsija. Tu nastavljate da razotkrivate jednu od najbolje skrivanih naučnih prevara koja je postavila moralne osnove za seksualnu revoluciju u SAD šezdesetih godina prošlog veka i normalizaciju homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta, sadomazohizma, grupnog seksa…

- Da, 52 godine nakon što je Alfred Kinsi objavio svoj zloglasni izveštaj 1948, seksualno ponašanje muškarca, kojim je ostvario ogroman uticaj ne samo na američko društvo već i na moralni, socijalni i politički poredak širom sveta, ne možemo da procenimo užasavajuće efekte sveopšte promocije i prihvaćenosti njegovog rada. Kinsijeva „istraživanja” uzdrmala su temelje morala i lansirale seksualnu revoluciju šezdesetih godina, rezultirajući astronomskom incidencijom svih socijalnih patologija kakve su homoseksualizam, pornografija, sadomazohizam, porast silovanja, zlostavljanje dece, seksualno prenosive bolesti, nasilje, promiskuitet… Kada to kažem ja zapravo citiram samog Kinsija, koji je tvrdio da je, na osnovu svojih devijantnih primera korišćenih u svojim istraživanjima, dokazao da 95 procenata Amerikanaca uživa u devijantnom seksu, što ga je vodilo daljem zaključku: da su sve forme seksa legitimne i da se ljudi ne smeju smatrati prestupnicima zato što ih upražnjavaju. Pedofilija, bestijalnost, incest, homoseksualizam, preljuba, incest… za Kinsija nisu bile perverzija i on je radio sve da zbaci zakonska ograničenja koja su zabranjivala njihovo upražnjavanje. I, zaista, nastupila je radikalna promena. Kako je to napisao Ernst Moris, Kinsijev advokat iz Nacionalne organizacije za ljudska prava (ACLU): „Bukvalno svaka strana Kinsijevog izveštaja dotakla je neku odrednicu pravnog kodeksa”. Svakako je bila promovisana i od male, ali moćne manjine, umetničke, intelektualne, akademske i naučne elite. No, najvažniju ulogu u ugrađivanju Kinsijevih laži u same temelje zvanične politike i široko prihvaćenih stavova, odigrala su dva čoveka: Hju Hefner, dok je bio student na koledžu, napisao je tezu o Kinsijevom izveštaju gde je demonstrirao divljenje prema čoveku koji je „pokretom ruke otvorio prostor neslućenog seksualnog buđenja u Americi”, da bi potom sledeći ideje svog gurua pokrenuo magazin Playboy, posvećen unapređenju seksualnog buđenja kroz „soft-kore” pristup, i time, pornografiju učinio društveno prihvatljivom. Drugi pasionirani čitalac Kinsijevog dela lansirao je homoseksualizam kao drugo, neodvojivo krilo seksualne revolucije. Bio je to Heri Hej, osnivač homoseksualnog pokreta. Sam Kinsi bio je biseksualac, pedofil, sadista i sadomazohist, zavisnik od pornografije i sve te njegove abrevijacije danas se smatraju kulturno prihvatljivim i široko su promovisane u popularnoj kulturi: filmovima, televiziji, knjigama, časopisima, reklamama. Svakako je kulturna validacija i mejnstrimizacija homuseksualnosti jedan od najvećih preokreta koji se može smatrati Kinsijevim trijumfom.

**U svojoj knjizi „Kinsi: zločini i konsekvence” ispitujete pozadinu rada Alfreda Kinsija i Instituta za seks na univerzitetu Indijana na čijem je čelu on bio… Vaše istraživanje pokazuje kakva je bila prava priroda ulaganja Rokfelerove fondacije u ovaj poduhvat: kontrola populacije, usmeravanje američkog načina života i medijska manipulacija. To su zapravo zaključci do kojih je došao Rijsov komitet, komitet koji je osnovao Kongres SAD.

- Godine 1954. Kongres SAD je zabrinut zbog uticaja koji velike fondacije, oslobođene plaćanja poreza, imaju na nacionalno, socijalno, ekonomsko i političko blagostanje. Nakon velikog skandala iz 1914, poznatog kao „Ludlou Masakr”, masakr žena i dece u Rokfelerovim rudnicima uglja u Koloradu, organizovana su Kongresna saslušanja o industrijskoj praksi Velikog Biznisa. Godine 1952. Koksova (Cox) komisija, nastavila je sa ovim istraživanjima, ali je ispitivala i izvesne neprofitne fondacije, kreirane od Velikog Biznisa. Istragom je od 1954. predsedavao republikanac Karol Rijs (Carol Reece) iz Tenesija, kongresmen i heroj iz Prvog svetskog rata. Rijsov komitet potvrdio je ono što je sudija Vrhovnog suda, Luis Brandes (Louis Brandeis) jednom prilikom rekao u vezi sa ovim fondacijama: da su one postale država u državi i da služe postizanju političkih ciljeva. Rijsova komisija izvestila je da je stara svetska aristokratija ujedinjena sa naslednicima američkih „barona pljačkaša”, uspela da ostvari kontrolu nad ogromnim resursima „delujući izvan političkog procesa”.

U prvoj polovini XX veka veliki biznis je prepoznavan kao pretnja američkim interesima. Rokfeler je u to vreme bio najomraženiji čovek u Americi. On nije mogao da se pojavi u javnosti, a da ne bude izložen porugama, i to ne samo radnika u čeličanama i rudnicima. Na savet svojih PR menadžera, osnovao je fondaciju koja je negovala filantropski imidž – davala velike svote novca za umetnost, nauku i slične delatnosti. No, bila je to samo slika kreirana za javnost, dok je u stvari mreža ovakvih filantropskih fondacija oblikovala budućnost američke nacije i čovečanstva u skladu sa svojim vrednosnim konceptom i interesima, proizvodeći sve veću nepravdu i zaobilazeći sve demokratske mehanizme. Tako su i bili formulisani zaključci Rijs komisije. U izveštaju se kaže i da su, za razliku od korporativnih struktura, fondacije izuzete od uticaja deoničara, za razliku od vlade izuzete od kontrole naroda i za razliku od crkava izuzete od poštovanja moralnih i vrednosnih kanona. Njihova opsesija i cilj uobličavali su se oko kontrole proizvodnje hrane, ratova i populacije (isuviše mnogo „pogrešnih” ljudi – beskorisnih potrošača hrane).

Rijsova komisija je istraživala aktivnosti ne samo Rokfelerove već i Fordove, Karnegijeve i nekoliko manjih fondacija, koje su shvaćene i definisane kao antiameričke: usmerene na podrivanje čitave strukture američke demokratije i republike. Ove fondacije su bile, dakle, optužene da koriste svoj novac (neke od njih su raspolagale svotama novca koje su daleko prevazilazile budžet SAD), koji je takođe pripadao američkom narodu, budući da se radilo o novcu oslobođenom od poreza, kako bi formatizovale SAD po meri svojih interesa i učinile da se čitava društveno-ekonomska struktura remodelira. I na taj način ukine svaka mogućnost formiranja svesti ljudi koja bi mogla da ove interese ugrozi. Dizajn realizacije ovih ciljeva bio je veoma jasan i Rijs komisija ga je tako i formulisala: uništenje judeo-hrišćanskih temelja američkog društva. Posle Drugog svetskog rata prostor za ostvarenje ovih ciljeva postao je ceo svet.